Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da je redovni sud ustavnopravno prihvatljivo primenio opšti rok zastarelosti za naknadu štete, jer nije pravnosnažnom presudom utvrđeno da je šteta prouzrokovana krivičnim delom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Olivera Vučić, Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Miščevića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Miščevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1794/12 od 4. jula 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Miščević iz Subotice podneo je 27. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1794/12 od 4. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 10, 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 32, 35, 36, 57. i 199. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporena drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da je izvršena diskriminacija podnosioca ustavne žalbe, jer i pored usvojenog pravnog shvatanja Vrhovnog suda Srbije na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999 . godine "da je šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ ... prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, saglasno članu 377. stav 1. ZOO“, Apelacioni sud u Novom Sadu nalazi da je potraživanje podnosioca zastarelo i odbija njegov tužbeni zahtev. Naime, drugostepeni sud početak toka zastarelosti naknade štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, veže za sam čin nastanka štete , iako lečenje još uvek nije završeno, te svoju odluku zasniva na stanovištu da je objektivni rok zastarelosti iz člana 376. ZOO istekao u junu 2000. godine. Podnosilac je naveo i da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da je tuženu Republiku Srbiju zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca, a ne sam Republički javni pravobranilac. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje. Ističe, da je u mnogim odlukama odlučivano drugačije, kao što je i u više načelnih pravnih stavova isticano da je početak toka zastarelosti momenat završetka lečenja, odnosno trenutak kada je oštećeni saznao za konačnost svoje bolesti, tj. povrede . Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je tužba u ovoj pravnoj stvari bila podneta u februaru 2007. godine, a postupak okončan tek u 2012. godini. Uz izneto, podnosilac smatra da su mu osporenom odlukom povređena označena ustavna načela i prava i predlaže da Ustavni sud utvrdi njihovu povredu, da odredi da se naknadi šteta u roku od 30 dana, i da se podnosiocu naknade troškovi ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 1062/10 od 19. januara 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1794/12 od 4. jula 2012. godine usvojena je žalba tužene i presuda Osnovnog suda u Subotici P. 1062/10 od 19. januara 2012. godine preinačena u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. januara 2011. godine do isplate i određeno da svaka strana snovi svoje troškove postupka. U preostalom delu je presuda potvrđena, a tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka. U osporenoj drugostepenoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac 17. juna 1995. godine upućen u ratno područje, te da se odmah nakon toga prijavio da je bolestan i da je išao lekaru u julu i avgustu; da mu je tada konstatovan visoki krvni pritisak i prepisani lekovi; da je zatim upućen na lečenje u Vojno medicinsku akademiju u Beogradu gde je nastavio da se leči tokom 1995. godine; da je tužiocu 1995. dijagnostifikovan hronični upalni proces bubrežnog tkiva, a 2004. godine i dijabetes; da tužilac boluje od hroničnog posttraumatskog stresnog poremećaja; da je stres kod tužioca izazvao oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja koje je dovelo do umanjenja opšte životne aktivnosti tužioca od 30%; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da se na zastarelost potraživanja primenjuje odredba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a ne odredba člana 377. Zakona; da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da se početak roka zastarelosti računa od 1. aprila 2008. godine kada je tužilac nakon veštačenja saznao da je njegovo zdravstveno stanje dobilo konačan oblik; da je rok zastarelosti počeo da teče u junu 1995. godine, kada je tužilac po dolasku u ratno područje smešten u bolnicu, a nakon toga upućen u Vojno medicinsku akademiju u Beogradu; da je tužilac tužbu kojom je tražio naknadu štete podneo nakon isteka objektivnog roka iz člana 367. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji je istekao u junu 2000. godine; da nema mesta primeni tzv. „privilegovanog roka zastarelosti" iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima , na koji se poziva tužilac, s obzirom na to da odgovornost Republike Srbije u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ne može postojati bez utvrđenja krivičnog dela i odgovornosti za isto, a što se ne može utvrđivati u parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, između ostalog, ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda , odnosno na zaključak da je njegovo potraživanj e naknade prouzrokovane štete prema tuženoj zastarelo.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“, koje glasi: “Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten Vrhovnog suda Srbije", broj 2008/3). Navedeno pravno shvatanje najvišeg suda se ne odnosi na konkretni slučaj, jer šteta podnosiocu ustavne žalbe nije prouzrokovana kao pripadniku bivše JNA, niti u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske do 22. maja 1992. godine.

Ustavni sud je 7. jula 2011. godine zauzeo pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom prema odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. istog zakona, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. zakona.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je, u ovom ustavnosudskom predmetu, drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istakao da se u konkretnom slučaju rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete ceni u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da u toku postupka nije utvrđeno da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, što bi vodilo primeni člana 377. Zakona o obligacionim odnosima (videti Odluku Ustavnog suda Už -2689/10 od 29. septembra 2011. godine). Takođe, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi u pogledu činjenice od kada počinje da teče rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete dao jasne, logične i dovoljno argumentovane razloge. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja na strani tužene, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, na ovu povredu mogla pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Vezano za navod ustavne žalbe kojim je, uzgredno i u jednoj rečenici, ukazano na povredu podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem sam og podnosi oca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada iz člana 26. Ustava, prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava, postupanja sa licima lišenim slobode iz člana 28. Ustava, dopunska prava u slučaju lišenja slobode iz člana 29. Ustava. Ustavni sud ukazuje da osporenom drugostepenom presudom nisu povre đena navedena ustavna prava, jer u njoj nije negirano pravno stanovište prvostepenog suda u pogledu građanskopravne odgovornosti tužene za štetu koja je podnosiocu ustavne žalbe prouzrokovana radnjama organa tužene, već nije priznato pravo na novčanu naknadu takve prouzrokovane štete, a iz razloga zastarelosti potraživanja .

Ustavni sud dalje ukazuje da se pravo iz člana 30. Ustava, sloboda kretanja iz člana 39. Ustava i pravo na utočište iz člana 57. Ustava ne mogu dovesti u vezi sa sadržinom osporene drugostepene presude, dok u pogledu istaknute povrede prava na rehabilaticiju i naknadu štete iz člana 35. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe povredu navedenih prava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, te stoga ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge, a ni dokaze kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine naveden ih ustavn ih prava, potkrepljuje tvrdnja o nj ihovoj povredi.

Pored toga, u pogledu navoda ustavne žalbe da su podnosiocu osporen om odlukom povređena načela iz čl. 10, 21 , 22. i 199. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda ustavnih načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog ljudskog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovim delovima odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić