Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 25 godina. Utvrđeno je da sudovi, naročito prvostepeni, nisu postupali efikasno. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Novog Sada i D . V . iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i D . V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 5214/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 3921/91) povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Novog Sada i D . V . iz Kruševca su , 23 . januara 2017. godine, preko punomoćnika M. M , advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 5214/10. Podnosioci ustavne žalbe ukazuju da im je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se navedeni član Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je postojanje povrede navedenog člana Evropske konvencije ispitivao u odnosu na navedenu ustavnu odredbu.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnoj parnic i vođen oj po njihovoj tužbi radi utvrđenja i predaje stvari. N avode da je još 4. decembra 1991. godine podneta tužba, a da je spor usled odugovlačenja sudova sa postupkom trajao 25 godina, iako nije bio činjenično i pravno složen u meri da bi se ovo moglo opravdati.

Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da im je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 5214/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te zahtevaju da im se dodeli naknada nematerijalne štete u visini od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 5214/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, zajedno sa tužiocima O .M. i B .Ž. (kao zakonski naslednici iza pok. M. M, muža prvotužilje O.M. i oca ostalih tužilaca), su 4. decembra 1991. godine, podneli tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog D.G, koji po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju drži i koristi u celosti stan u Kruševcu, a radi predaje suposeda, i to ½ stana . Naime, tuženi je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa M.K, koja je bila u vanbračnoj zajednici sa pravnim prethodnikom tužilaca pok. M . M, čiji je sin pok. M . M. Tužioci su predložili određivanje privremene mere da se izvrši odmah popravka krova, radi sprečavanja propadanja stana. Predmet je zaveden pod brojem P. 3921/91.

Prvo ročište nakon podnošenja tužbe održano je 20. decembra 1991. godine, a na sledećem ročištu zakazanom i održanom 3. februara 1992. godine, zaključena je glavna rasprava i presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 3921/91 je usvojen je tužbeni zahtev. Protiv presude je tuženi izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 842/92 od 22. aprila 1992. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 1639/92. D o 28. maja 1993. godine, kada je određeno da se rasprava odloži na neodređeno vreme zbog nedostavljanja starih spisa Okružnog suda u Kruševcu Po. 20/42, bilo je zakazano šest ročišta. Međutim, nije održano nijedno ročište, i to iz sledećih razloga : tri jer nisu bili pribavljeni spisi iz 1942. godine iz Istorijskog arhiva koji bi potvrdili da su tužioci stekli pravo svojine na spornoj nepokretnosti po presudi u navedenom predmetu , a tri po predlogu za odlaganje ročišta na zahtev punomoćnika tužioca sa razlogom da u isto vreme ima zakazano ročište u drugim predmetima. Združeni su spisi predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 511/87, O. 250/84 i O. 619/89.

Tuženi je podneskom od 9. septembra 1993. godine predložio da sud zakaže glavnu raspravu i donese presudu, jer su od strane suda pribavljeni spisi neophodni za nesmetano presuđenje. Međutim, prvo sledeće ročište zakazano je za 28. februar 2002. godine, ali nije održano, kao ni sledeća dva, a zbog izostanka uredne dostave poziva tuženom. Prvo sledeće ročište bilo je održano 9. maja 2002. godine, na kome je zakazano saslušanje parničnih stranaka za 7. juni 2002. godine. Međutim, u spisima nema zapisnika sa tog ročišt a. Punomoćnik tužioca je podneskom od 13. maja 2005. godine tražio da se zakaže ročište za glavnu raspravu u ovom „starom“ predmetu. Naredno ročište je zakazano za 4. jul 2005. godine. U ovom delu postupka, nakon ukupno šest zakazanih ročišta, od kojih je samo jedno održan o, tužba je preinačena 27. decembra 2005. godine, a rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 1639/92 od 1. marta 2006. godine usvojen je predlog tužilaca za određivanje privremene mere i zabranjeno je tuženom otuđenje i opterećenje sporne nepokretnosti i određeno je da će privremena mera važiti do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka. Razlozi za neodržavanje pet ročišta su bili sledeći: tri zbog neuredne dostave poziva tuženom, jedno jer je tužilac tražio da se ročište odloži da precizira tužbeni zahtev i jer sudu nije bio dostavljen izveštaj od Službe katastra u Kruševcu, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Punomoćnik tužilaca je ponovo preinačio tužbu, posle dva i po meseca od traženja da se ročište odloži iz tog razloga, tako što je tražio da se utvrdi da su tužioci pored vlasništva na polovini stana, vlasnici i polovine podruma koji pripada stanu .

Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 784/06 od 30. maja 2006. godine žalba tuženog je odbijena i potvrđeno je prvostepeno rešenje o određivanju privremene mer e.

Na ročištu od 13. marta 2006. godine punomoćnik tužilaca je obavestio sud da je tužilja B . Ž . preminula , pa je sud doneo rešenje da će odluka o prekidu postupka zbog smrti ove tužilje biti doneta po dostavljanju dokaza o njenoj smrti.

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 1639/92 od 8. juna 2006. godine prekinut je postupak zbog smrti tužilje B. Ž . i određeno je da će se postupak nastaviti kada naslednik ili staralac zaostavštine preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Punomoćnik tužilaca je 21. avgusta 2006. godine predložio da se postupak nastavi i obavestio je sud da zakonski naslednik pok. B . Ž, V . Ž . stupa u parnicu na njeno mesto. Sud je zatim nastavio postupak , predmet je dobio novi broj P. 979/06. Prvo ročište zakazano za 21. septembar 2006. godine nije održano, jer je punomoćnik tužilaca predložio odlaganje radi opredeljivanja tužbenog zahteva, pa mu je sud ostavio rok od 30 dana. Međutim i pored naloga suda, nakon proteka tri meseca, punomoćnik tužilaca to nije učinio još tri meseca, sve do 15. marta 2007. godine, kada je pored utvrđenja vlasništva na polovini stana tražio i utvrđenje vlasništva na podrumu u celini. U međuvremenu je tražio odlaganje jednog zakazanog ročišta za 14. mart 2007. godine zbog sprečenosti da prisustvuje. Nakon još jednog neodržanog ročišta, zbog izostanka uredne dostave poziva za tuženog, na ročištu od 7. juna 2007. godine punomoćnik tužilaca je obavestio sud da je pred tim sudom u predmetu P. 933/07 pokrenut postupak po tužbi K. E . iz Austrije protiv istog tuženog i da je predmet spora ista nepokretnost i predložio je da se ovom postupku združi predmet P. 933/17 .

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 979/06 od 7. juna 2007. godine naloženo je pisarnici da se ovom postupku združe spisi P. 933/07 radi jednovremenog odlučivanja. Tužbeni zahtev je preciziran 26. marta 2008. godine , na strani tužilaca je označena i K.E, kao zakonski naslednik pok. H.M, a promenjena je i visina udela tužilaca koji traže utvrđenje vlasništva na nepokretnostima – stanu sa podrumom . Naime, pok. M. i H . M . su braća, te naslednici pok. M . M. Kako je punomoćnik tužioca predao podnesak na dan zakazanog ročišta, to je isto odloženo da bi se tuženi o njemu izjasnio . Još tri ročišta nisu održana, i to jer je punomoćnik tužilaca dva puta tražio rok da bi dostavio dokaze o vlasništvu tužilaca, a jednom jer punomoćniku tuženog nisu bili uredno dostavljeni ovi dokazi pre održavanja ročišta. Iz spisa se ne vidi kako je predmet dobio novi broj P. 1762/08.

Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 1762/08 od 22. septembra 2008. godine utvrđeno je da su tužioci nosioci prava svojine na nepokretnostima bliže označenim u izreci i da je tuženi dužan da tužiocima ovo pravo prizna i da nepokretnost u označenim udelima preda tužiocima u svojinu i državinu.

Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 56/09 od 10. marta 2009. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 1762/08 od 22. septembra 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, u predmetu Opštinskog suda P. 460/09, a kasnije P. 4170/10 i P. 5214/10 Osnovnog suda u Kruševcu, održano je osam ročišta na kojima je izvršni uvid u celokupne spise predmeta, kao i tražene parnične i ostavinske predmete, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, saslušane su parnične stranke u više navrata i saslušani su svedoci. Pet ročišta nije održano , i to: jedno jer punomoćnik nije blagovrem eno uplatio predujam za troškove veštačenja i dostavio dokaz o tome, jedno zbog odsustva postupajućeg sudije, dva jer je punomoćnik tužilaca tražio rok da se pismeno izjasni o novim predlozima za dopunsko veštačenje odnosno da dopuni svoj predlog i jedno zbog odsustva obe parnične stranke, iz kog razloga je don eto rešenj e da se tužba smatra povučenom , a što je dovelo do produženja parnice za dva meseca.

Kako na ročište zakazano za 19. oktobar 2010. godine nisu pristupile obe parnične stranke, a svoj izostanak nisu opravdale , Osnovni sud u Kruševcu je doneo rešenje P. 4170/10 od 19. oktobra 2010. godine da se tužba smatra povučenom. Tužioci su podneli predlog za vraćanje u pređašnje stanje i sud je odmah zakazao sledeće ročište. Predmet je dobio novi broj P. 5214/10.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 5214/10 od 19. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca O . M, D . V , V . Ž, M . M . i K . E, da se utvrdi da su tužioci O . M, D. V, V . Ž . i M . M, svi zakonski naslednici pok. M. M, kao i tuži lja K . E, zakonski naslednik pok. H . M, nosioci prava svojine , i to tužioci O . M, D . V, V . Ž . i M . M . u kvoti od jedne idealne četvrtine na jednom stanu u Kruševcu bliže označenog u izreci , a tužilja K . E . u kvoti od jedne idealne četvrtine na istoj imovini, te da im tuženi ovo pravo prizna, u stavu drugom izreke, obavez ani s u tužioci da tuženom solidarno isplate na ime naknade parničnih troškova iznos od 127.500,00 dinara.

Tužioci su 25. juna 2012. godine podneli žalbu protiv navedene prvostepene presude i postupajući po žalbi, rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3554/12 od 5. juna 2013. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi otklanjanja nedostataka. Prvostepeni sud je 22. maja 2014. godine obavestio Apelacioni sud u Kragujevcu o otklonjenim nedostacima i dostavio je spise predmeta tom sudu.

Pred Apelacionim sudom u Kragujevcu je otvorena rasprava i održana su tri ročišta na koj ima su pročitani spisi predmeta i saslušane parnične stranke.

Na raspravi pred drugostepenim sudom od 23. februara 2015. godine sud je obavešten da je tužilja O . M . preminula i rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 411/15 od 23. februara 2015. godine prekinut je drugostepeni postupak zbog smrti tužilje O . M . i određeno je da će se postupak nastaviti po predlogu njenih zakonskih naslednika.

Punomoćnik tužilaca je 8. decembra 2015. godine predložio sudu nastavak postupka, jer je zakonski naslednik pok. tužilje već postojeći tužilac M . M , njen sin, pa je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3256/15 od 29. marta 2016. godine postupak nastavljen.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3256/15 od 27. oktobra 2016. godine u stavu prvom izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 5214/10 od 19. oktobra 2011. godine; u stavu drugom izreke odbij en je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca D. V , V . Ž, M . M . i K . E, da se utvrdi da su tužioci D . V , V . Ž, M . M . i tužilja sada pok. O . M, čiji je zakonski naslednik , ovde tužilac M . M, svi zakonski naslednici pok. M . M, kao i tužilja K . E, zakonski naslednik pok. H . M, nosioci prava svojine i to tužioci D . V, V . Ž, M . M . i O . M, u kvoti od jedne idealne četvrtine na jednom stanu u Kruševcu bliže označenom u izreci, a tužilja K. E . u kvoti od jedne idealne četvrtine na istoj imovini, te da im tuženi D . G , ovo pravo prizna; u stavu trećem izreke obavezani s u tužioci da tuženom solidarno isplate na ime naknade parničnih troškova iznos od 139.500,00 dinara. Presuda je punomoćniku tužilaca uručena 23. decembra 2016. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak započet 4. decembra 1991. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kruševcu, a pravnosnažno okončan 27. oktobra 2016. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3256/15, koja je uručena 23. decembra 2016. godine punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 25 godina .

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati dvadesetpetogodišnje trajanje parničnog postupka u kome je odlučivano o tužbenom zahtevu radi utvrđenja prava svojine i preda je stvari.

Po oceni Ustavnog suda, doprinos nerazumno dugom trajanju ovog postupka je prevashodno na prvostepenom sudu. U ovom sporu koji je rešavan u dve instance, dva puta su bile ukidane prvostepene postupke, a i treći po redu žalbeni postupak je okončan opet ukidanjem prvostepene presude, s tim da je, sada , drugostepeni sud odlučio o glavnoj stvari i odbio tužbeni zahtev tužilaca. Pored ovoga, za ocenu o nedelotvornosti sudova od uticaja je i to što je posle ukidanja prve prvostepen e presud e, iako donet e nakon samo dva meseca, do donošenja sledeće prvostepene presude proteklo još punih 1 6 godina. Nakon ukidanja ove prvost epene presude, nova, treća po redu prvostepena presuda doneta je za još tri godine, ali je nakon žalbenog postupka, koji je trajao preko četiri godine ista ponovo ukinuta i odlučeno od strane drugostepenog suda, nakon održane rasprave, o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca. Uz navedeno, o pretežnom doprinosu prvostepenog suda trajanju ovog postupka govori i to da je prvostepeni sud imao period skoro potpune neaktivnosti u trajanju od 12 godina i mesec dana, jer su od 28. maja 1993. do 4. jula 2005. godine bila zakazana samo četiri ročišta za glavnu raspravu , a održano jedno. Zatim, odlučujući u žalbenom postupku protiv treće po redu prvostepene presude, drugostepeni sud je vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka , a prvostepeni sud je nakon skoro godinu dana obavestio drugostepeni sud da su nedostaci otklonjeni, što je, pored prekida žalbenog postupka zbog smrti stranke, svakako doprinelo njegovom četvorogodišnjem trajanju.

Ustavni sud je ocenio da ni izvesna činjenična ni pravna složenost predmeta spora ne mogu opravdati prekomerno trajanje osporenog parničnog postupka od skoro 25 godina.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe bilo je usmereno na odugovlačenje postupka, a ne na njegovo efikasno okončanje. Naime, 13 ročišta je odloženo na predlog punomoćnika tužilaca, ovde podnosilaca. Pored iznetog, na ponašanje suprotno procesnoj ulozi tužilaca ukazuje i to što punomoćnik podnosilaca nije, najpre, uz tužbu, a ni kasniju u toku postupka, blagovremeno dostavljao dokaze radi razrešenja spornih pitanja, i što je sa svojim najavljenim preciziranj ima tužbenog zahteva značajno kasnio u dva navrata, jednom dva i po meseca , a jednom skoro 6 meseci. Takođe, o značajnoj nezainteresovanosti podnosilaca da se što hitnije okonča spor, govori i to što je njihov punomoćnik u periodu od 12 godina skoro potpune neaktivnosti suda samo jednom zatražio od suda da zakaže ročište u ovom „starijem predmetu“, i to na samom kraju ovog perioda.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 5214/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 3921/91), pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i njegovu složenost i doprinos podnosi laca, kao i njihov zahtev povodom naknade nematerijalne štete. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavljaju adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti