Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Revizija je proizvoljno odbačena zbog neodređene vrednosti spora, iako je propust suda da utvrdi vrednost spora, a ne stranke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6993/2015
02.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tijane Emini iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tijane Emini i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1113/15 od 25. juna 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredbom člana 32 . stav 1. Ustav a Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1113/15 od 25. juna 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1178/14 od 10. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tijana Emini iz Bora podnela je Ustavnom sudu, 29. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika Mileta Petkovića, advokata iz Bora, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1178/14 od 10. februara 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1113/15 od 25. juna 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava, te zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, posebnih prava okrivljenog iz člana 33. Ustava, prava na pravnu sigurnost iz člana 34. Ustava i zabrane diskriminacije nacionalnih manjina iz člana 76. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim revizijskim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija podnositeljke, zbog neodređenosti vrednosti predmeta spora; da je, međutim, revizija podneta jer je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom usvojio žalbu tuženog, ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu u jednom delu, a što predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje revizije, saglasno odredbi člana 13. stav 1. tačka 3) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), a kojim članom je izmenjen član 403. stav 2. osnovnog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , broj 72/11); da je u skladu sa navedenim noveliranim članom Zakona o parničnom postupku, revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud usvoji žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene akte. Tražila je naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Tijana Emini, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 10. septembra 2008. godine tužbu Opštinskom sudu u Boru protiv tuženog „APOTEKA BOR“, radi utvrđenja ništavosti rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu.

Opštinski sud u Boru je presudom P1. 878/08 od 19. juna 2009. godine usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 176/11 od 1. februara 2012. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Tužilja je preinačila tužbu tako što je istakla i zahtev za naknadu materijalne štete zbog neostvarene minimalne zarade.

Osnovni sud u Boru je presudom P1. 41/12 od 5. oktobra 2012. godine usvojio tužbeni zahtev u celosti.

Apelacioni sud u Beogradu je, u žalbenom postupku, osporenom presudom Gž1. 1178/14 od 10. februara 2015. godine ukinuo prvostepenu presudu, te je usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu, dok je odbacio tužbu u delu u kojem je istaknut zahtev za naknadu štete zbog neostvarene minimalne zarade.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev2. 1113/15 od 25. juna 2015. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljena protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je navedeno: da je dozvoljenost revizije ispitana na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC“, broj 72/11), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, u vezi člana 13. i člana 23. st. 1. i 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PS“, broj 55/14); da prema članu 13. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS", broj 55/ 14), kojim je izmenjena odredba člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je prelaznom odredbom člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama ZPP propisano da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovesti po odredbama ovog zakona; da prema stavu 3. istog člana Zakona revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosio 100.000 evra u privrednim sporovima po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, koji nisu pravnosnažio rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona; da je u konkretnom sporu tužba radi poništaja odluke podneta 10. septembra 2008. godine; da u tužbi, kao ni do okončanja postupka pred prvostepenim sudom nije označena vrednost predmeta spora; da je presudom Apelacionog suda u Beogradu od 1. februara 2012. godine ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je podneskom od 13. avgusta 2014. godine tužilja preinačila tužbu isticanjem zahteva za naknadu materijalne štete zbog neostvarene zarade, potražujući minimalne iznose zarade; da zahtev tužilja nije precizirala i nije opredelila obim i visinu naknade štete, već je samo paušalno tražila isplatu minimalne zarade; da je pobijana drugostepena presuda doneta 10. februara 2015. godine; da se revizijom pobija drugostepena presuda u delu kojim je odbačena tužba tužilje za isplatu minimalne zarade; da kako se ovaj zahtev odnosi na potraživanje u novcu, dozvoljenost revizije se ceni prema vrednosti predmeta spora; da, kako vrednost predmeta spora nije označena, niti se ona može utvrditi na osnovu sudske takse, jer sudska taksa na tužbu i odluku nije određena niti naplaćena, to je revizija tužilje nedozvoljena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09101/11, 93/12, 93/14 i 106/15), pored ostalog, je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija – predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.).

5. Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, zadatak toga suda nije da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane (vidi presudu Khamidov protiv Rusije, broj aplikacije 72118/01, od 15. novembra 2007. godine, stav 170 .).

Budući da je osporenim revizijskim rešenjem konačno odlučeno u predmetnoj parnici, Ustavni sud je u postupku po ovoj ustavnoj žalbi ispitivao da li su razlozi zbog kojih je revizija podnositeljke odbačena kao nedozvoljena prihvatljivi sa stanovišta prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da podnositeljka, kao tužilja, nije označila vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu sudske takse, jer sudska taksa na tužbu i odluku nije određena niti plaćena.

Prema stavu Ustavnog suda utvrđenom na sednici Suda održanoj 7. jula 2011. godine, ukoliko vrednost predmeta spora nije opredeljena u tužbi ni do zaključenja glavne rasprave, a ne može se utvrditi ni primenom odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, ili ako do zaključenja glavne rasprave tužilac nije označio vrednost predmeta spora ili je sud nije utvrdio, revizija se smatra dozvoljenom, jer stranka ne može da snosi posledice zbog propusta suda da pozove tužioca da u primerenom roku opredeli vrednost predmeta spora. Pri tome, Ustavni sud podseća da je članom 29. Zakona o sudskim taksama, pored ostalog, utvrđena obaveza suda da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost predmeta spora u postupku kontrole obračunate i naplaćene sudske takse.

Polazeći od navedenog, kao i činjenice da, u konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora nije bila opredeljena u tužbi, ni do zaključenja glavne rasprave, a nije se mogla utvrditi ni primenom odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, Ustavni sud nalazi da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda proizvoljno primenjeno procesno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Načelan stav o tome da podnosilac ne bi trebalo trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da mu naloži plaćanje iznosa na ime razlike sudske takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti predmeta spora, izražen je i u presudi Evropskog suda za ljudska prava u odluci donetoj u predmetu Garzičić protiv Crne Gore, od 21. septembra 2010. godine.

Na temelju svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1113/15 od 25. juna 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava podnositeljke mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog sudasuda Rev2. 1113/15 od 25. juna 2015. godine . Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda i odredio da taj sud kao nadležan donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1178/14 od 10. februara 2015. godine.

6. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, dok se posebna prava okrivljenog iz člana 33. Ustava, pravo na pravna sigurnost iz člana 34. Ustava i zabrana diskriminacij e nacionalnih manjina iz člana 76. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog revizijskog rešenja.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem podnositeljka osporila presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1178/14 od 10. februara 2015. godine, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba u tom delu preuranjena, jer će Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučivati o reviziji podnositeljke protiv osporene drugostepene presude. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene procesnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti