Odluka Ustavnog suda o preobražaju radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme

Kratak pregled

Ustavna žalba je odbijena. Sudovi su pravilno zaključili da nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa. Period rada bez ugovora ne ulazi u obračun trajanja od 12 meseci, a tužba za zasnivanje odnosa po osnovu faktičkog rada je neblagovremena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . M . iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. M . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P1. 158/10 od 15. juna 2010. godine, presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3434/10 od 3. novembra 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 294/12 od 7. marta 2013. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nikole Milićevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji u predmetu P1. 158/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M . iz Kraljeva je, 29. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika M . Č, advokata iz Vrnjačke Banje, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P1. 158/10 od 15. juna 2010. godine, presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3434/10 od 3. novembra 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 294/12 od 7. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji u predmetu P1. 158/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenom presudom Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P1. 158/10 od 15. juna 2010. godine odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog Doma zdravlja „dr N. Dž .“ u V. B, na poslovima medicinskog tehničara; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3434/10 od 3. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta prvostepena presuda, a u stavu drugom izreke je odbijen tužbeni zahtev i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. a da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 294/12 od 7. marta 2013. godine odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude; da revizijski sud smatra da u ovoj pravnoj stvari nije nastupio uslov iz člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu, jer tužilac nije imao duži radni odnos od 12 meseci, niti je po proteku ugovora o radu na određeno vreme nastavio da radi još pet radnih dana, te da tako nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva; da mu je osporenim odlukama povređeno pravo na rad, jer mu period kada je nesporno radio kod tuženog nije priznat, jer sud nije priznao da je faktički rad, bez ugovora, zaista obavljen rad, te da i taj period mora biti uračunat u rad kod tuženog; da je tužilac radio kod tuženog u periodu od 3. januara do 1. marta 2007. godine, ali u tom periodu nije imao zaključen ugovor sa tuženim, te po mišljenju suda, taj period ne može biti uračunat u ukupan staž, bez obzira što je isti i upisan u njegovu radnu knjižicu kao rad proveden kod tuženog, te po mišljenju suda, tužilac nije imao više od 12 meseci provedenih na radu kod tuženog, već ukupno 11 meseci, tako da mu na taj način radni odnos na određeno vreme nije prerastao u radni odnos na neodređeno vreme; da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je tužbu podneo 31. marta 2008. godine, a presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, kojom je pravnosnažno okončan radni spor je doneta 3. novembra 2011. godine, dakle posle više od tri godine, dok je sa redovnim i vanrednim pravnim lekovima postupak ukupno trajao više od pet godina.

Zahtevao je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. marta 2008. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vrnjačkoj Banji protiv tuženog Doma zdravlja „dr N. Dž .“ iz V. B, radi utvrđenja zasnivanja radnog odnosa. Tužbenim zahtevom je traženo da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima medicinskog tehničara počev od 1. februara 2008. godine i da se naloži tuženom da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme na poslovima i zadacima na kojima je radio, počev od 1. februara 2008. godine.

Prvostepeni sud je odlučio presudom P1. 35/08 od 6. jula 2009. godine, a rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2591/09 od 22. oktobra 2009. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P1. 158/10 od 15. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima medicinskog tehničara, počev od 1. februara 2008. godine; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 80.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3434/10 od 3. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P1. 158/10 od 15. juna 2010. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima medicinskog tehničara, počev od 1. februara 2008. godine; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i uz pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje; da se navedena bitna povreda odredaba parničnog postupka sastoji u tome što je prvostepeni sud na ročištu za glavnu raspravu održanom dana 8. juna 2009. godine u svojstvu stranke saslušao samo tužioca, a ne i lice koje zastupa tuženog, što je suprotno članu 262. stav 2. i članu 265. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa kako je bilo nužno da se pored tužioca neposredno sasluša i lice koje je određeno da zastupa tuženog, to je ovakvim nezakonitim postupanjem prvostepeni sud uskratio mogućnost tuženom da raspravlja pred sudom; da je prvostepeni sud mogao da odluči da se sasluša samo tužilac ako se uverio da licu koje se ima saslušati za tuženog nisu poznate činjenice ili ako saslušanje tog lica nije moguće (član 263. stav 1. Zakona o parničnom postupku) ili ako to lice uskrati davanje iskaza ili se ne odazove pozivu suda (član 263. stav 2. Zakona o parničnom postupku); da kako se iz spisa predmeta ne vidi da su bili ispunjeni uslovi za primenu navedenih odredaba zakona, to je prvostepeni sud bio dužan da izvede dokaz istovremenim saslušanjem stranaka ili da utvrdi okolnosti na osnovu kojih je mogao odlučiti da se sasluša samo tužilac; pa je drugostepeni sud našao da je radi otklanjanja navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, pa je drugostepeni sud, saglasno članu 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zakazao i održao raspravu i odlučio o žalbi i tužbenom zahtevu tužioca; da se prema članu 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju – sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanje tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, a prema stavu 4. ovog člana, radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos; da kako je tužilac u periodu od 3. januara do 28. februara 2007. godine radio kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu, to se ovaj period ne može smatrati radnim odnosom na određeno vreme, pa je tužilac kod tuženog bio u radnom odnosu na određeno vreme samo u periodu od 1. marta 2007. do 31. januara 2008. godine, dakle 11 meseci neprekidno, tako da se nisu stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa tužioca na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom na to da tužilac nije radio kod tuženog duže od 12 meseci neprekidno, niti je po proteku roka predviđenog poslednjim ugovorom nastavio da radi kod tuženog duže od pet radnih rada, te je iz navedenih razloga Apelacioni sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 294/12 od 7. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3434/10 od 3. novembra 2011. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je pravilno drugostepeni sud zaključio da je neosnovan zahtev tužioca za utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 1. februara 2008. godine; da je odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1.); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.); da se radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3.); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.); da je odredbama člana 32. istog zakona propisano da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku (stav 1.); da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2.); da prema odredbama člana 195. st. 1. i 2. Zakona o radu protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, s tim što je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 31. marta 2008. godine, da je tužilac kod tuženog radio na određeno vreme po ugovorima o radu zaključivanim sa rokom trajanja od po mesec dana počev od 1. marta 2007. do 31. januara 2008. godine, ukupno 11 meseci, a po isteku poslednjeg ugovora nije nastavio da radi najmanje pet radnih dana, pa nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u skladu sa odredbama člana 37. stav 1. i 4. Zakona o radu; da se period tužiočevog rada kod tuženog od 3. januara 2007. do 1. marta 2007. godine bez obzira što je obuhvaćen stažom osiguranja upisanim u njegovu radnu knjižicu, ne može smatrati radom na određeno vreme, budući da u tom periodu tužilac nije imao zaključen ugovor o radu na određeno vreme; da, takođe, činjenica da je u tom periodu radio bez zaključenja bilo kakvog ugovora o radu u pisanom obliku, nije mogla dovesti do nastupanja fikcije o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme prema članu 32. stav 2. Zakona o radu, jer je u tom slučaju tužilac neblagovremeno podneo tužbu za zaštitu ovog prava.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1.); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.); da se radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3.); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.); da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku (člana 32. stav 1.); da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (član 32. stav 2.); da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine utvrđenog prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da podnosilac povredu tog prava zasniva na povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke kojima je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, nalazeći da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da tužiocu radni odnos na određeno vreme preraste u radni odnos na neodređeno vreme.

Ustavni sud nalazi da je osnovno pravno pitanje u ovom slučaju da li je radni odnos podnosioca zaključen na određeno vreme mogao da preraste u radni odnos na neodređeno vreme, saglasno odredbi člana 37. stav 4. Zakona o radu. U vezi sa ovim pitanjem, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu kojima je propisano da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos, neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1.); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.); da se radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (član 3.); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.).

Takođe, Ustavni sud je pošao i od odredaba člana 32. istog zakona kojima je propisano da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku (stav 1.), da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2.), dok prema odredbama člana 195. stav 1. Zakona o radu, protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, s tim što je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljivo stanovište prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda u osporenim odlukama da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme podnosioca u radni odnos na neodređeno vreme u skladu sa odredbama člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe kod tuženog radio na određeno vreme po ugovorima o radu zaključivanim sa rokom trajanja od po mesec dana počev od 1. marta 2007. do 31. januara 2008. godine, ukupno 11 meseci, a po isteku poslednjeg ugovora nije nastavio da radi najmanje pet radnih dana.

Takođe, potpuno je ustavnopravno prihvatljivo i obrazloženo stanovište sudova u osporenim presudama da se period rada podnosioca kod tuženog od 3. januara do 1. marta 2007. godine, bez obzira što je obuhvaćen stažom osiguranja upisanim u njegovu radnu knjižicu, ne može smatrati radom na određeno vreme, budući da u tom periodu podnosilac nije imao zaključen ugovor o radu na određeno vreme, te činjenica da je u tom periodu radio bez zaključenja bilo kakvog ugovora o radu u pisanom obliku, nije mogla dovesti do nastupanja fikcije o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme prema članu 32. stav 2. Zakona o radu, jer je u tom slučaju tužilac neblagovremeno podneo tužbu za zaštitu prava.

Dakle, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo i potpuno obrazloženo stanovište prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda kojima je odbijen tužbeni zahtev podnosioca, imajući u vidu da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda odbio kao neosnovanu.

6. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji u predmetu P1. 158/10, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac 31. marta 2008. godine podneo tužbu protiv tuženog, da je prvostepeni sud prvi put odlučio posle nešto više od godinu dana, drugostepeni sud je nakon tri meseca ukinuo prvostepenu presudu, zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučio za osam meseci, drugostepeni za manje od godinu i po dana, a revizijski za godinu dana i četiri meseca. Dakle, postupak pred prvostepenim, drugostepeni i revizijskim sudom je ukupno trajao pet godina, što ne predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Dakle, ocenjujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, a polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da su postupajući sudovi tokom trajanja postupka delotvorno i efikasno postupali i preduzeli sve zakonske mere i radnje kako bi doprineli okončanju predmetnog postupka u razumnom roku i bez odugovlačenja.

Ustavni sud ukazuje da, takođe, ne stoje navodi podnosioca da radni sporovi moraju da se okončaju u roku od šest meseci, jer je navedeni rok od šest meseci za okončanje radnog spora prema Zakonu o radu, samo instrukcionog karaktera.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u predmetnom postupku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 2284/2011: Odluka Ustavnog suda o ništavosti sporazuma o odricanju od zakonske otpremnine
• Už 74/2012: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog neprerastanja radnog odnosa
• Už 4612/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 5001/2010: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u radnom sporu
• Už 1693/2016: Odluka Ustavnog suda o preobražaju radnog odnosa i značaju prekida rada dužem od 30 dana