Povreda prava na pravičnu naknadu za rad zbog odricanja od zarade

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu kojom je odbijen zahtev za isplatu zarada. Sud je utvrdio da je odricanje zaposlenog od prava na zaradu, čak i uz potpisanu izjavu, ništavo jer je to ustavno pravo neotuđivo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-697/2009
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radeta Mladenovića iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radeta Mladenovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž 1. 242/09 od 18. marta 2009. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Nišu Gž 1. 242/09 od 18. marta 2009. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o žalbi Radeta Mladenovića podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Aleksincu P1. 278/08 od 18. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rade Mladenović iz Aleksinca je, preko punomoćnika Saše Miletića, advokata iz Sokobanje, 8. maja 2009. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž 1. 242/09 od 18. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, zajemčenih članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporena presuda kojom je odbijena žalba tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Aleksincu P1. 278/08 od 18. novembra 2008. godine nezakonita, jer je prvostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev podnosioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da je tačka 5 potvrde 57/MR od 7. marta 2008. godine, koju je tuženi UTP „Putnik Aleksinac“ d.o.o. iz Aleksinca, kao poslodavac, izdao podnosiocu koji ju je takođe potpisao i u kojoj se konstatuje da zaposleni „isplatom novčanih iznosa iz tač 1. i 3. ove potvrde i uplatom doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, nema drugih novčanih potraživanja, osim za neisplaćene zarade za mesece jun, jul i avgust 2007. godine u iznosima kako je naznačeno u tački 4 ove potvrde“ i da obaveže tuženog da tužiocu isplati neisplaćene zarade za period od oktobra 2007. do februara 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Po mišljenju podnosioca, tačka 5. navedene potvrde je ništava zbog toga što je poslodavac uslovio zaposlenog da samo ako potpiše potvrdu može da bude proglašen tehnološkim viškom i da dobije otpremninu, te je podnosilac potpisao potvrdu pod prinudom, a osim toga, tačka 5. je apsolutno ništava, jer je suprotna odredbi člana 60. Ustava, kojom je propisano da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći. Podnosilac predlaže da se usvoji (ustavna) žalba, da se osporena presuda Okružnog suda u Nišu „poništi u celosti“ i da se otklone nastale štetne posledice, tako što će se usvojiti žalba protiv prvostepene presude i ista preinačiti u st. 2. i 3, a tužbeni zahtev podnosioca usvojiti u celosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, kao i u spise predmeta Opštinskog suda u Aleksincu P1. 278/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosiocu ustavne žalbe je 29. februara 2008. godine prestao radni odnos u Ugostiteljsko-turističkom preduzeću „Putnik Aleksinac“ d.o.o., Aleksinac, po osnovu odluke poslodavca o proglašenju tehnološkim viškom, u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih broj 2791/1 od 27. jula 2007. godine, o čemu je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu podnosioca broj 72/MR od 7. marta 2008. godine.

Između Ugostiteljsko-turističkog preduzeća „Putnik Aleksinac“ d.o.o., Aleksinac i podnosioca ustavne žalbe 7. marta 2008. godine zaključen je sporazum o isplati otpremnine zbog prestanka radnog odnosa po osnovu tehnološkog viška broj 75/MB, u kome se konstatuje da podnosilac ima pravo na otpremninu u skladu sa članom 158. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) i članom 63. stav 3. Kolektivnog ugovora Ugostiteljsko-turističkog preduzeća „Putnik Aleksinac“ d.o.o., Aleksinac, da je podnosiocu do dana prestanka radnog odnosa isplaćena otpremnina obračunata u skladu sa navedenim odredbama i da je podnosilac saglasan sa iznosom obračunate otpremnine i po tom osnovu nema drugih potraživanja od poslodavca.

Poslodavac i podnosilac ustavne žalbe su 7. marta 2008. godine potpisali i „potvrdu“ koju je izdao poslodavac, u kojoj se konstatuje: da je podnosiocu prestao radni odnos kod poslodavca dana 29. februara 2008. godine u skladu sa članom 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu, uz isplatu pripadajuće otpremnine u visini od 422.096,25 dinara (tačka 1.); da će poslodavac do dana prestanka radnog odnosa podnosiocu isplatiti obračunatu zaradu za mesec septembar 2007. godine i uplatiti doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje zaključno sa danom prestanka radnog odnosa (tačka 2.); da je u tački 3. utvrđen iznos obračunate zarade za mesec septembar 2007. godine, u tački 4. iznosi neisplaćenih zarada za jun, jul i avgust 2007. godine, a u tački 5. je konstatovano da zaposleni isplatom novčanih iznosa iz tač. 1. i 3. ove potvrde i uplatom doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, nema drugih novčanih potraživanja, osim za neisplaćene zarade za mesece jun, jul i avgust 2007. godine, u iznosima kako je naznačeno u tački 4. ove potvrde; da je zaposleni saglasan sa novčanim iznosima iz ove potvrde i da će je koristiti kod Nacionalne službe zapošljavanja u cilju realizacije Programa viška zaposlenih kod poslodavca (tačka 6.).

Presudom Opštinskog suda u Aleksincu P1. 278/08 od 18. novembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu kojim je tražio da sud poništi tačku 5. potvrde od 7. marta 2008. godine i obaveže tuženog da mu isplati neisplaćene zarade za period od oktobra 2007. do februara 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude prvostepeni sud je naveo da je, polazeći od činjenice da je tužilac obavljao poslove stručnog saradnika za pravne poslove i da je po zanimanju diplomirani pravnik, našao da se u konkretnom slučaju kod tužioca uzima standard pojačane pažnje, koju je on objektivno morao da ima, pa se ne može prihvatiti stav da postoji mana volje u smislu prinude, koja bi odredbu člana 5. potvrde činila ništavom, a ovo pogotovu što je i sam tužilac izjavio da je učestvovao u sastavljanju te potvrde, ali prema formulacijama koje su zadate iz Beograda, te je tužilac znao ili je mogao znati za pravne posledice kada se zaposleni odriče prava na isplatu. Takođe se navodi da, kako je reč o isplatama zarada kojih se zaposleni može odreći, jer nije u pitanju izdržavanje, sud zaključuje da odredba člana 5. potvrde važi pa se tužilac potpisivanjem te potvrde odrekao potraživanja na ime neisplaćenih zarada za preostali period do prestanka radnog odnosa, usled čega se u konkretnom slučaju ne može primeniti odredba člana 186. Zakona o radu.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio blagovremenu žalbu zbog pogrešne primene materijalnog prava. Osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 242/09 od 18. marta 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Aleksincu P1.278/08 od 18. novembra 2008. godine. U obrazloženju osporene presude se navodi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio deo tužbenog zahteva tužioca i za svoju odluku dao jasne razloge koje prihvata i drugostepeni sud. Okružni sud u Nišu u obrazloženju, pored ostalog, ističe da su neosnovani navodi žalbe da je sporna odredba potvrde ništava, iz razloga što se tužilac spornom potvrdom nije odrekao prava na pravičnu naknadu za svoj rad, već se odrekao isplate iste, odnosno odrekao se svog prava da istu potražuje, da se tužilac spornom potvrdom nije odrekao svog prava na zaradu, već isplate zarade za pojedine mesece, što jeste dopušteno i nije protivustavno, te da tužilac u postupku nije pružio dokaze da je u spornom periodu, iako je bio u radnom odnosu, zaista i faktički obavljao rad, što predstavlja uslov za isplatu zarade. U obrazloženju se takođe navodi da su navodi žalbe o tome da je prilikom zaključivanja sporne potvrde postojala mana volje za potpisivanje iste, jer je tužilac bio prinuđen da potvrdu potpiše kako bi stekao pravo na otpremninu - neosnovani, zbog toga što je tuženi spornom potvrdom precizirao uslove socijalnog programa, a na tužiocu i ostalim zaposlenima je bilo da navedene uslove prihvate ili ne, da tužioca niko nije prinudio da prihvati navedene uslove, već je slobodnom voljom pristao na njih potpisavši spornu potvrdu, te da je tužilac učestvovao u sastavljanju potvrde i kao diplomirani pravnik po struci je znao i mogao znati kakve su posledice prihvatanja uslova navedenih u potvrdi i njenog potpisivanja.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 60. stav 4. Ustava se jemči da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105. st. 1. do 3.); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158. st. 1. i 2.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporena presuda povređuje ili uskraćuje ustavna prava podnosioca.

Ustavni sud konstatuje da je Okružni sud u Nišu prihvatio razloge prvostepenog suda da se potpisivanjem navedene potvrde podnosilac odrekao potraživanja zarade za naznačeni period do prestanka radnog odnosa, usled čega se u konkretnom slučaju ne može primeniti odredba člana 186. Zakona o radu. U svojoj oceni navoda i razloga iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredba člana 186. stav 1. Zakona o radu imperativnog karaktera i da obaveza poslodavca na isplatu neisplaćene zarade u slučaju prestanka radnog odnosa koja proizlazi iz ove odredbe, ne može biti predmet sporazumevanja između poslodavca i zaposlenog, niti se zaposleni ovog prava može odreći. Pravo na isplatu neisplaćene zarade do dana prestanka radnog odnosa uključuje u sebi i pravo zaposlenog da potražuje neisplaćenu zaradu od poslodavca, te se zaposleni ne može odreći ni ovog svog ovlašćenja. Stoga ni činjenica da je podnosilac ustavne žalbe slobodnom voljom potpisao potvrdu koja je sadržavala odredbu o tome da neće potraživati zaradu za određeni period do prestanka radnog odnosa, ne može uticati na drugačije tumačenje ove zakonske odredbe. Ustavni sud naglašava da zarada predstavlja pravičnu naknadu za rad u smislu odredbe člana 60. stav 4. Ustava, a koje se zaposleni, saglasno toj odredbi, ne može odreći. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Nišu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud su ustavnu žalbu usvojio, te u tački 1. izreke utvrdio da su osporenom presudom povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčena odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na pravičnu naknadu za rad zbog odricanja od zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti