Odbačena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog neosnovanosti navoda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu podnetu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu štete na objektu. Navodi o povredi prava na pravično suđenje svode se na osporavanje činjeničnog stanja i ocene dokaza, što ne predstavlja ustavnopravno pitanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milena Radičevića iz Višesela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

Odbacuje se ustavna žalba Milena Radičevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 927/2009 od 3. decembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milen Radičević iz Višesela je 6. januara 2010. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 927/2009 od 3. decembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.
       
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju protiv prvotuženog Radiča Radičevića i drugotuženog GP HIDROTEHNIKA-HIDROENERGETIKA A.D. Beograd; da je prvotuženi kao investitor angažovao drugotuženog tokom 2002. godine na izvođenju radova na uređenju svoga dvorišta (čije se ekonomsko dvorište graniči sa dvorištem tužioca), prilikom čega je došlo do znatnog oštećenja kuće podnosioca ustavne žalbe zbog potresa usled rada mehanizacije; da je zbog toga podnosilac morao da uloži sredstva u sanaciju objekta; da su sudovi odbili podnosiočev tužbeni zahtev za naknadu štete; da je osporena presuda nezakonita, zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, pogrešnoj primeni materijalnog prava i obuhvaćena bitnim povredama parničnog postupka; da je učinjena apsolutno bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, jer je prvostepeni sud „nezakonito“ održao ročište za glavnu raspravu 22. aprila 2009. godine bez prisustva punomoćnika tužioca, iako je on sudu uredno dostavio dokaz o svojoj sprečenosti; da je na istom ročištu saslušan veštak; da je punomoćniku tužioca na prethodnom ročištu uručen nalaz i mišljenje veštaka, a da se podnosilac nije mogao na precizan način izjasniti o istim, jer je neuka stranka; da je na opisani – nezakonit način podnosiocu ustavne žalbe kao tužiocu uskraćeno pravo da raspravlja pred sudom, budući da je na navedenom ročištu zaključena glavna rasprava; da su iz iznetih razloga, te zbog manjkavosti izvedenog veštačenja podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
   
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170 Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Prokuplju – Odeljenje u Blacu presudom P. 801/07 od 22. aprila 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obavežu tuženi Radič Radičević i GP HIDROTEHNIKA-HIDROENERGETIKA A. D. Beograd da mu solidarno naknade na ime pričinjene materijalne štete iznos od 335.831,90 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Prokuplju je osporenom presudom Gž. 927/2009 od 3. decembra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Prokuplju – Odeljenja u Blacu P. 801/07 od 22. aprila 2007. godine. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud svoju odluku, pre svega, zasnovao na izvršenom građevinskom veštačenju kojim je praktično isključena mogućnost da je šteta na porodičnoj zgradi tužioca mogla nastati usled korišćenja mehanizacije drugotuženog. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima koja predviđa da onaj ko drugome prouzrokuje štetu je istu dužan nadoknaditi, te da u konkretnom slučaju ne postoji krivica tuženih za prouzrokovanu štetu. Okružni sud se osvrnuo i na navode iz žalbe, te istakao da ne postoji bitna povreda odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, jer je punomoćnik tužioca bio uredno pozvan na ročište održano 22. aprila 2009. godine pred prvostepenim sudom, sa koga je izostao ne pruživši pri tome dokaze o postojanju opravdanog razloga za svoj izostanak.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbama člana 36. Ustava utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
   
5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.
   
Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene presude, niti je ukazano na proizvoljnost u njenom donošenju. U odsustvu očigledne proizvoljnosti, ne mogu se dovesti u sumnju ni zaključci suda prilikom odlučivanja. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje povređeno, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno prvenstveno osporava pravilnost izvršenog građevinskog veštačenja. Ustavni sud i u ovom predmetu napominje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ali ne i da ispituje potpunost i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnost ocene izvedenih dokaza na kojima se temelje osporene odluke.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da podnosiocu ustavne žalbe kao tužiocu u predmetnom parničnom postupku nije bila uskraćena mogućnost raspravljanja pred sudom, kako se to u ustavnoj žalbi neosnovano ističe. Naime, nalaz i mišljenje veštaka uručeni su punomoćniku podnosioca na ročištu za glavnu raspravu održanom 26. marta 2009. godine - skoro mesec dana pre ročišta održanog 22. aprila 2009. godine na kome je glavna rasprava zaključena. Dakle, punomoćnik tužioca, koji je advokat, kao i sam tužilac imali su dovoljno vremena da se izjasne na nalaz i mišljenje veštaka, ali oni to nisu učinili, niti je punomoćnik tužioca uz predlog za odlaganje ročišta zakazanog za 22. aprila 2009. godine dostavio dokaze da se zaista nalazio na medicinskom lečenju u Beogradu. Ustavni sud podseća da se o ovim navodima, koji su takođe istaknuti i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude izjasnio i Okružni sud u Prokuplju. Ustavni sud ukazuje da je advokat tužioca, ukoliko je bio sprečen da dođe na ročište za glavnu raspravu, imao mogućnost da saglasno odredbi člana 89. stav 1. tačka 3) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) prenese punomoćje na drugog advokata ili da ovlasti drugog advokata na preduzimanje određenih radnji u postupku (da se izjasni na nalaz i mišljenje, da zastupa tužioca na ročištu, itd.), kao što je i sam tužilac mogao angažovati drugog punomoćnika za zastupanje na ročištu.
                       
Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepene presude o kojoj je odlučio Okružni sud u Prokuplju. Iz navedenog proizlazi da je očigledno da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, već je navodnu povredu tog prava izveo iz ličnog ubeđenja da mu je uskraćena mogućnost raspravljanja pred sudom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
   
6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 1075/2008: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici
• Už 3855/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1116/2008: Odbijanje ustavne žalbe zbog navodno nezakonitog rada suda u parnici
• Už 865/2011: Delimična odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 4355/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5473/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 656/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku