Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u stečajnom postupku, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Dosuđena je naknada materijalne i nematerijalne štete podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalb ama V. J . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. januara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe V. J . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 63 /10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđen og u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sud om u Leskovcu u predmetu St. 63/10, umanjenog za eventualno već is plaćene iznose po istom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvajaju se ustavne žalb e V. J . i utvrđuje da je rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1220/16 od 22. septembra 2016. godine i Privrednog apelacionog suda R4 st. 2290/15 od 8. jula 2015. godine, rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 62/17 od 18. januara 2018. godine i Privrednog apelacionog suda R4 st. 18/17 od 24. novembra 2017. godine i rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 2/18 od 19. aprila 2018. godine i Privrednog apelacionog suda R4 st. 17/17 od 17. marta 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju .

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su joj po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 63/10 eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. J . iz Leskovca je, 24. januara 2017 . godine, preko punomoćnika F. N , advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1220/16 od 22. septembra 2016. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda R4 st. 2290/15 od 8. jula 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnositeljka je, preko istog punomoćnika, 3. aprila 2018. godine podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 62/17 od 18. januara 2018. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda R4 st. 18/17 od 24. novembra 2017. godine, a 20. septembra 2018. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 2/18 od 19. aprila 2018. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda R4 st. 17/17 od 7. marta 2018. godine, sve zbog povrede napred navedenih ustavnih prava.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

Osporenim rešenjima Vrhovnog kasacionog suda su pravnosnažno okončani postupci po tri zahteva podnositeljke ustavne žalbe, podneta 13. maja 2015. godine, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnim postupcima koji su vođeni pred Osnovnim sudom u Leskovcu (prethodno Opštinskim sudom u Leskovcu) u predmetima I. 2317/06, I. 1715/06 i I. 8427/10 i u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu nad stečajnim dužnikom DP „T.“ Leskovac u predmetu St. 63/10.

U ustavnim žalbama se ističe: da je visina dosuđenog pravičnog obeštećenja podnositeljke u iznosima od po 20.0 00,00 dinara neadekvatna s obzirom na dužinu trajanja osporenih postupaka; da je Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku , koji se primenjuje od 1. januara 2016. godine , uređeno da se visina novčanog obeštećenja kreće u rasponu od 300 do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, čime se po dnosioci zahteva po starom Zakonu (o uređenju sudova) stavljaju u neravnopravan položaj prema podnosiocima zahteva po novom zakonu, što dovodi do neujednačene sudske prakse u istovrsnim predmetima i povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava; da je zbog nemo gućnosti da naplati svoja potraživanja podnositeljki povređeno pravo na im ovinu iz člana 58. Ustava.

Podnositeljka u svakoj od navedenih ustavnih žalbi predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da preinači osporena rešenja Vrhovnog kasacionog suda i Privrednog apelacionog suda i da podnositeljki na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, umanjen za iznos koji je isplaćen , da utvrdi povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ovog ustavnog prava podnositeljki dosudi naknadu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, da utvrdi povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava i podnositeljki dosudi naknadu štete u visini iznosa koji je utvrđen pravnosnažnim i izvršnim presudama, rešenjima o izvršenju i zaključkom o priznatim potr aživanjima sa svim pripadajućim kamatama i troškovima (a koji je na dan 8. septembra 2011. godine iznosio 461.389,07 dinara) , sa zakonskom zateznom kamatom do dana isplate, kao i da podnositeljki dosudi troškove postupka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u r azumnom roku i troškove sastava ustavne žalbe u iznosima navedenim u ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalb e i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 63/10 od 23. marta 2011. godine nad stečajnim dužnikom AD „T.“ Leskovac otvoren je stečajni postupak. Podnositeljka ustavne žalbe je u ovom postupku prijavila potraživanja po osnovu sedam pravnosnažnih i izvršnih presuda Opštinskog suda u Leskovcu. Zaključkom Privrednog suda u Leskovcu St. 63/10 od 8. septembra 2011. godine podnositeljki je priznato potraživanje po osnovu neisplaćenih zarada u ukupnom iznosu od 461.389,07 dinara, u trećem isplatnom redu, a osporeno je potraživanje u delu neuplaćenih doprinosa za socijalno osiguranje za period od 1. maja 2004. godine do 30. septembra 2006. godine, jer će ovo potraživanje biti priznato Poreskoj upravi; podnositeljka nije pokrenula parnicu u odnosu na osporeno potraživanje.

3.1. Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 st. 2290/15 od 8. jula 2015. godine usvojen je zahtev predlagača – ovde podnositeljke ustavne žalbe i utvrđeno da joj je u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 63/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav prvi izreke); naloženo Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se navedeni stečajni postupak što pre okončao (stav drugi izreke), delimično usvojen zahtev predlagača i dosuđena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara, kao i troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara (stav treći izreke) i delimično odbijen zahtev predlagača za utvrđenje primerene naknade preko iznosa dosuđenog u stavu trećem izreke rešenja, a do traženog iznosa od 1.800,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate (stav četvrti izreke). U obrazloženju rešenja se, pored ostalog, navodi: da je predlagač 13. maja 2015. godine podneo Višem sudu u Leskovcu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku izvršenja pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2317/06 (pokrenutom na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 4375/04 od 30. juna 2006. godine), a kasnije u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 63/10; da se iz okolnosti višegodišnjeg trajanja izvršnog postupka, te okolnosti iz izjašnjenja stečajnog upravnika , može zaključiti da sudski organi u postupku ostvarenja prava predlagača nisu postupali dovoljno efikasno i ažurno, te da se radi o postupku koji je prevazišao razumni rok mogućeg trajanja postupka za ostvarenje prava predlagača.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1220/16 od 22. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 st. 2290/15 od 8. jula 2015. godine u stavu trećem izreke u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i u stavu četvrtom izreke.

3.2. Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 st. 18/17 od 24. novembra 2017. godine, utvrđeno je da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu (raniji Opštinski sud u Leskovcu) u predmetu izvršenja I. 1715/06, a sada pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu stečaja St. 63/10 nad stečajnim dužnikom DP „T .“ u stečaju Leskovac (stav prvi izreke); naloženo Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se navedeni stečajni postupak što pre okončao (stav drugi izreke); delimično usvojen zahtev predlagača i dosuđena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara, kao i troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara (stav treći izreke) i delimično odbijen zahtev predlagača za utvrđenje primerene naknade preko iznosa dosuđenog u stavu trećem izreke rešenja, a do traženog iznosa od 1.800,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate (stav četvrti izreke).

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 62/17 od 18. januara 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 st. 18/17 od 24. novembra 2017. godine u stavu trećem izreke u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i u stavu četvrtom izreke .

3.3. Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 st. 17/17 od 7. marta 2018. godine, utvrđeno je da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu (raniji Opštinski sud u Leskovcu) u predmetu izvršenja I. 8427/10, a sada pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu stečaja St. 63/10 nad stečajnim dužnikom DP „T.“ u stečaju Leskovac (stav prvi izreke); naloženo Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se navedeni stečajni postupak što pre okončao (stav drugi izreke); delimično usvojen zahtev predlagača i dosuđena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara, kao i troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara (stav treći izreke) i delimično odbijen zahtev predlagača za utvrđenje primerene naknade preko iznosa dosuđenog u stavu trećem izreke rešenja, a do traženog iznosa od 1.400,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate (stav četvrti izreke).

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 2/18 od 19. aprila 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 st. 17/17 od 7. marta 2018. godine i predlagaču nisu dosuđeni troškovi drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava osporenim rešenjima i zahtevom za dosuđivanje naknade u visini iznosa potraživanja podnositeljke utvrđenog zaključkom stečajnog suda u iznosu od 461.289,07 dinara, Ustavni sud najpre podseća da je prethodni uslov za utvrđivanje povrede ovog ustavnog prava da je nadležni sud utvrdio povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u sudskom postupku za ostvarivanje njegovog prava. Ustavni sud takođe ukazuje da se sa otvaranjem stečajnog postupka svi pojedinačni izvršni postupci prekidaju i ostvarenje potraživanja nastavlja u stečajnom post upku, kao postupku kolektivnog izvršenja i namirenja prijavljenih i utvrđenih potraživanja stečajnih poverilaca. Na taj način se utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku odnosi na postupak ostvarivanja svih potraživanja priznatih i utvrđenih u tom postupku.

Osporenim rešenjima Vrhovnog kasacionog suda i Privrednog apelacionog suda utvrđena je povreda prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 63/10, kao i u izvršnim postupcima koji su prethodili ovom postupku navedenim u izrekama osporenih rešenja.

Imajući u vidu napred navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust nadležnog suda da podnositeljki ustavne žalbe obezbedi namirenje potraživanja po osnovu radnog odnosa koja su utvrđena u stečajnom postupku, a protiv dužnika koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, u konkretnom slučaju , predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavne žalbe u tom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku, koji joj nisu isplaćeni (videti Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine), a što podnositeljka i zahteva ustavnom žalbom. S tim u vezi, Ustavni sud je, na saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 63/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Odlučujući o ustavnim žalb ama protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1220/16 od 22. septembra 2016. godine i Privrednog apelacionog suda R4 st. 2290/15 od 8. jula 2015. godine, rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 62/17 od 18. januara 2018. godine i Privrednog apelacionog suda R4 st. 18/17 od 24. novembra 2017. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 2/18 od 19. aprila 2018. godine i Privrednog apelacionog suda R4 st. 17/17 od 7. marta 2018. godine u delu kojim je istaknuta povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ust avni sud je zaključio da podnositeljka smatra da je visina primerene naknade koja joj je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U pogledu osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnositeljke koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/ 2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora da bude odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je, u predmetnom slučaju, stečajni dužnik prethodno pravosnažnim presud ama obavezan da podnositeljki, na ime neisplaćenih zarada, isplati određene novčane iznos e, koje ona nije uspela da namiri u izvršnom postupku, kao i da je, nakon otvaranja stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Leskovcu od 23. marta 2011. godine, podnositeljka ova potraživanja prijavila u predmetnom stečajnom postupku. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda cenjena dužina trajanja izvršnog i stečajnog postupka, u kojima je podnosilac pokušao da ostvari svoja prava .

Ustavni sud dalje konstatuje da je podnositeljki osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosima od po 20.000,00 dinara. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnositeljki, kao i da su vodili računa, ne samo o dužini trajanja postupka, nego i o značaju dobra koje je povređeno i o ekonomskim i socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Ustavni sud dalje konstatuje da iako je u osporenim rešenjima navede no da se sud u odlučivanju rukovodio praksom Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, te praksom Evropskog suda za ljudska prava, iz osporenih rešenja ne proizlazi da za određivanje visine primerene naknade bila od uticaja činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kome je dužnik preduzeće, prvobitno, sa društvenim, a potom sa državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da su do momenta njihovog odlučivanja izvršni i stečajni postupci ukupno trajali devet godina, te da se iznos i dosuđene nak nade od po 20.000,00 dinara ne mogu smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i ade kvatnim, kao i da se visina ovih iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnosioca i njegova imovina biti suštinski namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnosilac u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnositeljki zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku i da podnositeljka nije izgubila status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju postupaka za potpuno namirenje podnosioca, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava osnova ni, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe i u ovom delu i utvrdio da je osporenim rešenjima Vrhovnog kasacionog suda i Privrednog apelacionog suda podnositeljki ustavnih žalb i povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su joj po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 63/10 eventualno već isplaćeni. Naknade nematerijalne štete isplaćuju se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknada nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njegovo utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznos iz tačke 4. izreke predstavlja adekvatan iznos naknade nematerijalne štete.

9. U vezi sa zahtevom za naknadu troškova postupka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavne žalbe u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava podnositeljke na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava osporenim rešenjima, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na promenu zakonske regulative u pogledu zaštite prava na suđenje u razumnom roku ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno relevantni razlozi za tvrdnju o povredi ovog ustavnog prava, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti int ernet stranicu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

11. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.