Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude Upravnog suda u postupku legalizacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda kojom je odbijen zahtev za legalizaciju dograđenog objekta. Sud je utvrdio da podnositeljka nije dostavila overenu pisanu saglasnost svih sukorisnika zemljišta, što je zakonski uslov, te da je bilo protivljenja gradnji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. Đ. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. Đ. M. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 12295/11 od 10. jula 2012. godine zbog povrede prav a na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. Đ. M. iz Beograda, preko punomoćnika P. S, advokata iz Beograda, podnela je, 28. avgusta 20 12. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 12295/11 od 10. jula 2012. godine, zbog povrede načela iz čl. 18, 20. i 21. Ustava Republike Srbije , prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku k onvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustav noj žalbi, koja je dopunjena podneskom od 19. decembra 2012. godine, pored ostalog se navodi: da je majka podnositeljke 1997 . godine izvela nužn e građevinsk e radov e, dogra divši ispred svog stana u dvorišt u kupatil o površine 14 m2 ; da su ti radovi izvedeni uz pre thodno datu saglasnost većine sukorisnika; da je podnositeljka, nakon majčine smrti, u skladu sa novim Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, podnela prijavu za legalizaciju istog objekta, koja je zavedena kod nadležnog organa 10. novembra 2003. godine; da se dograđeni objekat vodi u evidenciji n epokretnosti kod Službe za katastar nepokretnosti, KO Beograd 1 kao objekat izgrađen bez građevinske dozvole.

Prema navodima ustavne žalbe, osporenom presudom Upravnog suda , podnositeljki je povređeno pravo na imovinu, jer je preduzeću „P. I.“ d.o.o. i „sa njim povezanim lic ima“ omogućeno da joj ograniče svojinska ovlašćenja, odnosno neometano korišćenje dogra đenog dela stana“. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je 9. marta 2007. godine zaključila ugovor o gradnji i zajedničkom investiranju sa navedenim privrednim društvom, da je ono „bilo upoznato sa stanjem na terenu“ i da se samim zak ljučenjem ugovora saglasilo sa postojećim stanjem. Dalje se navodi: da je investitor preuzeo obavezu da na predmetnoj katastarskoj parceli započne gradnju novog objekta do 1. maja 2008. godine i da je završi za 15 meseci, ali da tu obavezu nije ispunio do podnošenja ustavne žalbe; da je neispunjenjem preuzetih obaveza od strane investitora podnositeljka dovedena u težak materijalni položaj , posebno time što je jedina od svih ostalih sukorisnika ostala da živi u stanu svoje majke, dok su svi nekadašnji sukorisnici dobili naknadu prema ugovorima i odselili se; da je investitor delimičnim rušenjem postojeće zgrad e „omeo korišćenje stanova drugih vlasnika ..., umanjio kvalitet stanovanja u spornom objektu, te ugrozio i bezbednost samog objekta“; da je investitor podneo prijavu Odeljenju za građevinsku inspekciju Uprave gradske opštine Stari grad, tražeći rušenje dograđenog dela stana koji je predmet legalizacije.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je u obaveštenju Odeljenja za građevinske poslove Uprave opštine Stari grad od 11. jula 2011. godine k onstatovano da u predmetu 351-535/97, po zahtevu prethodnog vlasnika stana Lj.M, za izdavanje građevinske dozvole za predmetnu dogradnju nije bilo protivljenja sukorisnika i da se evidencija o protivljenju korisnika u vreme gradnje (prijave o bespravnoj gradnji) vodi u Odeljenju za građevinsku inspekciju, a da još nije dobila odgovor da li je prema evidenciji tog odeljenja za građevinsku inspekciju Uprave opštine Stari grad u vreme dogradnje stana broj 4 u T. 39 u Beogradu bilo protivljenja upisanih sukorisnika. Po mišljenju podnositeljke, neprihvatljiv je stav Upravnog suda da je potrebna saglasnost lica koja više nisu upisani kao sukorisnici zemljišta i koji su to pravo preneli na „P. I.“ d.o.o , koji je „dao saglasnost zaključenjem ugovora o gradnji 2007. godine ...a još 1998. godine je pla ćena naknad a za uređenje građevinskog zemljišta i podne ta prijav a za legalizaciju „2003. (1997) godine“.

U prilog tvrdnji o povredi prava na obrazloženu odluku navodi se: da je Upravni sud iz podneska zainteresovanog lica i podneska Saveta stanara od 12. marta 2007. godine utvrdio da je postojalo „navodno protivljenje gradnji 1997. godine “, a nije pribavio od nadležnog organa podatke o ovoj činjenici, niti su to učini li upravni organi; da je u osporenoj presudi navedeno da se Savet stanara zgrade u T. 39 protivio legalizaciji predmetnih radova još 3. septembra 1997. godine, prijavom bespravne gradnje Odeljenju za građevinsku inspekciju opštine Stari grad u predmetu 356-250/97“, ali nije naveden ishod tog postupka; da se Upravni sud nije izjasnio o pravnom interes u potpisnika prijave bespravne gradnje, kao bivših sukorisnika zemljišta koji su još 9. marta 2007. preneli to pravo na „ P. I.“ d.o.o , a neki od njih su potpisali saglasnost 1997. godine.

Ustavnom žalbom se ukazuje i na povredu načela o zabrani diskriminacije, jer su „na k.p. 2623/1 KO Stari grad u Beogradu u navedenoj ulici svi sukorisnici imali dograđene stanove bez građevinske i upotrebne dozvole, pri čemu je površina bespravnih dogradnji drugih sukorisnika više puta veća od površine predmetne legalizacije“.

Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povre du označenih ustavnih načela i prava, poništi osporenu presudu i na loži Upravnom sudu da donese novu odluku, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Ustavni sud je, u sprovedenom postu pku, na osnovu uvida u osporeni akt i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, u tvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Upravnog suda U. 12295/11 od 10. jula 2012. godine, donetom nakon održane usmen e javn e ras prave, odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv rešenja Gradskog veća grada Beograda broj 351 – 687/11-13 od 12. oktobra 2011. godine, kojim je odbijena, kao neosnovana, žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja Sekretarijata za poslove legalizacije objekata Gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari Grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-11 broj 351.21-42330/2011 od 8. jula 2011. godine. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano da je navedenim prvostepenim rešenjem odbijen, kao neosnovan, zahtev podnositeljke za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na izgradnji objekta u T. 39 u Beogradu, na k.p. 2623/1 , KO Stari grad. Upravni sud je dalje naveo da iz obrazloženja pobijanog rešenja i spisa predmeta proizlazi: da podnositeljka uz podnesak od 3. juna 2011. godine nije dostavila kompletnu dokumentaciju potrebnu za legalizaciju predmetnog objekta, propisanu odredbama važećeg Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC“, br. 72/09...24/11); da je prvostepeni organ naložio podnositeljki da, u roku od 60 dana, dopuni zahtev za legalizaciju, tako što će dostaviti geodetski snimak objekta, overen od strane ovlašćenog preduzeća i pisanu saglasnost svih suvlasnika, odnosno sukorisnika upisanih u zemljišne knjige, koja je overena u sudu, sa napomenom da ukoliko nije u mogućnosti da pribavi traženu saglasnost, obavesti prvostepeni organ da li je u vreme izgradnje predmetnog objekta bilo protivljenja od strane upisanih sukorisnika; da je podnositeljka, postupajući po nalogu prvostepenog organa, dostavila geodetski snimak objekta i obaveštenje Odeljenja za građevinske poslove Gradske uprave Stari grad broj 351-482/11 od 11. jula 2011. godine, kojim se konstatuje da u predmetu broj 351-535/97 od 21. oktobra 1997. godine nije bilo protivljenja sukorisnika, kao i da se evidencija o protivljenju korisnika u vreme gradnje (prijave o bespravnoj gradnji) vodi u Odeljenju za građevinsku inspekciju. U obrazloženju osporene presude je, takođe, navedeno: da je uvidom u predlog za odbijanje prijave za legalizaciju, koji je „P. I.“ d.o.o. iz Beograda kao sukorisnik predmetne parcele podneo Sekretarijatu za legalizaciju 5. jula 2011. godine, utvrđeno da su se predmetnoj bespravnoj gradnji od početka protivili stanari zgrade u T. 39, koji su vodili postupak bespravne gradnje 1997 . godine pred opštinom Stari grad; da je uvidom u p odnesak Saveta stanara zgrade u T. 39 broj 351-1730/03 od 12. marta 2007. godine utvrđeno da su isti izrazili protivljenje legalizaciji predmetnih radova još 3 . septembra 1997. godine, prijavom bespravne gradnje Odeljenju za građevinsku inspekciju opštine Stari grad u predmetu 356-250/97 ; da je uvidom u rešenje broj 356-351/10 Odeljenja za građeviisku inspekciju opštine Stari grad od 27. aprila 2011. godine utvrđeno da je podnositeljki naloženo da uklo ni bespravne građevinske radove na dogradnji stana broj 4 u delu prizemlja sa dvorišne strane stambenog objekta na k.p. 2623/1, KO Stari grad , gabaritnih dime nzija 3,40x4,10m, visine 3,40m, tako što će ukloniti zidove sa vratima i prozorom, a u dograđenom delu, kupatilo sa instalacijama vodovoda i kanalizacije; da je zaključkom od 27. aprila 2011. godine dozvoljeno izvršenje navedenog rešenja. Upravni sud je, polazeći od odredbe člana 193. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji , našao da je pravilno odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu podnositeljke, budući da nije dostavila pismenu saglasnost svih suvlasnika, odnosno sukorisnika na predmetnoj katastarskoj parceli, overenu u sudu, a iz navedenih dokaza u spisima predmeta proizilazi da je u vreme izvođenja radova na dogradnji predmetnog stana bilo protivljenja od strane uknjiženih sukorisnika zem ljišta i vlasnika objekta.

U obrazloženju rešenja Sekretarijata za poslove legalizacije objekata Gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari Grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-11 broj 351.21-42330/2011 od 8. jula 2011. godine navedeno je, pored ostalog, da je uvidom u priloženi prepis lista nepokretnosti za k.p. 2623/1, KO Stari grad utvrđeno da „ P. I.“ d.o.o. iz Beograda ima pravni interes i aktivnu legitimaciju u ovoj upravnoj stvari.

Ugovorom o gradnji i zajedničkom investiranju Ov. broj 290/2007 od 9. marta 2007. godine, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i „P. I.“ d.o.o , određeno je da je podnositeljka vlasnik stana površine 12 m2 koji se nalazi u prizemlju T. 39. u Beogradu, kao i nosilac prava korišćenja na k.p. 2623/1 i „porodične stambene zgrade u postupku legalizacije površine 14 m2“, što je sve upisano u listu nepokretnosti 1035, KO Stari grad (član 2.). Investitor se obavezao da o svom trošku poruši postojeće objekte na k.p. 2623/1, KO Stari grad (član 10. tačka 4)), a podnositeljka ustavne žalbe se obavezala da će, po prijemu bankarske garancije, neodložno predati investitoru stan naveden u članu 2. ugovora, radi rušenja (član 11. tačka 2.).

Izjavu o saglašavanju sa tim da Lj. M. (majka podnositeljke ustavne žalbe) dogradi „mokri čvor“, radi poboljšanja uslova stanovanja, potpisalo je 5 vlasnika stanova u T. 39 u Beogradu.

U prijavi objekta izgrađenog bez građevinske dozvole u T. 39, podnetoj 10. novembra 2003. godine Odeljenj u za komunalne i građevinske poslove opštine Stari grad i zavedenoj pod brojem 351-1730/03 , navedeni su sledeći podaci o vlasniku: „Lj. M, K. M“.

3.2. Ustavni sud je, na osnovu uvida u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu u predmetu Už-11093/2013, u kome je podnositeljka osporila presudu Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan postupak administrativnog izvršenja rešenja Odeljenja za građevi nsku inspekciju opštine Stari grad broj 356-351/10 od 27. aprila 2011. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Ugovorom zaključenim 15. juna 1999. godine između majke podnositeljke ustavne žalbe i Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda regulisani su međusobni odnosi u vezi sa uređivanjem gradskog građevinskog zemljišta za dogradnju kupatila i WC-a uz postojeći stan u stambenoj zgradi u T. 39, ukupne obračunske površine po projektu od 5,37 m2 - objekat privremenog karaktera (član 2.).

Prema kartici za predmet broj 351-535/1997 Odeljenja za građevinske poslove, zahtev majke podnositeljke ustavne žalbe za izdavanje građevinske dozvole je odbačen zaključkom od 26. avgusta 1999. godine, a prema obaveštenju tog odeljenja od 11. jula 2011. godine, spisi navedenog predmeta su, nakon isteka propisanog roka čuvanja, izlučeni kao bezvredan registraturski materijal.

Prema kartici za predmet broj 351-1730/2003 Odeljenja za građevinske poslove opštine Stari grad, u tom predmetu je odlučivano o zahtevu „Lj. M. i K.“ za legalizaciju radova u T. 39.

U zapisniku Komisije za procenu uslova i mogućnosti izdavanja odobrenja za izgradnju, sačinjenom 19. novembra 2004. godine, konstatovano je da je Komisija razmatrala podnetu prijavu broj 361-1730/03 od 10. novembra 2003. godine, za objekat površine 5,37 m2 u T. 39 u Beogradu i da je predloženo da se predmetni objekat uvrsti u postupak izdavanja odobrenja za izgradnju.

Javno preduzeće za stambene usluge je 13. maja 1998. godine izdalo potvrdu o kvadraturi i vlasništu stanova u T. 39 u Beogradu, prema kojoj na navedenoj lokaciji ima 9 vlasnika stanova.

U podnesku Saveta stanara T. 39 od 6. marta 2007. godine, koji je potpisalo sedam vlasnika stanova, navedeno je, pored ostalog, da podnositeljka ustavne žalbe nije dobila saglasnost vlasnika stanova te zgrade na osnovu koje bi mogla izvršiti legalizaciju, kao i to da se „dvaput bespravno proširila na račun dvorišta i sa 14 m2 povećala na 28 m2“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ust avne žalbe, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

S obzirom na to da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 58. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih z akona:

Odredbom člana 27. stav 1. Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 24/96, 16/97 i 43/01), koji se primenjivao u vreme izvođenja radova na dogradnji predmetnog stana, bilo je propisano da investitor uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole podnosi, pored ostalog, dokaz o pravu svojine, odnosno pravu korišćenja građevinskog zemljišta radi izgradnje (tačka 2)) i saglasnosti, mišljenja i druge dokaze utvrđene posebnim propisima (tačka 4)).

Saglasno odredbama člana 15. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05 ), suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju (stav 1.); za preduzimanje poslova redovnog upravljanja stvarju potrebna je saglasnost suvlasnika čiji delovi zajedno čine više od polovine vrednosti stvari (stav 2.); za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja ( otuđenje cele stvari, promena namene stvari, izdavanje cele stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i sl.) potrebna je saglasnost svih suvlasnika (stav 4.).

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09 ) bilo je predviđeno: da je vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole dužan da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona prijavi opštinskoj, odnosno gradskoj upravi objekat čije je građenje, odnosno rekonstrukcija završena bez građevinske dozvole (član 160. stav 1.); da po isteku roka iz stava 1. ovog člana opštinska, odnosno gradska uprava u roku koji ne može biti duži od 60 dana obaveštava vlasnika, odnosno investitora objekta o uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju, odnosno o dokumentaciji koju je dužan da priloži uz zahtev (član 160. stav 3.); da vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole, u roku od 60 dana od dana prijema obaveštenja iz člana 160. stav 3. ovog zakona, uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju prilaže projekat izvedenog objekta, dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno pravu svojine na objektu, odnosno pravu korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu i dokaz o uređivanju međusobnih odnosa sa organom, odnosno organizacijom koja uređuje građevinsko zemljište (član 161. stav 1.); da će, ako vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole ne prijavi objekat u roku iz člana 160. ovog zakona, odnosno ne podnese zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju u roku iz člana 161. ovog zakona, opštinska, odnosno gradska uprava doneti rešenje o rušenju objekta, odnosno dela objekta (č lan 162.); da će se rešavanje zahteva za izdavanje građevinske dozvole, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 171.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10 i 24/11), u tekstu koji se primenjivao na dan donošenja prvostepenog rešenja, bilo je propisano: da se postupak legalizacije pokreće po zahtevu vlasnika bespravno izgrađenog objekta, odnosno njegovog dela (član 186. stav 1.); da vlasnici bespravno izgrađenih objekata, odnosno delova objekta, koji su podneli prijavu za legalizaciju po ranije važećem zakonu u propisanim rokovima, nemaju obavezu podnošenja zahteva u smislu stava 1. ovog člana, već se ta prijava smatra zahtevom u smislu ovog zakona (član 186. stav 3.); da se, kada je predmet legalizacije objekat sagrađen na građevinskom zemljištu koje je u susvojini, odnosno sukorišćenju više lica, pored dokaza o rešenom imovinsko-pravnom osnovu podnosioca zahteva, dostavlja i pismena saglasnost svih suvlasnika, odnosno sukorisnika na građevinskom zemljištu, koja je sudski overena, a da će se smatrati da je suvlasnik, odnosno sukorisnik na predmetnom zemljištu dao saglasnost za legalizaciju, ako je znao ili mogao znati za izgradnju predmetnog objekta, odnosno za izvođenje radova, ali se u vreme izgradnje tome nije protivio (član 193. stav 3.); da vlasnici bespravno izgrađenih objekata koji su podneli prijave u skladu sa ranije važećim zakonom, u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, dostavljaju dokaze propisane ovim zakonom za legalizaciju (član 194. stav 2.); da ako uz zahtev nisu podneti svi dokazi propisani ovim zakonom za legalizaciju, nadležni organ je dužan da zatraži dopunu dokumentacije, u roku koji ne može biti duži od 60 dana (član 194. stav 3.); da ako u ostavljenom roku podnosilac ne izvrši dopunu dokumentacije, organ uprave će zahtev odbaciti zaključkom (član 194. stav 4.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u osporenom postupku povređeno pravo na pravično suđenje jer podaci o protivljenju sukorisnika zemljišta gradnji spornog objekta nisu pribavljeni od nadležnog organa, već je ta činjenica utvrđena iz podneska Saveta stanara zgrade u T. 39 od 12. marta 2007. godine, iako potpisnici tog podneska više nisu bili sukorisnici na spornoj katastarskoj parceli, a neki od njih su dali saglasnost 1997. godine. Podnositeljka ističe da je novi sukorisnik zemljišta, privredno društvo sa kojim je 9. marta 2007. godine zaključila ugovor o gradnji i zajedničkom investiranju, „samim zaključenjem tog ugovora dao saglasnost“, a njegovo kasnije protivljenje predstavlja zloupotrebu prava.

Ocenjujući ove navode ustavn e žalb e sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložen a na ustavnopravno prihvatljiv način , jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda . Ustavni sud i ovom prilikom naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca, te da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Ispitujući da li je osporeni akt obrazložen na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim , Ustavni sud je imao u vidu navedene odredbe zakona, iz kojih proizlazi: da je za izvođenje spornih radova na dogradnji stana bila potrebna saglasnost svih sukorisnika zemljišta; da je vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole, bio dužan ne samo da prijavi objekat nadležnom organu, već da, po prijemu obaveštenja od nadležnog organa, blagovremeno podnese zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju; da se o prijavi bespravno izgrađenog objekta, podnetoj u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, odlučivalo kao o zahtevu za legalizaciju, pri čemu su morali blagovremeno biti dostavljeni dokazi propisani Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, među kojima i pismena saglasnost svih sukorisnika, overena u sudu – ukoliko se legalizuje objekat izgrađen na građevinskom zemljištu koje je u sukorišćenju više lica; da se smatralo da je suvlasnik, odnosno sukorisnik na predmetnom zemljištu dao saglasnost za legalizaciju, ako je znao ili mogao znati za izgradnju predmetnog objekta, odnosno za izvođenje radova, ali se u vreme izgradnje tome nije protivio.

Iz činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku proizlazi: da izjavu o davanju saglasnosti da majka podnositeljke ustavne žalbe dogradi „mokri čvor“ nisu potpisali svi sukorisnici na k.p. 2623/1, KO Stari gra d; da je na osnovu ugovora sa Direkcijom za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda plaćena naknada za uređivanje gradskog građevinskog zemljišta za dogradnju kupatila i WC-a površine 5,37 m2, a da je majka podnositeljke ustavne žalbe 1997. godine uz svoj stan dogradila objekat površine 14 m2 ; da je zaključkom nadležnog organa od 26. avgusta 1999. godine odbačen njen zahtev za izdavanje građevinske dozvole; da je pred Odeljenjem za komunalne i građevinske poslove opštine Stari grad u predmetu broj 351-1730/03 vođen postupak po prijavi objekta izgrađenog bez građevinske dozvole koju je podnela „Lj. M, K. M.“, pri čemu je objekat površine 5,37 m2 uvršćen u postupak izdavanja odobrenja za izgradnju; da je o predmetnoj prijavi nastavljeno odlučivanje pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata Gradske uprave grada Beograda, koji je doneo prvostepeno rešenje o odbijanju zahteva podnositeljke ustavne žalbe za legalizaciju izvedenih radova na izgradnji objekta u T. 39 u Beogradu.

Ustavni sud je konstatovao da iz obaveštenja Odeljenja za građevinske poslove Gradske uprave Stari grad proizlazi da u postupku koji se vodio po zahtevu majke podnositeljke ustavne žalbe za izdavanje odobrenja za dogradnju objekta u T. 39 nije bilo protivljenja sukorisnika zemljišta, te da je prvostepeni organ činjenicu da su se predmetnoj bespravnoj gradnji od početka protivili stanari zgrade u T. 39 utvrdio na osnovu uvida u podnesak zainteresovanog lica, kao i podnesak Saveta stanara zgrade u navedenoj ulici, te da ni u upravnom sporu ta činjenica nije utvrđena na osnovu uvida u spise predmeta Odeljenja za građevinsku inspek ciju opštine Stari grad 356-250/97 ili obaveštenja tog organa. Ovaj sud je, međutim, ocenio da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da je opisanim načinom utvrđivanja navedene činjenice podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje. Naime, protivljenje bespravnoj gradnji iskazuje se, po pravilu, prijavom nadležnom inspekcijskom organu, iz čega sledi da nepostojanje takvog podatka u predmetu organa nadležnog za stambeno-komunalne poslove, nije, samo po sebi, dokaz da se sukorisnici zemljišta zaista nisu protivili bespravnoj gradnji. Ustavni sud dalje ističe da sama podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je njena majka za dogradnju spornog objekta imala saglasnost „većine sukorisnika“ na predmetnoj katastarskoj parceli. Takođe, ustavnom žalbom se ne osporava činjenica da su stanari zgrade u T. 39 prijav ili bespravn u gradnju Odeljenju za građevinsku inspekciju opštine Stari grad i da je po njihovoj prijavi vođen postupak u predmetu 356-250/97, već se ukazuje na to da je Upravni sud bio dužan da utvrdi kakav je ishod tog postupka, budući da lica potpisana u spornom podnesku više nisu bila sukorisnici predmetnog zemljišta. Po oceni ovoga suda, navedena činjenica nije bila od značaja za odlučivanje u osporenom postupku, imajući u vidu da je, nakon prestanka prava sukorišćenja tih lica, njihov pravni sledbenik „P. I.“ d.o.o . takođe izrazio protivljenje legalizaciji spornog objekta, podnošenjem predloga nadležnom organu da se odbije zahtev podnositeljke ustavne žalbe.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da se privredno društvo „P. I.“ d.o.o , sa kojim je podnositeljka zaključila ugovor o gradnji i zajedničkom investiranju, samim zaključenjem tog ugovora saglasio sa legalizacijom, Ustavni sud je utvrdio da se spornim ugovorom zaključenim 9. marta 2007. godine investitor obavezao da poruši postojeće objekte na predmetnoj katastarskoj parceli, a podnositeljka se obavezala da preda investitoru stan površine 12 m2 i „porodičnu stambenu zgradu u postupku legalizacije površine 14 m2“, radi rušenja. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da se u postupku legalizacije odlučuje o tome hoće li nezakonito izgrađena zgrada biti „zadržana u prostoru“ ili ne, odnosno da li će, administrativno, biti tretirana kao „postojeća“ i kao zakonito izgrađena u smislu propisa o prostornom uređenju i gradnji. Imajući u vidu da se investitor nije saglasio sa tim da sporni objekat koji je predmet legalizacije bude „zadržan u prostoru“, već se, naprotiv, obavezao da sruši sve objekte na predmetnoj katastarskoj parceli, pa i bespravno dograđeni objekat podnositeljke, Ustavni sud ocenjuje neprihvatljivom tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da se spornim ugovorom, overenim u sudu, investitor saglasio sa legalizacijom. Činjenica da stan podnositeljke u smislu člana 2. spornog ugovora obuhvata i nepokretnost koja je u postupku legalizacije, po nalaženju ovog suda, nije mogla uticati na odlučivanje upravnih organa o zahtevu podnositeljke za legalizaciju, posebno imajući u vidu da je investitor u podnesku od 5. jula 2011. godine predlo žio da nadležni organ odbij e prijav u za legalizaciju spornog objekta.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da nisu bili ispunjeni uslovi propisani zakonom za legalizaciju izvedenih radova i da pobijanim upravnim aktom nije povređen zakon na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Nalazeći da osporenom presudom Upravnog suda nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pra vično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenog ustavnog prava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Pre ispitivanja dopuštenosti ustavne žalbe sa stanovišta prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da se pravilo o zaštiti imovine koju garantuje član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odnosi i na slučaj bespravne izgradnje objekta zauzimanjem državnog zemljišta koju su vlasti dozvolile u dužem vremenskom periodu ( predmet Enerildiz protiv Turske, predstavka broj 48939/99) . Imajući u vidu da su sporni radovi na dogradnji objekta izvedeni još 1997. godine, te da nadležni organi nisu doneli rešenje o rušenju objekta u skladu sa odredbom člana 162. ranije važećeg Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09 ), uprkos nepostupanju podnositeljke ustavne žalbe u skladu sa članom 161. tog zakona, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ima imovinu u smislu člana 58. Ustava koja uživa zaštitu pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud je, međutim, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa osporenom presudom Upravnog suda, jer se njima, prevashodno, ukazuje na postupanje „P. I.“ d.o.o. iz Beograda protivno obavezama iz spornog ugovora, kao i na radnje tog privrednog društva kojima je „umanjen kvalitet stanovanja u spornom objektu, te ugrožena bezbednost samog objekta “. Ostale navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda označenog prava, Ustavni sud je razmotrio ocenjujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu da se podnositeljka samo formalno pozva la na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, a da pritom nije navela nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju, Ustavni sud nije imao osnova da razmatra povredu t ih ustavn ih prava.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da ustavne garancije kojima se utvrđuju osnovna načela zaštite ljudskih prava i sloboda ne osiguravaju nezavisna i samostalna prava koja mogu biti predmet preispitivanja po ustavnoj žalbi, već se radi o pravima akcesorne prirode na koja se neko lice može pozvati samo u vezi sa uživanjem nekog od ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Naime, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama sadržane u Drugom delu Ustava, moraju se posmatrati kao celina, a osnovna načela, među kojima su i načel o o neposrednoj primeni ljudskih i manjinskih prava, zabran i njihovog ograničenja i zabrani diskriminacije iz čl . 18, 20. i 2 1. Ustava, koje podnositeljka ističe, moraju se dovesti u vezu sa sadržinom pojedinih prava i sloboda koje se jemče Ustavom. Drugim rečima, o povredama ustavnih načela može se govoriti samo ukoliko je došlo do povrede ili uskraćivanja nekog od zajemčenih ustavnih prava.S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog Ustavom zajemčenog prava na koje se podnositeljka ustavne žalbe poziva, Ustavni sud ocenjuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu ni sa istaknutom povredom načela iz čl 18. i 20. i 21. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je, s obzirom na izloženo, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude Upravnog suda u postupku legalizacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti