Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu N. P. (oštećenog kao tužioca) i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada štete. Deo žalbe protiv oslobađajuće presude je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi N. P . iz Arilja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu K. 302/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Arilju K. 123/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. P . iz Arilja je , 30. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika Lj . B, advokata iz Arilja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg sud a u Užicu Kž. 234/14 od 17. jula 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu K. 302/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Arilju K. 123/06).

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Požegi i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Oštećeni kao tužilac N. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. septembra 2006. godine Opštinskom sudu u Arilju zahtev za sprovođenje istrage protiv četiri okrivljena lica, zbog osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. KZ RS i po jedno krivično delo zlostava u službi iz člana 66. KZ RS.

Istražni sudija Opštinskog suda u Arilju je 24. februara 2006. godine doneo rešenje Ki. 14/06 o sprovođenju istrage protiv četiri okrivljena lica, zbog osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. KZ RS i po jedno krivično delo zlosta va u službi iz člana 66. KZ RS.

U istražnom postupku, tokom saslušanja, podnosilac je 17. avgusta 2006. godine istakao imovinskopravni zahtev.

Oštećeni kao tužilac N. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. septembra 2006. godine Opštinskom sudu u Arilju optužnicu protiv četiri okrivljena lica, zbog sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. KZ RS i po jedno krivično delo zlostava u službi iz člana 66. KZ RS. Po ovoj optužnici je formiran predmet pod brojem K. 123/06.

Povodom istog događaja, Opštinski javni tužilac u Požegi podneo je 8. februara 2005. godine optužni predlog Kt. 58/05 protiv podnosioca i drugih lica, kojima je stavljeno na teret izvršenje šest krivičnih dela ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru.

Sud je postupke po navedenim optužbama spojio, radi sprovođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.

Opštinski sud u Arilju je naredbom K. 123/06 od 6. novembra 2008. godine odredio medicinsko veštačenje na okolnost vrste i težine povrede podnosioca ustavne žalbe. Nalaz sa mišljenjem je dostavljen sudu 15. decembra 2008. godine.

Podnosilac je podneskom od 24. novembra 2009. godine precizirao optužnicu.

Na glavnom pretresu održanog 4. decembra 2009. godine punomoćnik oštećenog je opredeli o imovinskopravni zahtev.

Opštinski sud u Arilju je presudom K. 123/06 od 4. decembra 2009. godine istovremeno , po optužbi javnog tužioca, oglasio krivim podnosioca ustavne žalbe i drugog okrivljenog, dok je oslobodio od optužbe okrivljena lica , po optužbi podnosioca.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Kž1. 2172/10 od 14. maja 2010. godine usvojio žalbe branioca podnosioca, te je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 27. maja 2010. godine, a u ponovnom postupku glavni pretres je prvi put zaka zan 2. februara 2011. godine. Predmet je formiran pod novim brojem Osnovnog suda u Požegi K. 1137/10.

Osnovni sud u Požegi je rešenjem K. 1137/10 od 3. februara 2011. godine razdvojio gore navedene predmete.

U periodu od 3. februara 2011. do 23. januara 2012. godine Osnovni sud u Požegi nije zakazao glavni pretres, niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost.

Osnovni sud u Požegi je rešenjem K. 1137/10 od 9. marta 2012. godine obustavio krivični postupak, zbog izostanka sa glavnog pretresa uredno pozvanog podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo molbu za povraćaj u pređašnje stanje.

Osnovni sud u Požegi je rešenjem K. 1137/10 od 12. marta 2012. godine usvojio molbu za povraćaj u pređašnje stanje. Predmet je formiran po novim brojem K. 302/12.

Nakon toga, glavni pretres je prvi put zakazan 13. septembra 2012. godine.

Osnovni sud u Požegi je rešenjem K. 302/12 od 17. septembra 2012. godine odbio optužni predlog protiv okrivljenih, zbog krivičnog dela zlostave u službi, iz razloga zastarelosti krivičnog gonjenja, dok je nastavljen za krivično delo teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. KZ RS .

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 4. oktobra 2013. godine uredio optužni predlog.

Osnovni sud u Požegi je presudom K. 302/12 od 12. decembra 2013. godine oslobodio od optužbe okrivljena lica.

Viši sud u Užicu je osporenom presudom Kž. 234/14 od 17. jula 2014. godine potvrdio prvostepenu presudu.

U predmetnom postupku glavni pretres je zakazan 25 puta, pri čemu nije održan četiri puta (jednom zbog krivice podnosioca ustavne žalbe, zbog čega je doneto rešenje o obustavi krivičnog postupka), a u sprovedenom postupku je izveden dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem svedoka i stranaka.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim , od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je ima o svojstvo oštećenog kao tužioca , pri čemu je imovinskopravni zahtev istakao 17. avgusta 2006. godine, u istražnom postupku prilikom saslušanja.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac us tavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu.

Postupak je u odnosu na podnosioca započeo 17. avgusta 2006. godine, danom isticanja imovinsk opravnog zahtev a, a okončan je 17. jula 2014. godine , donošenjem presude Višeg suda u Užicu Kž. 234/14 .

U smislu predhodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak, u odnosu na podnosioca, trajao skoro osam godina, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, p olazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući složenost konkretnog krivičnog predm eta, Ustavni sud je ocenio da su u jednoj fazi krivičnog postupka bili spojeni postupci po optužnom predlogu podnosioca i po optužnici javnog tužilaštva protiv podnosioca, a što je objektivno imalo uticaj na dužinu trajanja postupka. Zatim, optužni predlog podnosioca je bio podnet protiv više lica i za više radnji krivičnog dela, što je, takođe, objektivno imalo uticaj na dužinu trajanja postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je imao interes da se krivični postupak što pre okonča kako bi se odlučilo o njegovom imovinskopravnom zahtevu, ali je u jednoj fazi krivičnog postupka došlo do njegove obustave zbog izostanka sa glavnog pretresa uredno pozvanih podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika.

Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Takođe, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ukoliko se dugo trajanje postupka može pripisati u krivicu sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Napijalo protiv Hrvatske, po predstavci broj 66485/01 , od 13. februara 2004. godine, stav 61 .). Ustavni sud konstatuje da dinamika kojom su u konkretnom slučaju nadležni sudovi postupali znatno utical a na trajanje krivičnog postupka . Ustavni sud je konstatovao nekoliko perioda neaktivnosti suda. Najpre, u periodu od 17. marta 2008. do 2. septembra 2008. godine, znači pet meseci, sud nije zakazao glavni pretres, niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost. Zatim, nakon ukidanja prve po redu prvostepene presude, spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 27. maja 2010. godine, a prvostepeni sud je u ponovnom postupku prvi put zakazao glavni pretres tek 2. februara 2011. godine, znači nakon osam meseci od vraćanja spise predmeta prvostepenom sudu. Dalje, u vremenskom periodu od skoro od godinu dana, od 3. februara 2011. do 23. januara 2012. godine , Osnovni sud u Požegi nije zakazao glavni pretres, niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost. Na kraju, nakon usvajanja molbe podnosioca ustavne žalbe 12. marta 2012. godine, prvostepeni sud je zakazao glavni pretres tek 13. septembra 2012. godine, znači nakon šest meseci.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu K. 302/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Arilju K. 123/06) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavn e žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, postupanje sudova, i složenost predmeta u određenoj meri i doprinos podnosioca ustavne žalbe, te po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koj u je pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporena presuda Višeg sud a u Užicu Kž. 234/14 od 17. jula 2014. godine sa asp ekta povrede člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje Ustavni sud ukazuje da se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 46/06, 47/07 i 122/08), kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom zajemčeno, ni zakonom utvrđeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac, a ni privatni tužilac ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je okrivljeni pravnosnažno oslobođen optužbe , povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Ovakav stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudiKrzak protiv Poljske,st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio predstavku podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je inkompatibilnaratione materiae sa odredbama Evropske konvencije.

U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen e drugostepene presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.