Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam i po godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja, naročito drugostepenog suda koji je o žalbama odlučivao pet godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6994/2016
06.09.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. L . iz Zaječar a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se usta vna žalba N. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 653/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječar u P1. 47/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. L . iz Zaječara podne o je Ustavnom sudu , 13. septembra 201 6. godine, preko punomoćnika P. Z, advokata iz Zaječara , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 653/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, radi isplate potraživanja po osnovu radnog odnosa, započeo 17. februara 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru, a trajao je sedam godina i šest meseci, pri čemu je prvostepena presuda doneta 22. februara 2011. godine, drugostepena 30. maja 2016. godine, da bi o troškovima postupka bilo odlučeno rešenjem donetim 4. avgusta 2016. godine.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise pred meta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 653/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječar u P1. 47/09), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. februara 2009. godine, Opštinskom sudu u Zaječaru podneo tužbu protiv tuženog „T .“ AD Zaječar, radi isplate neisplaćenih zarada, dnevnica, putnih troškova i viška sati, odnosno prekovremenog rada. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 47/09. Sud je dopisom od 1. juna 2009. godine, tužbu vratio tužiocu na uređenje, jer nije sadržala sve potrebne zakonom propisane elemente.

Nakon uređenja tužbe, podneskom od 8. juna 2009. godine, do donošenja presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, koja su sva održana. U sprovedenom dokaznom postupku, na predlog tužioca, sprovedeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnosti navedene u tužbi, dopuna toga veštačenja i izvršen uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju.

Nakon 1. januara 2010. godine, i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 653/10.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 653/10 od 22. februara 2011. godine, st. od 1-3. izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime neisplaćenih zarada, neisplaćenih dnevnica i neisplaćenog viška sati – prekovremenog rada, određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu četvrtom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu troškova prevoza i stavom petim izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužilac i tuženi su protiv prvostepene presude izjavili žalbe 21. i 24. marta 2011. godine.

Nakon dve godine, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3010/2011 od 2. oktobra 2013. godine vraćeni su spisi predmeta P1. 653/10 prvostepenom sudu, radi dopune postupka, jer u spisima predmeta nije bilo dokaza da je žalba tužioca dostavljena tuženom na odgovor.

Početkom marta 2014. godine, nakon što je pribavljena adresa zakonskog zastupnika tuženog, spisi predmeta su prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, na dalji postupak i odlučivanje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 614/14 od 30. maja 2016. godine potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1. 653/10 od 22. februara 2011. godine u st. 1-3. njene izreke i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana, dok je prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen i delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 377/16. Nakon što je na ročištu održanom 4. avgusta 2016. godine, tužilac povukao tužbeni zahtev na ime isplate troškova prevoza, Osnovni sud u Zaječaru je doneo rešenje P1. 377/16 od 4. avgusta 2016. godine kojim je utvrđeno da je tužilac povukao tužbeni zahtev na ime isplate troškova prevoza, pa se tužba smatra povučenom i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 123.227,68 dinara.

Pismeni otpravak rešenja je 17. avgusta 2016. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 17. februara 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru i da je okončan rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P1. 377/16 od 4. avgusta 2016. godine, iz čega proizilazi da je osporeni parnični postupak trajao sedam i po godin a.

Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspra vljanog prava za podnosioce.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da predmetni postupak nije bio naročito složen, iako je u dokaznom postupku sprovedeno finansijsko veštačenje , za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, ali je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe ima o legitiman interes da su d u razumnom roku odluči o njegovom tužbenom zahtevu, posebno imajući u vidu da je vodio parnicu radi isplate potraživanja iz radnog odnosa , kao i da svojim ponašanjem nije bitno doprineo dužini tra janja osporenog sudskog postupka, imajući pri tome u vidu da mu je sud vratio tužbu na uređenje, jer nije sadržala sve zakonom propisane elemente, što je produžilo trajanje postupka za nekoliko meseci.

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud doneo presudu nakon dve godine od podnošenja tužbe, što se smatra odlučivanjem u granicama razumnog roka, ali je presuda ukinuta u delu i predmet vraćen na ponovno suđenje. Pored toga, prvostepeni sud je propustio da žalbu tužioca dostavi tuženom na odgovor. Po nalaženju Ustavnog suda , i drugostepeni sud je u značajnoj meri doprineo ukupnoj dužini trajanja postupka. Njegov doprinos se ogleda u tome da je nakon dve godine od podnošenja žalbi protiv prvostepene presude, vratio predmet prvostepenom sudu na dopunu postupka, a nakon što su mu spisi predmeta ponovo dostavljeni na odlučivanje o žalbi, o istoj je odlučio nakon više od dve godine, tako da je o žalbama stranaka odlučeno nakon pet godina.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posledica nedelotvornog postupanja nadležnih sud ova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vo đen pred O snovnim sudom u Zaječaru u predmetu P 1. 653/10 (inicijalno predmet O pštinskog suda u Zaječaru P 1. 47/09).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/1, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tačk i 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. U stava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu dužinu traj anja predmetnog postupka, i cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud j e posebno cenio i životni standard u državi , te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prasva je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ust avnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti