Odluka o povredi prava zbog pogrešne primene instituta zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i poništava presuda Apelacionog suda. Podnošenje zahteva za vansudsko poravnanje nadležnom državnom organu, kao obavezan korak pre tužbe, prekida rok zastarelosti potraživanja naknade štete, što je drugostepeni sud propustio da uzme u obzir.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Crnkovića iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Crnkovića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7341/10 od 15. decembra 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7341/10 od 15. decembra 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Beogradu do nese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2760/07 od 14. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Crnković iz Jagodine je 14. februara 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Milovića, advokata iz Vrbasa, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7341/10 od 15. decembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca zbog zastarelosti potraživanja , s obrazloženjem da je tužba podneta nakon proteka roka od 15 godina od ranjavanja; da je podnosilac 23. januara 2007. godine podneo Ministarstvu odbrane - Direkcija za imovinsko-pravne poslove zahtev za obeštećenje van spora, čime je po zakonu došlo do prekida zastarelosti i rok zastarelosti je ponovo počeo da teče; da su sudovi u istoj pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve tužilaca, te je kao dokaz za svoje tvrdnje dostavio pr esude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6688/08 od 11. juna 2008. godine i Gž. 12770/08 od 20. marta 2009. godine .

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. aprila 2007. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogra du tužbu protiv tužene Repub like Srbije – Minist arstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 14. aprila 2009. godine doneo presudu P. 2760/07, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete odgovarajuće novčane iznose zbog u manjenja opšte životne aktivnosti, zbog pretrpljenih fizičih bolova, zbog pretrpljenog straha i zbog naruženosti, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u delu preko dosuđenog pa do traženog iznosa na ime naknade štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i zbog naruženosti ; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati odgovarajući novčani iznos. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac podneo zahtev za obeštećenje van spora Ministarstvu odbrane - Direkcija za imovinsko-pravne poslove 23. januara 2007. godine; da je sud našao da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene.

Apelacioni sud u Beogradu je 15. decembra 2010. godine, odlučujući o žalbi tužene, doneo osporenu presudu Gž. 7341/10, kojom je preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2760/07 od 14. aprila 2009. godine u stavu prvom i stavu trećem izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbe ni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati odgovarajuće novčane iznose zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, zbog pretrpljenih fizičih bolova, zbog pretrpljenog straha i zbog naruženosti, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je odlučujući o prigovoru zastarelosti, prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo i obavezao tuženu da tužiocu naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu kao u stavu prvom izreke pobijane presude; da imajući u vidu da je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je tužilac ranjen u s ukobu sa paravojnim formacijama R epublike Hrvatske 17. marta 1992. godine, to je rok do kojeg je mogao podneti zahtev za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom u smislu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, najkasnije 17. mart 2007. godine, s obzirom na to da je izvršenje krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakonika Republike Srbije propisan rok zastarevanja krivičnog gonjenja od 15 godina; da kako je zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo čijim izvršenjem je tužiocu prouzrokovana šteta nastupila 17. marta 2007. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 26. aprila 2007. godine, to je tužiocu prestalo pravo da zahteva novčanu naknadu nematerijalne štete u smislu odredbe člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete.

Ustavni sud je izvršio uvid i u dostavljene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6688/08 od 11. juna 2008. godine i Gž. 12770/08 od 20. marta 2009. godine i utvrdio sledeće činjenice i okonosti od značaja za odlučivanje:

Okružni sud u Beogradu je 11. juna 2008. godine, odlučujući o žalbi tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, doneo presudu Gž. 6688/08, kojom je odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2761/07 od 2. aprila 2008. godine u stavu prvom i stavu drugom izreke. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je neosnovano ukazivanje u žalbi da se obraćanje tuženoj u cilju mirnog rešenja spora ne može uzeti kao prekid zastarevanja; da zahtev tužioca za obeštećenje van spora ima za posledicu prekid zastarelosti, pa zastarelost počinje teći iznova u smislu člana 392. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Okružni sud u Beogradu je 20. marta 2009. godine, odlučujući o žalbi tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, doneo presudu Gž. 12770/08, kojom je, pored ostalog, u stavu prvom izreke potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2763/07 od 28. maja 2008. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i zbog naruženosti plati odgovarajuće novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je neosnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja koji je istakla tužena, s obzirom na to da se tužilac obratio tuženoj sa zahtevom za obeštećenje van spora 23. januara 2007. godine, tj. pre isteka roka od 15 godina, te je tom radnjom prekinuo zastarelost, čiji je rok iznova počeo da teče.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, te da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)); da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalb e sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi pošao od toga da je tužba za naknadu nematerijalne štete koja je podneta 16. aprila 2007. godine, izjavljena nakon proteka roka od 15 godina od nastanka štete prouzrokovane krivičnim delom, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik oružanih snaga SFRJ ranjen 17. marta 1992. godine, te da je zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo čijim izvršenjem je podnosiocu prouzrokovana šteta nastupila 17. marta 2007. godine. Stoga je Apelacioni sud u Beogradu našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno kada je ocenio da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene.

Međutim, Ustavni sud nalazi da Apelacioni sud u Beogradu nije imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za obeštećenje van spora Ministarstvu odbrane – Dire kcija za imovinsko-pravne poslove 23. januara 2007. godine , dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona. Pri tome, Ustavni sud ističe da je u svojoj Odluci Už- 863/2012 od 21. februara 2013. godine zauzeo pravni stav da obraćanje tužioca Ministarstvu odbrane za obeštećenje van spora, dovodi do prekida zastarelosti. Štaviše, odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije bila je propisana obaveza oštećenog da, pre nego što podnese tužbu protiv države radi naknade štete, podnese zahtev za obeštećenje van spora nadležnom vojnom pravobranilaštvu, i da tek ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni tek onda može podići tužbu kod nadležnog suda. Odredbom člana 388. ZOO je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po mišljenju Ustavnog suda, svakako predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost (videti Odluku Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine).

Imajući u vidu izneti pravni stav Ustavnog suda , kao i to da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe podneo Ministarstvu odbrane zahtev za obeštećenje van spora 23. januara 2007. godine , dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu propuštanjem da uzme u obzir i obrazloži značenje prethodno navedenih činjenica u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, povredio njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ističe da se pravom na jednaku zaštitu prava jemči jednaka zaštita prava pred sudovima, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Podnosilac ustavne žalbe se žali na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, Apelacioni sud u osporenoj presudi Gž. 7341/10 od 15. decembra 2010. godine nije cenio činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe podneo Ministarstvu odbrane zahtev za obeštećenje van spora 23. januara 2007. godine, dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, te je utvrdio da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, jer je protekao rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. U gotovo identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, Okružni sud u Beogradu je u presudama Gž. 6688/08 od 11. juna 2008. godine i Gž. 12770/08 od 20. marta 2009. godine, uzeo u obzir činjenicu da su tužioci podneli zahtev za obeštećenje van spora pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona i našao da su neosnovani prigovori zastarelosti potra živanja koje je istakla tužena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući mu tužbeni zahtev, doveli u bitno raz ličit položaj od onoga u kome su bili tužioci u parničnom po stupku koji je okončan navedenim presudama Okružnog suda u Beogradu. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna pravu na jednaku zaštite prava pred sudovima.

Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Apelacionog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu, datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja , povređeno pravo podnos ioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7341/10 od 15. decembra 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca ustavne žalbe mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7341/10 od 15. decembra 2010. godine. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7341/10 od 15. decembra 2010. godine i odredio da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2760/07 od 14. aprila 2009. godine.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o povredi prava zbog pogrešne primene instituta zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti