Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . i B . P, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i B . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 27508/16 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo S . P . i B . P . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.5 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S . P . i B . P, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 15. jula 2020. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Beograda , ustavnu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno po zvali i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da se označenom odredbom Evropske konvencije garantuje pravo čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena postojanja povrede ili u skraćivanja ovog pra va vrši u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Ustavnom žalbom je tražena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti svakom podnosiocu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27508/16 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 6. novembra 2001. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M.R , radi naknade štete. U toku postupka na mesto preminulog tuženog M.R stupili su njegovi sinovi B.R i D.R.

U sprovedenom postupku zakazano je, najpre, ukupno 35 ročišta za glavnu raspravu , od kojih je 20 održano na kojima je sproveden doka zni postupak sudsko-medicinskim veštačenjem. Ostalih 15 ročišta nije održano , i to tri z bog neuredne dostave poziva, jedno bez navođenja razloga, pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva su otkazana, jedno radi kocentracije dokaza, jedno radi upoznavanja postupajućeg sudije sa spisima predmeta, jedno zbog sprečenosti veštaka da pristupe na ročište i jedno radi u poznavanja sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Treći opštinski sud u Beogradu je doneo presudu zbog izostanka P. 3690/ 01 od 23. decembra 2002. godine.

Tuženi je 31. decembra 2002. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje koji je usvojen na ročištu održanom 18. juna 2003. godine i stavljena je van snage presuda zbog izostanka.

Na predlog tuženog prvostepeni sud je na ročištu održanom 10. novembra 2003. godine doneo rešenje o mirovanju postupka, zbog nedolaska uredno pozvanih tužilaca.

Punomoćnik tužilaca je 19. februara 2004. godine tražio nastavak postupka nakon čega je prvo ročište održano 17. oktobra 2005. godine.

U periodu od 1. septembra 2006. godine do 31. maja 2010. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu od 22. juna 2010. godine prekinut je postupak zbog smrti tuženog. Punomoćnik tužilaca je 13. jula 2010. godine predložio nastavak postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 25379/11 od 3. aprila 2014. godine koja je u stavovima prvom i četvrtom ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4290/16 od 15. septembra 2016. godine i u tom delu vraćena prvostepenom sudu na ponovno postupak.

U ponovno postupku zakazana su tri ročišta za glavnu raspravu od kojih su dva održana na kojima je sproveden dokazni postupak veštačenjem - veštaka građevinske struke, a jedno nije održano zbog neuredne dostave poziva.

Presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27508/16 od 14. marta 2018. godine je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5691/18 od 5. marta 2020. godine u stavu prvom izreke, dok je preinačena u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljen Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, kada je i prvi put proklamovano pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak prav nosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe, 6. novembra 2001. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5691/18 od 5. marta 2020. godine kojom je prav nosnažno okončan predmetni postupak , proteklo 18 godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu doprinela dužini trajanja osporenog sudsk og postupka, budući da su se oni i njihov punomoćnik redovno odazivali na pozive suda da pristupe na ročište, osim u jednom slučaju kada zbog nedolaska uredno pozvanih podnosilaca ustavne žalbe i njihovog advokata je određeno mirovanje postupka. Ustavni sud je zaključio da su podnosioci ustavne žalbe imali legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prva prvostepena presuda doneta nakon 12 godina i pet meseci od dana podnošenja tužbe. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da su u periodu od 1. septembra 2006. godine do 31. maja 2010. godine, dakle za tri godine i devet meseci, održana samo četiri ročišta za glavnu raspravu , pri čemu četiri ročišta nije održan o zbog neuredne dostav e poziva, zatim dva su otkazana, jedno nije održano radi kocentracije dokaza, jedno radi upoznavanja postupajućeg sudije sa spisima predmeta, kao i da pet ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije . Takođe, nakon što je prvostepeni sud na ročištu održanom 10. novembra 2003. godine doneo rešenje o mirovanju postupka, a punomoćnik tužilaca 19. februara 2004. godine tražio nastavak postupka , prvo ročište je održano tek 17. oktobra 2005. godine, dakle nakon godinu dana i osam meseci od podnošenja predloga za nastavak postupka. Pored toga, postupak po prvopodnetoj žalbi je trajao preko dve i po godine .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podn osioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja suda.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ust avnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.