Odluka Ustavnog suda o načelu ne bis in idem

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da nije povređeno načelo ne bis in idem. Iako su protiv podnosioca vođeni prekršajni i krivični postupak za isto delo, sud je zaključio da su postupci bili dovoljno tesno povezani i činili jedinstvenu celinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. Ć . iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P. Ć . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 117/17 od 19. oktobra 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1.Po1. 37/17 od 21. marta 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. Ć . iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu, 13. juna 201 8. godine , ustavnu žalb u protiv presuda označen ih u izreci , zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu zajemčenog odredbom člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije i člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima je pravnosnažno odlučeno da ostaje na snazi presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala K.Po1. 114/10 od 23. maja 2011. godine, koja je osim u pogledu odluke o troškovima, potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. Po1. 12/12 od 3. decembra 2012. godine, a kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela krijumčarenja iz člana 230. stav 2. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac dva puta osuđen za isto delo, i to najpre u prekršajnim postupcima rešenjima Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Zrenjanin P. 55/07 od 19. jula 2007. godine i P. 130/08 -1,2,3,4 od 19. oktobra 2009. godine, a potom i od strane krivičnog suda osporeni m presudama.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava iz člana 34. stav 4. Ustava i poništi osporene presud e.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , utvrdio da su povodom istog životnog događaja protiv podnosioca ustavne žalbe prvobitno vođena dva prekršajna, a zatim i krivični postupak. U prekršajn im postupcima, koji su vođen i po zahtevima Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja Zrenjanin 05/1 D. 44/7 od 21. marta 2007. godine i D. 44/12 od 10. aprila 2007. godine (predmet P. 130/08, ranije P. 54/07) i D. 44/9 od 21. marta 2007. godine (predmet P. 55/07) podnosilac je pravnosnažno novčano kažnjen zbog dva prekršaja iz člana 332. st. 2. i 3. u vezi sa članom 334. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona („Službeni glasnik RS", br. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 i 9/10 – Odluka US) , dok su osporene presude donete u krivičnom postupku koji je vođen po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu – Specijalnog tužilaštva Kt.S. 19/07 od 13. marta 2008. godine, a kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora zbog učinjenog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. stav 2. Krivičnog zakonika.

3.1. Činjenice i okolnosti koje se tiču prekršajnih postupaka koji su vođeni protiv podnosioca ustavne žalbe

Prekršajni postupak koji je vođen pred Carinarnicom Zrenjanin u predmetu P. 130/08 (ranije P. 54/07) pokrenut je zaključkom Carinarnice Zrenjanin P. 54/07 od 23. marta 2007. godine i P. 64/07 od 10. aprila 2007. godine, koji su spojeni radi jedinstvenog vođenja prekršajnog postupka u predmetu P. 54/07, a po zahtevima Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja Zrenjanin D. 44/7 od 21. marta 2007. godine i D. 44/12 od 10. aprila 2007. godine.

Rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Zrenjanin P. 130/08-1,2,3,4 od 19. oktobra 2009. godine, koje je potvrđeno presudom Višeg prekršajnog suda u Novom Sadu Prž. 30138/10 od 29. marta 2011. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim što je u periodu od početka 2007. godine do dana 21. marta 2007. godine, kao vlasnik robe imao u posedu i raspolagao u magacinskom prostoru u M, carinskom robom za koju je znao da nije prijavljena ulaznoj carinskoj kontroli prilikom unosa u carinsko područje, i to: 12.1 41,8 boksova cigareta marke „Ronson“, „Fine 120“-plavi, „Fine 120“-crveni, „Fine 120“-zeleni i duvan u listu tip „Berlej“, težine 2990 kilograma, spakovan u bale, čime je izvršio prekršaj iz člana 332. st. 2. i 3. u vezi sa članom 334. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona. Podnosilac ustavne žalbe je navedenim rešenjem, zbog učinjenog prekršaja, kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 3.700.000,00 dinara, i određeno je da, ukoliko okrivljeni ne uplati navedenu kaznu u ostavljenom roku na depozitni račun Carinarnice Zrenjanin, ista će se naplatiti prinudnim putem. Prema podnosiocu ustavne žalbe je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja na osnovu člana 385. stav 1. Carinskog zakona.

Prekršajni postupak koji je vođen pred Carinarnicom Zrenjanin u predmetu P. 55/07 pokrenut je zaključkom Carinarnice Zrenjanin P. 55/07 od 22. marta 2007. godine po zahtevu Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja Zrenjanin D. 44/9 od 21. marta 2007. godine.

Rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Zrenjanin P. 55/07 od 19. jula 2007. godine, koje je potvrđeno rešenjem Ministarstva finansija – Veće za drugostepeni prekršajni postupak Pžc. 1613/07 od 1. oktobra 2007. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim što je dana 21. marta 2007. godine, bio u posedu skrivene carinske robe: ukupno 4.689 boksova cigareta bez akciznih markica, i to: 4.315 boksova cigareta marke „Fine 120“ Virginia blend -crveni, 325 boksova cigareta marke „Fine 120“ Virginia blend-plavi, i 49 boksova cigareta marke „Fine 120“ Virginia blend –zeleni, ukupne vrednosti 1.521.655,52 dinara, od kojih su se 96 kutija od po 25 boksova cigareta nalazile u prednjem delu prikolice koja je pregrađena drugim čelom prikolice, tako da se dobila šupljina širine 65cm, a ostatak od 2.288 boksova cigareta, su se nalazile sakrivene između tovara toplo valjanog lima, u šupljinama klocni, između limova i to po celoj dužini i širini, čime je izvršio prekršaj iz člana 332. st. 2. i 3. u vezi sa članom 334. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona. Podnosilac ustavne žalbe je navedenim rešenjem, zbog učinjenog prekršaja, kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 30.000,00 dinara, i određeno je da, ukoliko okrivljeni ne uplati navedenu kaznu u ostavljenom roku na depozitni račun Carinarnice Zrenjanin, ista će se naplatiti prinudnim putem. Prema podnosiocu ustavne žalbe je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja i oduzimanja poluprikolice marke „Berger“ tip „SALP 24IT“ registarske oznake ZR-26-26 u kojoj se nalazila sakrivena roba na osnovu člana 385. st. 1. i 3. Carinskog zakona , dok mu je vučno vozilo „Volvo“ FH 1242T registarske oznake ZR-546-15 vraćeno na osnovu člana 239. stav 3. Zakona o prekršajima.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se tiču krivičnog postupka u kojem su donete osporene presude

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu – Specijalno tužilaštvo Kt.S. 19/07 od 13. marta 2008. godine zbog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. stav 2. Krivičnog zakonika.

Osporenim presudama odlučeno je da ostaje na snazi presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala K.Po1. 114/10 od 23. maja 2011. godine, koja je osim u pogledu odluke o troškovima, potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. Po1. 12/12 od 3. decembra 2012. godine, a kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela krijumčarenja iz člana 230. stav 2. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, a oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Podnosilac ustavne žalbe je osporenim presudama pravnosnažno oglašen krivim što se u vremenskom periodu od januara do marta meseca 2007. godine u M, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, sa umišljajem i svestan da je njegovo delo zabranjeno, bavio prikrivanjem i rasturanjem neocarinjene robe, tako što je u ulici VV omogućio smeštaj neocarinjenih cigareta NN licima „Stojan“ i „Jakov“ u ukupnoj količini od 106 master kartona cigareta neutvrđene marke i proizvođača, 4315 boksova cigareta marke „ Fine 120“-crveni, 325 boksova marke „Fine 120“-plavi, 49 boksova cigareta marke „Fine 120“-zeleni proizvođača „Virginia Tobacco France“, 9246 boksova cigareta marke „Ronson“ proizvođača „Austria Tobacco“ i „British American Tobacco“, 2175 boksova cigareta marke „Fine 120“ plavi, 620 boksova cigareta marke „Fine 120 Light“-crveni i 55 boksova cigareta marke „Fine 120 Light “- zeleni mentol i 33 bale neobarenog duvana ukupne vrednosti 9.704.784,58 dinara, te iste delom rasturao na taj način što je početkom marta meseca 2007. godine NN licu „S.“ prevezao 106 master kartona neocarinjenih cigareta neutvrđene marke teretnim motornim vozilom marke „Volvo“ registarskih oznaka ZR-546-15 sa poluprikolicom oznake ZR-26-26 u mesto M. B . u Republici Češkoj i istom isporučio, pri čemu su cigarete bile sakrivene u posebno načinjenom bunkeru u prednjem delu kamiona, a dana 20. marta 2007. godine prevozio za isto lice, istim vozilom neocarinjene cigarete u količini od 4315 boksova cigareta marke „Fine 120“-crveni, 325 boksova marke „Fine 120“-plavi i 49 boksova cigareta marke „Fine 120“-zeleni prilikom koje isporuke je istoga dana na relaciji M. – K . zatečen u saobraćaju od strane patrole saobraćajne policije koja mu je prilikom pretresa vozila iste oduzela, dok je preostali deo prikrivenih cigareta u magacinu u M . pronađen i oduzet od strane ovlašćenih službenih lica Ministarstava unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska uprava Zrenjanin dana 21. marta 2007. godine, čime je izvršio krivično delo krijumčarenje iz člana 230. stav 2. Krivičnog zakonika. Podnosilac ustavne žalbe je zbog izvršenja navedenog krivičnog dela osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 21. marta 2007. godine do 5. aprila 2007. godine, a koji mu je određen rešenjem istražnog sudije Opštinskog suda u Zrenjaninu Ki. 88/07 od 21. marta 2007. godine, kao i novčana kazna u iznosu od 30.000,00 dinara koja mu je izrečena pravnosnažnim rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Zrenjanin P. 55/07 od 19. jula 2007. godine, tako što se za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne ima računati kao jedan dan kazne zatvora. Prema podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu člana 87. Krivičnog zakonika , izrečena je mera bezbednosti oduzimanja teretnog motornog vozila – šleper marke „Volvo“ FH 1242 T, registarske oznake ZR-546-15 i poluprikolica marke „Berger“ SAPL 241 T, registarske oznake ZR-26-26, a na osnovu člana 230. stav 3. Krivičnog zakonika od podnosioca ustavne žalbe su oduzete cigarete opisane u potvrdi o privremeno oduzetim predmetima koje se nalaze u spisima predmeta.

U obrazloženju osporene presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 117/17 od 19. oktobra 2017. godine, pored ostalog, navedeno je da, iako je i u prekršajnom i u krivičnom postupku reč o istom okrivljenom i o životnom događaju koji se odigrao u istom vremenskom periodu, činjenični opis prekršaja iz člana 332. st. 2. i 3. u vezi člana 334. stav 1. Carinskog zakona bitno je različit od činjeničnog opisa krivičnog dela iz člana 230. stav 2. Krivičnog zakonika. Opis prekršaja, osim što ne sadrži uopšte činjenice vezane za rasturanje neocarinjene robe, ne obuhvata radnju, odnosno događaj početkom marta 2007. godine vezan za prevoz 106 master kartona neocarinjenih cigareta i isporuku istih u inostranstvo, u Republiku Češku NN licu „S .“. Stoga se, po nalaženju suda , ne može reći da su činjenice koje su obuhvaćene izrekom prekršajnih odluka kojima je okrivljeni Ć . pravnosnažno oglašen krivim, identične onim činjenicama koje predstavljaju elemente krivičnog dela krijumčarenja za koje je okrivljeni P . Ć . oglašen krivim u krivičnom postupku, te u konkretnom slučaju nije ispunjen kriterijum da su dela zbog kojih se okrivljeni goni ista, a što dalje znači da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

4. Odredbom člana 34. stav 4. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbama člana 230. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05 i dr.), koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela i u vreme presuđenja bilo je propisano: da ko se bavi prenošenjem robe preko carinske linije izbegavajući mere carinskog nadzora ili ko izbegavajući mere carinskog nadzora prenese robu preko carinske linije naoružan, u grupi ili uz upotrebu sile ili pretnje, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 1.); da ko se bavi prodajom, rasturanjem ili prikrivanjem neocarinjene robe ili organizuje mrežu preprodavaca ili posrednika za rasturanje takve robe, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom (stav 2.); da će se roba koja je predmet dela iz st. 1. i 2. ovog člana oduzeti (stav 3.); da prevozno ili drugo sredstvo čija su tajna ili skrovita mesta iskorišćena za prenos robe koja je predmet dela iz stava 1. ovog člana ili koje je namenjeno za izvršenje tih krivičnih dela oduzeće se ako je vlasnik ili korisnik vozila to znao ili je mogao i bio dužan da zna i ako vrednost robe koja je predmet krivičnog dela prelazi jednu trećinu vrednosti tog sredstva u vreme izvršenja krivičnog dela (stav 4.).

Odredbama člana 332. Carinskog zakona („Službeni glasnik RS", br. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 i 9/10 - Odluka US), koji je važio u vreme izvršenja prekršaja i donošenja prekršajnih rešenja, bilo je propisano da se postupak koji se vodi po odredbama ovog zakona radi utvrđivanja učinjenog carinskog prekršaja, ne isključuje vođenje postupka radi utvrđivanja učinjenog krivičnog dela (stav 1.); da se saučesnici smatraju učiniocima prekršaja, a ako je učinilac prekršaja ili saučesnik službeno lice (carinski ili državni službenik ili policajac), kazniće se kaznom u visini dvostrukog iznosa kazne propisane za takav prekršaj (stav 2.); da se saučesnicima, u smislu ovog zakona, smatraju i lica koja su primila predmete za koje su znali ili su mogli znati da su predmet prekršaja (stav 3.); da se propisane kazne odnose na pravna i na fizička lica, ako ovim zakonom nije drukčije propisano (stav 4.).

Odredbom člana 334. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona bilo je propisano da će se novčanom kaznom od jednostrukog do četvorostrukog iznosa vrednosti robe koja je predmet prekršaja, kazniti lice koje ne prijavi carinskom organu robu koju unosi u carinsko područje (član 16. stav 3. i član 64. stav 1.).

Odredbama člana 16. stav 3. Carinskog zakona bilo je propisano da carinskom nadzoru odnosno kontroli podležu roba, putnici i članovi posade koji se iskrcavaju, odnosno ukrcavaju na brodove i vazduhoplove iz stava 2. tač. 1, 3. i 4. ovog člana, kao i saobraćaj između brodova i obale (stav 1.); lica iz stava 1. ovog člana dužna su da carinsku robu prijave carinskom organu radi sprovođenja carinskog postupka (stav 3.).

Odredbom člana 64. stav 1. Carinskog zakona bilo je propisano da lice koje unosi robu u carinsko područje dužno je da robu prijavi i bez odlaganja preveze putem, na način i u roku koji odredi carinski organ do carinarnice ili do drugog mesta koje odredi ili odobri carinski organ, ili u slobodnu zonu.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su protiv podnosioca ustavne žalbe najpre vođen i prekršajni postup ci, u koj ima je pravnosnažno oglašen krivim zbog toga što je :

- u periodu od početka 2007. godine do 21. marta 2007. godine, kao vlasnik robe imao u posedu i raspolagao u magacinskom prostoru u M. carinskom robom za koju je znao da nije prijavljena ulaznoj carinskoj kontroli prilikom unosa u carinsko područje , i to – 12.418,8 boksova cigareta marke „Ronson“, „Fine 120“-plavi, „Fine 120“-crveni, „Fine 120“-zeleni i duvan u listu tip „Berlej“, težine 2990 kilograma, spakovan u bale, a dana 21. marta 2007. godine bio u posedu skrivene carinske robe – ukupno 4.689 boksova cigareta bez akciznih markica, i to 4.315 boksova cigareta marke „Fine 120“ Virginia blend-crveni, 325 boksova boksova cigareta marke „Fine 120“ Virginia blend-plavi i 49 boksova cigareta marke „Fine 120“ Virginia blend -zeleni, ukupne vrednosti 1.521.655,52 dinara, od kojih se 96 kutija od po 25 boksova cigareta nalazilo u prednjem delu prikolice koja je pregrađena drugim čelom prikolice, tako da se dobila šupljina širine 65cm, a os tatak od 2.288 boksova cigareta se nalazio sakriven između tovara toplo valjanog lima, u šupljinama klocni, između limova i to po celoj dužini i širini,

a da je osporen im presudama pravnosnažno okončan krivični postupak protiv njega u kojem je oglašen krivim zato što je

- u vremenskom periodu od januara do marta meseca 2007. godine u M. bavio prikrivanjem i rasturanjem neocarinjene robe, tako što je u ulici VV omogućio smeštaj neocarinjenih cigareta NN licima „S .“ i „J.“ u ukupnoj količini od 106 master kartona cigareta neutvrđene marke i proizvođača, 4315 boksova cigareta marke „Fine 120“-crveni, 325 boksova marke „Fine 120“-plavi, 49 boksova cigareta marke „Fine 120“-zeleni proizvođača „Virginia Tobacco France“, 9246 boksova cigareta marke „Ronson“ proizvođača „Austria Tobacco“ i „British American Tobacco“, 2175 boksova cigareta marke „Fine 120“ plavi, 620 boksova cigareta marke „Fine 120 Light“-crveni i 55 boksova cigareta marke „Fine 120 Light“-zeleni mentol i 33 bale neobarenog duvana ukupne vrednosti 9.704.784,58 dinara, te iste delom rasturao na taj način što je početkom marta meseca 2007. godine NN licu „S.“ prevezao 106 master kartona neocarinjenih cigareta neutvrđene marke teretnim motornim vozilom marke „Volvo“ registarskih oznaka ZR-546-15 sa poluprikolicom oznake ZR-26-26 u mesto M. B . u Republici Češkoj i istom ih isporučio, pri čemu su cigarete bile sakrivene u posebno načinjenom bunkeru u prednjem delu kamiona, a dana 20. marta 2007. godine prevozio za isto lice, istim vozilom, neocarinjene cigarete u količini od 4135 boksova cigareta marke „Fine 120“-crveni, 325 boksova marke „Fine 120“-plavi i 49 boksova cigareta marke „Fine 120“-zeleni , prilikom koje isporuke je istoga dana na relaciji M . – K . zatečen u saobraćaju od strane patrole saobraćajne policije koja mu je prilikom pretresa vozila iste oduzela, dok je preostali deo prikrivenih cigareta u magacinu u M . pronađen i oduzet od strane ovlašćenih službenih lica Ministarstava unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska uprava Zrenjanin dana 21. marta 2007. godine

Ustavni sud ukazuje na to da je u više svojih odluka (videti, između ostalih, Odluku Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine), uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, ukazao da je prilikom ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava potrebno utvrditi: prvo, da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca ustavne žalbe vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li su kazne po svojoj prirodi bil e kaznenopravne; drugo, da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista ( idem); treće, da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Pored navedenog, u svojoj kasnijoj praksi Evropski sud za ljudska prava je u predmetu A. i B. protiv Norveške, predstavke br. 24130/11 i 29758/11, od 15. septembra 2016. godine, detaljno razmotrio pitanje primene načela ne bis in idem kada su protiv podnosioca vođeni različiti postupci koji su tako povezani da mogu predstavljati jednu zaokruženu celinu, sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu (videti i presudu Nilsson protiv Švedske, broj predstavke 73661/01). Naime, u praksi Evropskog suda za ljudska prava nakon presude Sergej Zolotukhin protiv Rusije, predstavka broj 14939/03, od 10. februara 2009. godine, prihvaćena je mogućnost da je izricanje različitih sankcija od strane različitih organa koje se odnose na isto ponašanje u određenoj meri dopušteno na osnovu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), bez obzira na postojanje odluke koja ima svojstvo res iudicata, te da se kombinacija sankcija u tim predmetima treba razmatrati kao celina. Ovo stoga, jer je zaključak Evropskog suda da treba ostaviti mogućnost državi da legitimno izabere komplementarne odgovore na društveno neprihvatljivo ponašanje putem različitih postupaka koji čine povezanu celinu, kako bi se rešili različiti aspekti određenog društvenog problema, pod uslovom da ukupnost tih pravnih odgovora ne predstavlja prekomeran teret za pojedinca na kojeg se odnose (A. i B. protiv Norveške, predstavke br. 24130/11 i 29758/11, od 15. septembra 2016. godine, §121 .), pri tome vodeći računa za uspostavljanje pravične ravnoteže između zaštite interesa pojedinca koji je zaštićen načelom ne bis in idem, sa jedne strane i javnog interesa da se uspostavi potpuni regulatorni pristup u predmetnom području, sa druge strane. Stoga, zaključak je da član 4. Protokola 7 Evropske konvencije ne isključuje vođenje dva postupka, čak i do njihovog završetka, ako su ispunjeni određeni uslovi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju, pored pitanja, kojima se Ustavni sud bavio u Odluci Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine, kao nužno postavlja i pitanje kojim se Ustavni sud bavio u Odluci Už-3312/16 od 5. aprila 2018. godine, po ugledu na praksu Evropskog sud a za ljudska prava u navedenom predmetu A. i B. protiv Norveške, a u kojem je zauzet stav da je prilikom razmatranja ispunjenosti uslova za primenu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju neophodno ispitati i da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu. Zapravo, neophodno je ispitati da li različiti postupci koji se vode protiv okrivljenog u suštini predstavljaju usklađenu celinu, između kojih postoji dovoljno bliska veza u sadržini i vremenu, zbog koje njihovo paralelno vođenje i kažnjavanje nije u suprotnosti sa načelom ne bis in idem.

Dakle, s obzirom na sve navedeno Ustavni sud konstatuje da je prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede načela ne bis in idem neophodno odgovoriti na sledeća pitanja:

1) da li su oba postupka koja su vođena protiv nekog lica vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi kazneno-pravna;

2) da li su dela zbog kojih se neko lice kazneno goni ista (idem);

3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis);

4) da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, a u okviru kojeg je potrebno utvrditi sledeće kriterijume – da li su se u različitim postupcima ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpravnog ponašanja, da li je dualitet tih postupaka predvidljiva posledica, kako u pravu tako i u praksi, istog osporavanog ponašanja (idem), da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza, saradnjom između različitih nadležnih tela kako bi se činjenice utvrđene u jednom postupku koristile u drugom postupku, te da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan, i to na način da ukupan iznos svih sankcija bude srazmeran izvršenom delu.

5.1. Tražeći odgovor na prvo pitanje, odnosno da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, Ustavni sud je, polazeći od „merila Engel“ na osnovu kojih se utvrđuje da li se konkretan prekršajni postupak odnosio na „krivičnu“ stvar (pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu, priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna podkriterijuma – obim prekršene norme i svrhu kazne, kao i prirodu i stepen težine kazne), a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u tački 3. ovog obrazloženja, te ustavnopravni okvir zaštite načela zabrane dvostruke ugroženosti proklamovanog odredbom člana 34. stav 4. u vezi sa članom 33. stav 8. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su prekršajni postup ci vođen i za del a koj a po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja ju kaznena del a.

5.2. Vezano za drugo sporno pitanje, Ustavni sud nalazi da je pitanje utvrđivanja identiteta dela ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela, koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenjem načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedinačnom kaznenom postupku.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u prekršajnim postupcima oglašen odgovornim zbog nepridržavanja obavez a propisan ih odredb ama člana 16. stav 3. i člana 64. stav 1. u vezi sa članom 334. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona, odnosno jer je bio u posedu carinske robe za koju je znao da nije prijavljena ulaznoj carinskoj kontroli, dok je u krivičnom postupku oglašen krivim zbog toga što se bavio prikrivanjem i rasturanjem neocarinjene robe.

Pored navedenog , Ustavni sud je utvrdio da između činjeničnog opisa prekršaja i činjeničnog opisa krivičnog dela postoje nepodudarnosti i u količini i vrsti neocarinjene robe koja je navedena u prekršajnom rešenju P. 130/08, kao i u pogledu radnji opisanih u osporenim krivičnim presudama koje se tiču događaja koji se odigrao početkom marta 2007. godine a odnosi se na prevoz 106 master kartona neocarinjenih cigareta neutvrđene marke i proizvođača i njihovu isporuku NN licu „S.“, koji nije bio obuhvaćen prekršajnim rešenjima.

Međutim, iako između prekršajnih rešenja i osporenih krivičnih presuda postoji izvesna nepodudarnost, Ustavni sud je iz celokupne dokumentacije utvrdio da u konkretnom slučaju nije sporno da je predmet prekršajnog i krivičnog postupka , u bitnom i pretežnom delu, bio jedan životni događaj, u kojem su se ostvarila obeležja dva različita delikta.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da se činjenice koje, u konkretnom slučaju, predstavljaju dva kaznena dela, moraju smatrati bitno istim u smislu člana 34. stav 4. Ustava ( idem).

5.3. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka, Ustavni sud najpre konstatuje da je utvrdio da su rešenja Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Zrenjanin stekla svojstvo pravnosnažnosti pre donošenja osporenih presuda, i to tako što je rešenje P. 130/08-1,2,3,4 od 19. oktobra 2009. godine potvrđeno presudom Višeg prekršajnog suda u Novom Sadu Prž. 30138/10 od 29. marta 2011. godine, a rešenje P. 55/07 od 19. jula 2007. godine potvrđeno je rešenjem Ministarstva finansija Pžc. 1613/07 od 1. oktobra 2007. godine, i tako su stekla svojstvo res iudicata, pre pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. U tim okolnostima Ustavni sud utvrđuje da je i treći uslov ispunjen, te da je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka (bis).

5.4. Primenjujući nove kriterijume, navedene u tački 5. obrazloženja ove odluke, te sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti dva postupka u sadržinskom i vremenskom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su Komisija za carinske prekršaje Zrenjanin i Viši sud u Beogradu ocenili da je kažnjivo ponašanje podnosioca ustavne žalbe zahtevalo dva odgovora, kako prekršajnu sankciju zbog toga što je bio u posedu carinske robe za koju je znao da nije prijavljena ulaznoj carinskoj kontroli, tako i krivičnu sankciju, zbog toga što se bavio prikrivanjem i rasturanjem te neocarinjene robe, pri čemu je svaki odgovor težio ostvarenju različite svrhe. Prekršajna sankcija je predstavljala reakciju na to što podnosilac ima u posedu i raspolaže carinskom robom za koju je znao da nije prijavljena ulaznoj carinskoj kontroli prilikom unosa u carinsko područje, dakle kao sredstvo odvraćanja od nepridržavanja carinskih propisa , dok krivična sankcija nije samo služila kao sredstvo odvraćanja, nego je imala svrhu kažnjavanja zbog toga što lice koje se bavi rasturanjem i prikrivanjem neocarinjene robe, time ugrožava legalno tržište navedene robe. Drugo, vođenje dvostrukog postupka, uz mogućnost izricanja različitih sankcija, bilo je predvidivo za podnosioca ustavne žalbe, koji je morao znati da je krivično gonjenje, kao i izricanje prekršajne sankcije, bilo verovatno. Treće, prekršajni i krivični postupci su jedno vreme vođeni paralelno, s obzirom na to da su dokazi koji su prikupljeni prilikom carinske kontrole od strane Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja Zrenjanin dostavljeni Komisiji za prekršaje, uz zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i nadležnom javnom tužilaštvu , radi vođenja krivičnog postupka, te je Viši sud u Beogradu, pored navedenih dokaza koji su korišćeni u prekršajnom postupku, izvodio i druge dokaze koji su bili relevantni za utvrđivanje krivične odgovornosti okrivljenog.

Polazeći od svega napred utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da su prekršajni i krivični postupak koji su se protiv podnosioca vodili bili dovoljno tesno povezani u sadržinskom i vremenskom pogledu.

Naime, kao prvo, u oba postupka ostvarile su se usklađene svrhe koje se međusobno dopunjuju i čine jedan jedinstven postupak, kao drugo, vođenje dva postupka, uz mogućnost kumulativnog izricanja različitih kazni, bilo je predvidivo za podnosioca ustavne žalbe koji je od samog početka morao znati da je krivično gonjenje za bavljenje rasturanjem i prikrivanjem neocarinjene robe, kao i izricanje novčane kazne za držanje robe za koju je znao da je morala biti, a nije bila prijavljena ulaznoj carinskoj kontroli prilikom ulaska u carinsko područje, bilo moguće, čak i verovatno, i kao treće, izbegnuto je dupliranje izvođenja dokaza u ova dva postupka. Stoga je Ustavni sud je utvrdio da su se u jednom delu prekršajni i krivični postupak vodili paralelno i da su bili tesno međusobno povezani, kao i da je prekršajna sankcija izrečena rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Zrenjanin P. 55/07 od 19. jula 2007. godine uračunata u kaznu zatvora na koju je osuđen osporenim presudama u krivičnom postupku.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da, u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac ustavne žalbe nije pretrpeo bilo kakvu nesrazmernu štetu ili nepravdu zbog vođenja dva postupka i sankcionisanja različitim sankcijama, te da je u konkretnom slučaju, između prekršajnog i krivičnog postupka postojala dovoljno bliska povezanost, kako u sadržinskom, tako i u vremenskom pogledu, te da se može smatrati da čine deo jedinstvene celine.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.