Sudska praksa

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedozvoljene revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je odbačena revizija. Revizija je bila nedozvoljena jer je nije izjavio advokat, kako je propisano Zakonom o parničnom postupku, čime nisu povređena ustavna prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Kneževa iz Novog Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Dragana Kneževa izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 723/09 od 12. marta 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragan Knežev iz Novog Bečeja je 8. maja 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 723/09 od 12. marta 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na sudsku zaštitu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 22. i 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je presudom Opštinskog suda u Novom Bečeju P. 205/08 od 16. oktobra 2008. godine razveden brak podnosioca ustavne žalbe i odlučeno o vršenju roditeljskog prava nad maloletnom decom, da je podnosilac protiv navedene presude izjavio žalbu koja je odbijena presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2105/08 od 9. decembra 2008. godine, a da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem odbacio kao nedozvoljenu njegovu reviziju izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. Podnosilac smatra da je Vrhovni sud Srbije bio dužan da mu kao neukoj stranci omogući da „ispravi ili dopuni reviziju, shodnom primenom člana 358. Zakona o parničnom postupku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna članu 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem Rev. 723/09 od 12. marta 2009. odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2105/08 od 9. decembra 2008. godine, iz razloga što revizija nije izjavljena od strane advokata, već ju je stranka lično izjavila.

Prema odredbi člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koja se primenjuje na konkretan slučaj, stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji, a prema članu 401. stav 2. tačka 2) istog zakona revizija je nedozvoljena ako je izjavilo lice koje nije advokat. Polazeći od navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je utvrdio da Zakon o parničnom postupku kao jedan od uslova za dozvoljenost izjavljivanja revizije propisuje da je reviziju izjavilo lice koje je advokat. Prema tome, izjavljivanje revizije lično, od strane parnične stranke koja nije advokat, predstavlja nedostatak koji izjavljeni vanredni pravni lek čini nedozvoljenim.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud konstatuje da je ovaj Sud u svojoj Odluci broj IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka i ograničavanja raspravljanja isključivo na pravna pitanja, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo.

4. Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca da je Vrhovni sud Srbije „izgubio iz vida“ odredbu člana 411. Zakona o parničnom postupku, te je propustio da primeni odredbu člana 358. istog zakona, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava. Naime, zakonske odredbe na koje upućuje odredba člana 411. Zakona - među kojima je i odredba člana 358. Zakona, shodno se primenjuju samo ako u čl. 394. do 410. ovog zakona nije što drugo određeno. Budući da je navedenom odredbom člana 401. stav 2. Zakona izričito propisano da je nedozvoljena revizija izjavljena od strane lica koje nije advokat, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredbe člana 358. Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud je takođe ocenio neprihvatljivom tvrdnju podnosioca da je ovaj Sud u predmetu Už - 60/2007 „u sličnom slučaju“ usvojio ustavnu žalbu, budući da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe razlog odbacivanja zahteva za zaštitu zakonitosti nije bio to što ga nije podneo advokat. Naime, na sednici održanoj 12. marta 2009. godine Ustavni sud je doneo odluku Už-60/2007, kojom se usvaja ustavna žalba i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine, kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. U obrazloženju navedene odluke Sud je, pored ostalog, ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije bio nedozvoljen, ni prema kriterijumu sudske odluke koja se njime osporava, niti prema kriterijumu zakonskog osnova za izjavljivanje.

Imajući u vidu navedeno, te nespornu činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe reviziju izjavio lično, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na povredu prava na sudsku zaštitu, jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 22. i 36. Ustava.

Kako se odredbom člana 21. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ova odredba utvrđuje jednakost svih pred Ustavom i zakonom, kao jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, to Ustavni sud ukazuje da do povrede označenog ustavnog načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Imajući u vidu prethodno iznete ocene o povredama označenih ustavnih prava, Ustavni sud konstatuje sa navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu ni sa istaknutom povredom načela iz člana 21. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu