Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti prvostepenog suda i zakazivanja ročišta u dugim vremenskim razmacima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Lidija Đukić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 5683/11 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo D. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 3. jula 2019. godine , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 5683/11.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni postupak, vođen radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade, otpočeo 2011. godine, te da je okončan posle osam godina, kao i da se ne radi o složenom postupku, da je predmet tog postupka bio značajan za njega, a da on nije doprineo dužini trajanja tog postupka. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava podnosiocu, kao i pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava, u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 5683/11, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je Prvom osnovnom sudu u Beogradu, 28. decembra 2011. godine, tužbu protiv tuženog, svog poslodavca, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za petogodišnji period, isplati opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužben formiran je predmet P1. 5683/11.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 6. jul 2012. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još 21 ročište (za 7. novembar 2012. godine, 19. februar, 5. april, 11. jun, 1. oktobar i 11. decembar 2013. godine, 4. jun i 28. novembar 2014. godine, 6. i 21. april i 27. novembar 2015. godine, 19. maj, 13. jun i 17. novembar 2016. godine, 24. januar, 27. april i 9. novembra 2017. godine, 27. februar, 7. jun, 5. septembar i 4. decembar 2018. godine), od kojih je 12 održano. Od devet neodržanih ročišta, šest ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva jer određeni veštak nije vratio spise predmeta do početka ročišta, a jedno zbog obustave rada advokata (ročište zakazano za 28. novembar 2014. godine). U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca, veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke , koji je dostavio nalaz s mišljenjem i dopunski nalaz s mišljenjem i izvršen je uvid u dostavljenu dokumentaciju.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5683/11 od 4. decembra 2018. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Protiv označene presude tuženi je 8. februara 2019. godine izjavio žalbu, koja je, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 893/19 od 11. aprila 2019. godine, odbijena kao neosnovana, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5683/11 od 4. decembra 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 28. decembra 20 11. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda Beogradu od 11. aprila 201 9. godine, trajao sedam godina i tri i po meseca.

Navedeno trajanje postupka koji je bio hitne prirode (radni spor), prema oceni Ustavnog suda, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da osporeni postupak nije bio činjenično složen, imajući u vidu dokaze izvedene u toku tog postupka, kao i da tokom postupka nisu postavljena neka složena pravna pitanja na koja je trebalo odgovoriti.

Dalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao značajan interes da se predmetni postupak okonča efikasno, a imajući u vidu postavljen tužbeni zahtev, kao i da on svojim radnjama nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

U pogledu postupanja sudova , Ustavni ističe da je drugostepeni s ud izuzetno efikasno odlučio o izjavljenoj žalbi. Međutim, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzeo sve neophodne radnje kako bi se taj postupak sproveo brzo i efikasno . Naime, Ustavni sud ukazuje da je prvostepenom sudu bilo potrebno sedam godina da odluči o tužbenom zahtevu, a s tim u vezi i da su pojedina ročišta, u postupku za koji je zakonom propisano da sudovi prilikom određivanja rokova i ročišta vode posebno računa o potrebi hitnog rešavanja spora, zakazivana za pet, šest, pa i sedam meseci u odnosu na prethodno. Ustavni sud podseća i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima (…) u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (videti presudu Borgese protiv Italije, predstavka broj 29/1991/281/352, od 26. februara 1992. godine, stav 28.).

Ustavni sud je imao u vidu da jedno ročište nije održano zbog obustave rada advokata, što je doprinelo da postupak traje duže tri i po mese ca. U vezi s navedenim, Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, između drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine). Međutim, Ustavni sud je ocenio da ova okolnost ne može da bude opravdanje za navedeno trajanje postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da je neefikasnim postupanjem prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. z akon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i navedene objektivne okolnosti, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije , od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.