Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da Upravni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio zašto novi dokazi izneti u žalbi nisu od uticaja na odluku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6977/2018
24.03.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. L . i V . L, oboje iz Savezne Republike Nemačke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. marta 202 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. L . i V . L . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7767/16 od 9. maja 2018. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7767/16 od 9. maja 2018. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija broj 46-00-01038/2015-13 od 25. aprila 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. L . i V . L, oboje iz Savezne Republike Nemačke, preko punomoćnika K. R , advokata iz Zrenjanina, podneli su Ustavnom sudu, 11 . juna 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7767/16 od 9. maja 2018. godine , zbog povrede načela iz čl. 18. i 20. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i čl. 3 5. i 58. Ustava. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koje Ustavni sud ocenjuje u odnosu na odredbe člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se najpre navodi da je zaključkom Agencije za restituciju zbog odustanka od zahteva obustavljen postupak po zahtevu podnosilaca za vraćanje imovine, iako oni nikada nisu odustali od tog zahteva.

Podnosioci ustavne žalbe dalje navode: da su u žalbi izjavljenoj protiv zaključka Agencije za restituciju istakli da su podneli tri zahteva za rehabilitaciju „kod te iste Agencije“ i da su u druga dva predmeta priložili potvrdu Višeg suda u Zrenjaninu, iz koje se vidi da je taj sud primio predlog za rehabilitaciju 15. januara 2014. godine; da se iz obrazloženja rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Reh. 24/14 vidi da je taj sud rešenjem od 12. marta 2014. godine odredio spajanje postupaka za rehabilitaciju pok. O . L, I . L . i A . L.

Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, Agencija za restituciju se nije mogla pozvati na odredbe člana 121. i 122. Zakona o opštem upravnom postupku, kao osnov za obustavljanje postupka zbog odustanka stranke od zahteva. Podnosioci ustavne žalbe , takođe, ističu da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi , a da drugostepeni organ i Upravni sud nisu ocenili njihove navode, a „naročito one dozvoljene po članu 222. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku“.

Prema navodima ustavne žalbe, Upravni sud je proizvoljnom primenom materijalnog prava ocenio da Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nije propisano postupanje Agencije u slučaju postojanja prethodnog pitanja, „previđajući“ član 45. tog zakona, koji obavezuje Agenciju da prekine postupak do okončanja postupka rehabilitacije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osno vu uvida u osporeni akt , kopiju spisa predmeta broj 46-032439/2014 Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 28. februara 2014. godine podneli Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje imovine, koja je od bivše vlasnic e A . L. oduzeta na osnovu odluke Gradske komisije za konfiskaciju od 14. februara 1946. godine.

Zaključkom Agencije za restituciju - Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-032439/2014 od 9. marta 2015. godine, u tački 1. dispozitiva, naloženo je podnosiocima zahteva da u roku od 60 dana od dana konačnosti tog zaključka pokrenu postupak za rehabilitaciju bivše vlasnice A . L . i da u navedenom roku o tome dostave pismeni dokaz Agenciji. U tački 2. dispozitiva zaključka podnosioci su upozoreni da će se postupak obustaviti ako u ostavljenom roku ne pokrenu postupak rehabilitacije i o tome pismeno ne obaveste Agenciju. Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je navedeni zaključak primio 16. marta 2015. godine i protiv njega nije izjavljena žalba.

Zaključkom Agencije broj 46-032439/2014 od 11. juna 2015. godine obustavljen je postupak po zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu oduzetu od bivše vlasnice A . L, zbog odustanka od zahteva. Zaključak je donet primenom odredaba čl. 121, 122.i 137. Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnosioci ustavne žalbe su u žalbi izjavljenoj protiv zaključka Agencije od 11. juna 2015. godine naveli: da se Agencija nije pozvala ni na jednu odredbu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da su pred Agencijom u toku postupci po njihovim zahtevima u predmetima br. 46-032418/2014 i 46-032373/2014; da su u tim predmetima priložene «potvrde Višeg suda u Zrenjaninu Reh. 24/14» i doneto je rešenje o prekidu postupka, jer je postupak rehabilitacije tada bio u toku , a u međuvremenu je okončan i očekuje se odluka tog suda; da se u prilogu žalbe dostavlja poziv Višeg suda u Zrenjaninu za glavnu raspravu zakazanu za 23. juni 2015. godine; da se «iz navedenih spisa može utvrd iti da je još u vreme podnošenja navedeno da je postupak rehabilitacije u toku, jer je priložena potvrda Višeg suda od 15. januara 2014. godine». Uz žalbu je priložen poziv za glavnu raspravu u predmetu Višeg sud a u Zrenjaninu Reh. 24/2014, kojim je podnosilac ustavne žalbe G . L . pozvan da dođe u taj sud 23. juna 2015. godine na ročište za glavnu raspravu u postupku radi rehabilitacije pok. O. L .

Rešenjem Ministarstva finansija broj 46-00-01038/2015-13 od 25. aprila 2016. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv zaključka Agencije od 11. juna 2015. godine, iz razloga navedenih u pobijanom zaključku. Drugostepeni organ je istakao da su Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisani samo razlozi za prekid postupka restitucije, ali ne i postupanje prvostepenog organa u slučaju postojanja prethodnog pitanja, zbog čega su primenjene odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Drugostepeni organ je naveo da je cenio i ostale navode žalbe, ali da isti nisu od uticaja na drugačije rešenje te upravne stvari, iz navedenih razloga.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7767/16 od 9. maja 2018. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta protiv predmetnog konačnog rešenja. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge drugostepenog organa za odbijanje žalbe podnosilaca. Ocenjujući navode tužbe da je uz zahtev dostavljena potvrda Višeg suda u Zrenjaninu o podnošenju predloga za rehabilitaciju, Upravni sud je našao da se to ne može zaključiti iz stanja u spisima i da se podnosioci u zahtevu nisu pozvali na broj i datum podnošenja predloga za rehabilitaciju, niti su to učinili po nalogu prvostepenog organa, već su se tek u postupku po žalbi pozvali na činjenicu da se vodi postupak za rehabilitaciju od 2014. godine i da su dobili poziv za glavnu raspravu pred Višim sudom u Zrenjaninu .

3.2. Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Reh. 24/14 od 22. jula 2015. godine usvojen je predlog podnosilaca ustavne žalbe za rehabilitaciju pok. O. L, I . L . i A . L, ovde bivše vlasnice, a u obrazloženju je konstatovano da je rešenjem tog suda Reh. 24/14 od 12. marta 2014. godine određeno spajanje postupaka za rehabilitaciju navedenih lica.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava i da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. st. 1. i 2 .); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom. (član 35. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13 i 142/14) propisano je: da se o dredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom (član 6.); da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivaće se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da je l ice iz člana 6. stav 1. ovog zakona u obavezi da uz zahtev priloži i pravnosnažnu sudsku odluku o rehabilitaciji, odnosno dokaz da je podnelo zahtev za rehabilitaciju (član 42. stav 6.); da će A encija prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije, ili kada se kao prethodno pitanje pojavi pitanje čije rešavanje spada u isključivu nadležnost suda, kao i u slučaju propisanom u članu 23. st. 4. i 5. ovog zakona (član 45.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da kad je postupak pokrenut povodom zahteva stranke, a stranka odustane od svog zahteva, organ koji vodi postupak doneće zaključak kojim se postupak obustavlja (član 121. stav 2.); da se pojedina radnja ili propuštanje stranke može smatrati njenim odustankom od zahteva samo kad je to zakonom određeno (član 122. stav 2.); da u upravnoj stvari u kojoj se postupak za rešenje prethodnog pitanja pokreće povodom zahteva stranke, organ koji vodi postupak može zaključkom naložiti jednoj od stranaka da u cilju rešenja prethodnog pitanja traži od nadležnog organa pokretanje postupka, određujući joj rok u kom je dužna da to uči ni i da mu o tome podnese dokaz, da će pri tom organ koji vodi postupak upozoriti stranku na posledice propuštanja i da rok za traženje pokretanja postupka za rešenje prethodnog pitanja počinje teći od dana kad zaključak postane konačan (član 137. stav 2.); da a ko stranka povodom čijeg zahteva je pokrenut postupak ne podnese u određenom roku dokaz da je od nadležnog organa tražila pokretanje postupka po prethodnom pitanju, smatraće se da je ta stranka odustala od zahteva, a organ koji vodi postupak obustaviće postupak (član 137. stav 3.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi, ali je žalilac dužan da obrazloži zbog čega ih nij e izneo u prvostepenom postupku (član 222. stav 2.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatra ju da upravni postupak koji je vođen pred Agencijom nije mogao biti obustavljen, jer oni nisu odustali od zahteva za vraćanje imovine i da je Upravni sud proizvoljnom primenom materijalnog prava ocenio da Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nije propisano postupanje Agencije u slučaju postojanja prethodnog pitanja. Podnosioci, takođe, smatraju da je drugostepeni organ bio dužan da oceni navode žalbe koji se odnose na pokrenuti postupak rehabilitacije.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Sud, s tim u vezi, naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-7059/201 2 od 9. jula 2015. godine, Už – 3676/2015 od 17. novembra 201 6. godine i Už- 2883/2016 od 22. februara 2018. godine.

Po oceni Ustavnog suda, u postupku koji je okončan osporenim aktom kao sporna su se postavila sledeća pravna pitanja:

- da li je Agencija dužna da prekine postupak kada se zahtev odnosi na imovinu koja je konfiskovana bivše m vlasniku posle 9. marta 1945. godine, ako podnosilac zahteva ne dostavi dokaz da je pokrenuo postupak radi rehabilitacije bivšeg vlasnika i

- da li su od uticaja na odlučivanje drugostepenog organa nove činjenice i novi dokazi izneti u žalbi protiv zaključka o obustavljanju postupka.

Tražeći odgovor na prvo sporn o pravno pitanje, Ustavni sud je razmotrio odredbe navedenih zakona i konstatovao: da se u postupku restituc ije može vratiti imovina koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je uz zahtev za vraćanje imovine prilo žena pravnosnažna sudska odluka o rehabilitaciji, odnosno dokaz da je p odnet zahtev za rehabilitaciju, u kom slučaju će Agencija prekinuti postupak do okončanja postupka rehabilitacije; da se na pitanja koja nisu uređena Z akonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak; da kad se postupak za rešenje prethodnog pitanja pokreće povodom zahteva stranke, organ koji vodi postupak može naložiti stranci da pred nadležnim organom pokrene postupak i o tome dostavi dokaz; da se stranka mora upozoriti na to da će se njeno propuštanje da to učini smatra ti odustankom od zah teva i d a će u tom slučaju organ obustaviti postupak ; da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi, ali je žalilac dužan da obrazloži zbog čega ih nije izneo u prvostepenom postupku.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud nalazi da je Agencija dužna da prekine postupak kada se zahtev odnosi na imovinu koja je konfiskovana bivšem vlasniku, samo ako je podnosilac zahteva za vraćanje imovine uz zahtev ili po nalogu Agencije, dostavio dokaz da je pokrenut postupak radi rehabilitacije bivšeg vlasnika . U suprotnom, po oceni ovog suda, nema uslova za prekid postupka, već se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, koje se odnose na postupanje u pravnoj stvari kad se postupak radi rešavanja prethodnog pitanja pokreće po zahtevu stranke.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao : da je podnosiocima ustavne žalbe zaključkom Agencije naloženo da u ostavljenom roku pokrenu postupak radi rehabilitacije bivšeg vlasnika i dostave dokaz o tome; da su tim zaključkom podnosioci upozoreni da će, u protivnom, postupak biti obustavljen; da podnosioci nisu postupili po navedenom nalogu Agencije. Po nalaženju Ustavnog suda, ako stranka na poziv organa koji vodi postupak ne dostavi dokaz da je pokrenula postupak radi rešavanja prethodnog pitanja, smatra se da je takvim svojim ponašanjem pokazala da nema interesa da se prethodno pitanje reši kod nadležnog organa, a zakonska je pretpostavka da je time, istovremeno, odustala od zahteva za odlučivanjem o glavnoj stvari. Imajući u vidu da je propuštanje stranke da dostavi dokaz o pokrenutom postupku za rešavanje prethodnog pitanja zakonom izjednačeno sa odustankom stranke od zahteva, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena drugostepenog organa o zakonitosti zaključka Agencije o obustavljanju predmetnog postupka.

Ispitujući da li je drugo sporno pravno pitanje rešeno na ustavnopravno prihvatljiv način, Ustavni sud je imao u vidu da Zakonom o opštem upravnom postupku nije isključena mogućnost iznošenja novih činjenica i dokaza u postupku po žalbi protiv zaključka o obustavljanju postupka zbog odustanka stranke od zahteva. Ovaj sud, takođe, ističe da se ponavljanje upravnog postupka može sprovesti jedino ako je postupak okončan rešenjem o glavnoj stvari, a ne i zaključkom o obustavljanju postupka, iz čega, po oceni Suda, sledi da se samo do okončanja upravnog postupka može dostaviti dokaz kojim se osporava zakonska pretpostavka da je stranka odustala od zahteva. Stoga nove činjenice i novi dokazi dostavljeni uz žalbu moraju biti uzeti u obzir prilikom odlučivanja drugostepenog organa o žalbi, ako su oni od uticaja na pravilno rešenje upravne stvari. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da nakon obustavljanja postupka iz navedenog razloga, stranka može podneti novi zahtev i dostaviti dokaz da je pokrenula postupak radi rešavanja prethodnog pitanja. U konkretnom slučaju, međutim, novi zahtev se ne može podneti zbog isteka zakonom propisanog roka za njegovo podnošenje, te su s posebnom pažnjom morali biti ocenjeni dokazi priloženi uz žalbu, s obzirom na to da je nadležni sud spojio postupke po zahtevima za rehabilitaciju lica koja su bivši vlasnici imovine koja je predmet vraćanja u postup cima pred Agencijom .

Ustavni sud je konstatovao da drugostepeni organ nije posebno ocenio navode i dokaze koje su podnosioci priložili uz žalbu, paušalno navodeći da ostali navodi nisu od uticaja na drugačije rešenje upravne stvari . Upravni sud osporenom presudom nije otklonio navedenu povredu pravila postupka, već se zadržao na oceni o zakonitosti postupanja prvostepenog organa . Konstatacija Upravnog suda da su podnosioci „tek u žalbi“ istakli da se vodi postupak za rehabilitaciju od 2014. godine i da su dobili poziv za glavnu raspravu pred Višim sudom u Zrenjaninu upućuje na zaključak d a, po oceni tog suda, nove činjenice i novi dokazi koje stranka iznosi u žalbi nisu od uticaja na odlučivanje drugostepenog organa.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud nalazi da u osporenoj presud i nedostaju razlozi za ocenu da navodi koje su podnosioci ustavne žalbe izneli i dokazi koje su dostavili uz žalbu izjavljenu protiv predmetnog zaključka Agencije nisu od značaja za odlučivanje drugostepenog organa. Stoga je Ustavni sud , ne prejudicirajući odluku o predmetnoj upravnoj stvari, utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao sastavni deo prava na pravično suđenje i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu u tvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7767/16 od 9. maja 2018. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija broj 46-00-01038/2015-13 od 25. aprila 2016. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta načela i ostalih prava zajemčenih Ustavom, istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeni akt.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti