Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Sud je konstatovao duge periode neaktivnosti prvostepenog suda. Preostali deo žalbe protiv meritornih odluka je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dane Popović iz Velesnice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dane Popović i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 410/02 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dana Popović iz Velesnice podnela je 9. maja 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P. 410/02 od 10. oktobra 2007. godine, dopunske presude Opštinskog suda u Kladovu P. 793/08 od 3. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 285/09 od 8. aprila 2009. godine, zbog povrede načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 20, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku navedenom u izreci. Podnositeljka se istovremeno poziva i na povredu prava iz člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da su utvrđene činjenice bile dovoljan i pouzdan osnov da se izvrši eksproprijacija lokacije i objekata čiji je ona vlasnik; da je Gradski zavod prikazao da se predmetni objekti nalaze samo na katastarskoj parceli 2613/1, što ne odgovara stvarnom stanju, pa je umesto eksproprijacije ili potpune prelokacije i naknade štete, podnositeljki dosuđena sanacija; da nije svrsishodno izvoditi sanaciju na predmetnom stambenom objektu određenu na osnovu izvršne isprave stare preko deset godina, budući da se, prema sadašnjem stanju stvari, na taj način ne mogu trajno otkloniti oštećenja, niti izvor opasnosti; da je prvostepeni sud u sprovedenom postupku doneo rešenje kojim nije dozvolio preinačenje tužbe koji je zahtevala podneskom od 21. maja 2007. godine, a kojim je tražila naknadu materijalne štete u određenom iznosu; da je preinačenje tužbe tražila iz razloga što je u toku postupka Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu sačinio studiju stanja sa predlogom mera sanacije predmetnog objekta i utvrdio da je pored direktne štete nastupila i indirektna šteta na njenoj imovini; da protiv navedenog rešenja nije imala pravo posebne žalbe, pa je to rešenje pobijala žalbom izjavljenom protiv osporene prvostepene presude; da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu, pored ostalog, navodeći da traženo preinačenje tužbe nije u vezi sa tužbenim zahtevom koji je bio predmet spora; da je, u konkretnom slučaju, preinačenje tužbe bilo celishodno za konačno rešenje spora među stranka, jer se postupak ne bi znatno produžio, te da odredba člana 350. Zakona o parničnom postupku na koju se pozvao drugostepeni sud, u konkretnom slučaju, nije primenljiva; da je osporeni postupak trajao preko 17 godina.

Polazeći od iznetog, podnositeljka smatra da su joj osporenim presudama i u osporenom parničnom postupku, povređena označena prava, pa predlaže da se navedene presude ponište. Takođe predlaže da Ustavni sud zabrani sanaciju utvrđenu pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Kladovu P. 165/99 od 29. aprila 1999. godine i da naredi „radnju prelokacije objekta sa k.p. 2613 na novu parcelu..... ili isplatiti potpunu naknadu štete“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. 410/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Mihajlo Popović je 25. februara 1992. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kladovu protiv „Elekrtroprivrede“ Srbije JP za proizvodnju hidroelektrične energije „Đerdap“ Kladovo, radi naknade štete i izmeštanja. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 146/92.

Podneskom od 14. jula 1992. godine Dragiša Popović je obavestio prvostepeni sud da je njegov otac - tužilac Mihajlo Popović preminuo, te da on preuzima ovu parnicu u svojstvu tužioca, da bi podneskom od 4. decembra 1995. godine Dana Popović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, izjavila da želi da stupi u parnicu umesto njenog sina Dragiše Popovića.

Presudom Opštinskog suda u Kladovu P. 146/92 od 10. novembra 1998. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, dok je rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 13/99 od 2. februara 1999. godine navedena prvostepena presuda ukinuta i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Od podnošenja tužbe pa do donošenja presude Opštinskog suda u Kladovu P. 146/92, prvostepeni sud je zakazao ukupno osam ročišta, od kojih je pet održao (28. aprila 1992. godine, 24. decembra 1996. godine, 5. septembra 1997. godine, 25. marta 1998. godine i 10. novembra 1998. godine), dok tri ročišta nisu održana (25. marta 1992. godine, 20. oktobra 1997. godine i 31. oktobra 1997. godine). U navedenom periodu prvostepeni sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem, u vezi čega je 4. januara 1996. godine naložio Gradskom zavodu za veštačenje da ispita uticaj podzemnih voda na nastalu štetu na objektima podnositeljke ustavne žalbe, kao i da li je moguća sanacija tih objekata i na koji način i da li je u pitanju totalna šteta. Nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 30. oktobra 1996. godine, a dopunski nalaz je dostavljen 10. jula 1997. godine i 25. marta 1998. godine. Pored toga, prvostepeni sud je dopisima od 13. aprila i 15. septembra 1998. godine tražio od Gradskog zavoda za veštačenje izjašnjenje u pogledu primedbi tužilje, koje je sudu dostavljeno 6. oktobra 1998. godine. Opštinski sud u Kladovu je dopisima od 3. marta i 27. jula 1995. godine tražio od Instituta „Jaroslav Černi“ i tužene da dostave studiju o uticaju podzemnih voda na priobalje Dunava.

U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta (4. marta 1999. godine i 29. aprila 1999. godine) i jednog neodržanog - zbog vojne agresije na SRJ, Opštinski sud u Kladovu je doneo presudu P. 165/99 od 29. aprila 1999. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev da tuženi izvrši preseljenje stambene zgrade i stambeno-ekonomskog objekta tužilje, u stavu drugom izreke je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da izvrši određene sanacione radove na stambenom objektu tužilje, stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev da se izvrše sanacioni radovi na stambeno - ekonomskom objektu tužilje, stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da uradi propisno odvođenje otpadnih voda iz stambenog objekta tužilje, dok je stavom petim izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Okružni sud u Negotinu je presudom Gž. 499/2000 od 19. juna 2000. godine odbio žalbu tužilje i tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kladovu P. 165/99 od 29. aprila 1999. godine, i to u stavu prvom, drugom i trećem izreke, a ukinuo navedenu prvostepenu presudu u stavu četvrtom i petom izreke.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno osam ročišta od kojih je šest održano (30. avgusta 2000. godine, 6. novembra 2000. godine, 13. decembra 2000. godine, 17. januara 2001. godine, 15. februara 2001. godine i 13. marta 2001. godine) na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilje i više svedoka i čitanjem pismenih dokaza. Preostala dva ročišta nisu održana (18. jula 2000. godine i 4. oktobra 2000. godine) zbog nedolaska tužilje, odnosno zbog štrajka advokata.

Opštinski sud u Kladovu je doneo presudu P. 389/2000 od 13. marta 2001. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje da tuženi uredi propisno odvođenje otpadnih voda iz stambenog objekta podnositeljke.

Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 463/02 od 21. juna 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kladovu P. 389/2000 od 13. marta 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvo ročište je zakazano i održano tek 23. maja 2007. godine, na kojem je doneto rešenje da se odbija raspravljanje po proširenom tužbenom zahtevu tužilje iz podneska od 21. maja 2007. godine, budući da je ovaj postupak u završnoj fazi i da prošireni tužbeni zahtev nije u neposrednoj vezi sa preostalim delom tužbenog zahteva koji se odnosi na regulisanje otpadnih voda. Nakon dva održana ročišta (18. septembra 2007. godine i 10. oktobra 2007. godine), Opštinski sud u Kladovu je doneo osporenu presudu P. 410/02 od 10. oktobra 2007. godine, kojom je obavezan tuženi da za potrebe tužilje izgradi septičku jamu prečnika D=3,00m i dubine H=3,00m, armiranim betonom MB-30 sa dodatkom aditiva za vodonepropustljivost, povezujući je sa PVC cevi F 160mm do objekta tužilje na katastarskoj parceli broj 2613/1, KO Velesnica, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i da podnositeljki, naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu, zahtevajući da se donese dopunska presuda. Žalba je podneta i protiv rešenja donetog na ročištu 23. maja 2007. godine.

Postupajući po navedenoj žalbi, Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 1267/07 od 16. decembra 2008. godine vratio nerazmotrene spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. 410/02, radi odlučivanja o zahtevu tužilje za donošenje dopunske presude. Prvostepeni sud je, nakon ponovnog otvaranja rasprave i ročišta održanog 3. februara 2009. godine, na kojem su pročitani svi izvedeni dokazi, doneo osporenu dopunsku presudu P. 793/08 iste sadržine kao presuda od 10. oktobra 2007. godine, osim broja katastarske parcele na kojoj se nalazi objekat tužilje (umesto broja 2613/1 naveden je broj 2613, KO Velesnica).

Okružni sud u Negotinu je osporenom presudom Gž. 285/09 od 8. aprila 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kladovu P. 410/02 od 10. oktobra 2007. godine, dopunjenu presudom tog suda P. 793/08 od 3. februara 2009. godine. U pogledu žalbenih navoda tužilje koji se odnose na rešenje kojim je odbijen njen zahtev za preinačenje tužbe isticanjem novog zahteva za naknadu štete, drugostepeni sud je istakao da je to rešenje doneto na ročištu od 21. maja 2007. godine kada je postupak bio u završnoj fazi, a da sa druge strane novopostavljeni zahtev nije u neposrednoj vezi sa zahtevom koji se odnosi na regulisanje odvođenja otpadnih voda. Po oceni Okružnog suda u Negotinu, u prvostepenom postupku nije učinjena povreda pravila postupka time što prvostepeni sud nije uneo u izreku presude i rešenje kojim se odbija preinačenje tužbe, a imajući u vidu odredbe člana 193. stav 7. i člana 350. st. 2. i 4. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je 24. jula 2001. godine podnela predlog za ponavljanje osporenog parničnog postupka u delu koji je okončan pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kladovu P. 165/99 od 29. aprila 1999. godine, i to u stavu prvom, drugom i trećem izreke.

Povodom navedenog predloga donesene su sledeće odluke: rešenje Opštinskog suda u Kladovu P. 389/2000 od 8. avgusta 2001. godine (dostavljeno punomoćniku podnositeljke 23. aprila 2002. godine) kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka, koje je Okružni sud u Negotinu potvrdio rešenjem Gž. 463/02 od 21. juna 2002. godine, da bi Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev. 3783/02 od 3. septembra 2003. godine usvojio reviziju tužilje i ukinuo navedeno prvostepeno i drugostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; rešenje Opštinskog suda u Kladovu P. 410/02 od 13. januara 2004. godine (dostavljeno punomoćniku podnositeljke 13. avgusta 2004. godine) kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka, koje je Okružni sud u Negotinu ukinuo rešenjem Gž. 650/04 od 28. decembra 2004. godine i vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje; rešenje Opštinskog suda u Kladovu P. 410/02 od 13. maja 2005. godine kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka, koje je Okružni sud u Negotinu rešenjem Gž. 60/06 od 14. februara 2006. godine u stavu prvom potvrdio, dok je u stavu drugom preinačio, da bi Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev. 1188/06 od 21. februara 2007. godine odbio reviziju tužilje i potvrdio navedeno drugostepeno rešenje.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu, posle dostavljanja tužbe tuženom, da je za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog, a da sud može dozvoliti preinačenje i kad se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice, te da će se smatrati da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju, kao i da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba (član 193. st. 1, 2. i 6.)

5. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 25. februara 1992. godine, podnošenjem tužbe pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe Opštinskom sudu u Kladovu, a okončan je osporenom presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 285/09 od 8. aprila 2009. godine.

Navedeno trajanje postupka od preko 17 godina, samo po sebi, ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo relativno složenih činjeničnih pitanja. Naime, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, a od kojih je zavisila osnovanost tužbenog zahteva, sproveden je obiman dokazni postupak. Međutim, sprovedeni dokazni postupak ne može predstavljati opravdanje za toliko dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se ona i njeni punomoćnici uglavnom uredno odazvali na sve pozive za zakazana ročišta, kao i da su aktivno učestvovali u postupku. Nesumnjivo je da je pitanje sanacije objekta u kome podnositeljka živi i odvođenje otpadnih voda iz tog objekta od velikog egzistencijalnog značaja za podnositeljku.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Kladovu. Prvostepeni sud je tokom osporenog parničnog postupka doneo tri presude, od kojih su dve ukidane od strane Okružnog suda u Negotinu, kao i jednu dopunsku presudu. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud je konstatovao dva perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja prvostepenog suda. Prvi period neaktivnosti jeste period od četiri godine i osam meseci, od 28. aprila 1992. godine do 24. decembra 1996. godine kada nisu zakazivana ročišta. U navedenom vremenskom periodu prvostepeni sud jeste preduzimao neke radnje, kao što je dostavljanje dopisa kojima se nalaže izvođenje dokaza veštačenjem i traženje studije o uticaju podzemnih voda na priobalje Dunava, međutim te radnje suda ne mogu biti opravdanje za činjenicu da se za četiri godine i osam meseci ne održi ni jedno ročište. Drugi period neaktivnosti jeste period od preko šest godina, od 13. marta 2001. godine do 23. maja 2007. godine, kada je održano prvo naredno ročište. Činjenica da je u navedenom periodu odlučivano o predlogu podnositeljke za ponavljanje pravnosnažno okončanog dela osporenog parničnog postupka, takođe nije opravdanje da se za šest godina ne održi ni jedno ročište.

Ustavni sud ocenjuje da je i trajanje navedenog postupka koji se vodio povodom predloga za ponavljanje postupka nerazumno dugo, pre svega zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda koji je doneo tri rešenja o predlogu za ponavljanje, od kojih su dva bila ukinuta. Pored toga, dugom trajanju postupka koji se vodio po ovom vanrednom pravnom leku nesumnjivo su doprinela i kašnjenja u pismenoj izradi i dostavljanju sudskih odluka parničnim strankama. Pismeni otpravak rešenja P. 389/2000 od 8. avgusta 2001. godine je izrađen i dostavljen strankama nakon osam i po meseci, dok je za rešenje P. 410/02 od 13. januara 2004. godine sudu bilo potrebno sedam meseci.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio u tački 2. izreke da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. U pogledu osporenih presuda, Ustavni sud je konstatovao da je njima pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se uredi način odvođenja otpadnih voda iz njenog stambenog objekta, te stoga podnositeljka nema pravni interes da ove odluke pobija ustavnom žalbom. Podnositeljka, u suštini, pobija odluke sudova kojima je još 2000. godine pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak u delu kojim je, pored ostalog, odbijen njen tužbeni zahtev da se izvrši preseljenje (delokacija) njenog stambenog objekta. Ove odluke nisu i ne mogu biti predmet ustavne žalbe, jer su donesene pre Ustava od 2006. godine kojim je ustavna žalba uvedena u pravni sistem Republike Srbije kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Najzad, podnositeljka ustavne žalbe osporava i rešenje Opštinskog suda u Kladovu kojim joj nije dozvoljeno preinačenje tužbe isticanjem novog zahteva za naknadu štete uz tužbeni zahtev o kome je meritorno odlučeno osporenim presudama. U vezi sa proširenjem tužbe, podnositeljka ponavlja razloge koje je ranije isticala u žalbi i koji su bili predmet detaljne ocene drugostepenog suda u osporenoj presudi Gž. 285/09 od 8. aprila 2009. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se osporavaju pojedinačni akti sudova nedopuštena, jer samo formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, bez navođenja ustavnopravnih razloga koji mogu ukazivati na njihovu povredu ili uskraćivanje, ne čini ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević