Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika na rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu naslednice rehabilitovanog lica za naknadu materijalne štete. Sud potvrđuje da, prema Zakonu o rehabilitaciji kao lex specialis, pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda pripada isključivo rehabilitovanom licu, a ne njegovim naslednicima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Vitasović iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vere Vitasović izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2032/14 od 19. novembra 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 442/15 od 17. juna 2 015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Vitasović iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 5. januara 201 5. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2032/14 od 19. novembra 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 32, 33, 36. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe radi isplate određenog novčanog iznosa na ime rehabilitacionog obeštećenja. Tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju merodavnog prava, i to pre svega odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Podnositeljka osporava pravnu ocenu sudova da samo rehabilitovana lica imaju pravo na naknadu materijalne štete, a ne i njihovi naslednici. Prema navodima podnositeljke, u predmetnom postupku učinjene su i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tač. 5) i 12) Zakona o parničnom postupku. Podnositeljka je istakla da je osporena sudska odluka ništava zbog „nemogućeg predmeta“, pošto je njome utvrđeno da pravo na materijalnu štetu ima samo rehabilitovano lice, a koje je umrlo osam godina pre donošenja presude, te je predložila da Ustavni sud, na osnovu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost osporene presude. S druge strane, podnositeljka je navela da ukoliko bi se navedena zakonska odredba tumačila tako da samo rehabilitovana lica imaju pravo na naknadu materijalne štete, onda bi takva odredba bila ništava od samog donošenja, a obaveza je sudova da na ništavost paze po službenoj dužnosti, te kako sudovi to nisu činili, povređeno joj je pravo na pravično suđenje. S tim u vezi, podnositeljka je „pozvala“ da Sud, na osnovu odredbe člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, podnositeljka obrazlaže i time da su Viši sud u Beogradu i Viši sud u Subotici u više svojih odluka, kao i Apelacioni sud u Kragujevcu u jednoj svojoj odluci, zauzeli drugačiji pravni stav u pogledu prava na naknadu materijalne štete pravnih sledbenika rehabilitovanih lica. Povredu drugih istaknutih prava i načela podnositeljka u ustavnoj žalbi nije uopšte obrazložila. Predložila je da „Vrhovni kasacioni sud donese odluku kojom se ova revizija u potpunosti usvaja i poništava presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2032/14“.

Podnositeljka je 19. septembra 2015. godine izjavila ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 442/15 od 17. juna 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije. Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava od strane Vrhovnog kasacionog suda. Podnositeljka je nave la da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi izneo ustavnopravno neprihvatljiv i disrkriminacioni stav da pravo na naknadu materijalne štete ima samo rehabilitovano lice koje je bilo u životu u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, kao i stav da izvan navedenog zakona ni žrtve akta torture ni njihovi naslednici nemaju pravo na naknadu rehabilitacione štete, te da je time Zakon o rehabilitaciji stavljen van okvira jedinstvenog pravnog sistema Republike Srbije, a samim tim iznad člana 35. st. 1. i 2. Ustava i člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN. Prema navodima podnositeljke, arbitrernom i proizvoljnom primenom materijalnog prava Vrhovni kasacioni sud neopravdano diskriminatorski postupa koristeći lično svojstvo rehabilitovanog lica, to jest biološki prestanak življenja svakog živog bića, tačnije smrt kao diskriminatorsku činjenicu, da bi neopravdano (protivustavno i protivzakonito) delio rehabilitovana lica, odnosno žrtve akta torture, na ona koja su u životu u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji i ona koja su preminula do tog momenta, i tako neopravdanim postupanjem na osnovu ličnog svojstva dao pravo na sudsku zaštitu samo onima koji su u životu u momentu stupanja na snagu navedenog zakona, dok je rehabilitovanim licima koja su preminula uskratio pravo na sudsku zaštitu. S tim u vezi, podnositeljka je navela da Vrhovni kasacioni sud i vreme stupanja na snagu navedenog zakona koristi kao diskriminatorsku činjenicu i u zavisnosti od toga da li su rehabilitovana lica bila živa u tom momentu ili ne, daje im, odnosno uskraćuje pravo na nakna du materijalne štete. Podnositeljka smatra da takav stav revizijskog suda nije ustavnopravno utemeljen i da je suprotan članu 35. Ustava. Povredu prava na pravično suđenje podnosi teljka je istakla i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku, i to kako u pogledu ocene da samo rehabilitovano lice ima pravo na naknadu materijalne štete, tako i u pogledu stava da se ne može smatrati da je rehabilitovano lice u konkretnom slučaju za života steklo pravo na naknadu materijalne štete i da stoga to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu i ne može biti predmet nasleđivanja. Revizijski sud, kako je podnositeljka nave la, nije dao obrazloženje za „dokaze“ iznete u reviziji da šteta učinjena rehabilitovanom licu nije samo njegova šteta, već je to šteta cele njegove porodice, te da je propustio da obrazloži i zašto nije prihvatio stav izražen u svojoj presudi Rev. 1427/11, a koja je doneta povodom identičnog pravnog pitanja. Podnositeljka je ukazala i na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine, navodeći da je ta odluka doneta u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i u ovom predmetu. Prema navodima podnos iteljke, Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja morao poći od odredaba člana 35. st. 1. i 2. Ustava, kao i člana 14. Konvencije UN, kojom je propisano i da u slučaju smrti žrtve akta torture imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje, te je morao imati u vidu i odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o krivičnom postupku. Pored navedenog, podnositeljka je istakla da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i iz razloga što je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi zauzeo drugačiji pravni stav od onog iznetog u rešenju Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine, iako se radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Povredu d rugih istaknutih prava i načela podnositeljka u ustavnoj žalbi nije obrazložila . Predložila je da Ustavni sud donese odluku kojom će poništiti osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava. Ustavni sud je povodom ove ustavne žalbe formirao predmet Už-5890/2015.

Na osnovu odredaba člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je n avedene ustavne žalbe podnositeljke spojio , radi jedinstvenog odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 187/13 od 28. marta 201 4. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija da joj isplati na ime rehabilitacionog obeštećenja ukupno 72.400.066,41 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini ličnog dohotka pre i posle štetnog događaja, gubitka penzije, razlike u penzijama i gubitka stana, te po osnovu pretrpljenog psihičkog bola i straha.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2032/14 od 19. novembra 2014. godine žalba tužilje je odbijena i potvrđena je presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 187/13 od 28. marta 2014. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 442/15 od 17. juna 2 015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2032/14 od 19. novembra 2014. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, na koju ova sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju se poziva i tužilja u reviziji, te da ostale povrede postupka na koje se ukazuje u reviziji nisu osnov za to pravno sredstvo po članu 407. navedenog zakona; da prema utvrđenim činjeničnom stanju, sledi da su tužilja i njen sada pokojni suprug Dušan Vitasović brak zaključili 5. novembra 1949. godine; da je pokojni Dušan Vitasović 8. marta 1951. godine uhapšen od strane UDBE; da je rešenjem Narodnog odbora Drugog reona Grada Beograda, Komisije za prekršaje broj 541/49, na kome stoji datum 30. jun 1949. godine, a koje je pokojnom Dušanu Vitasoviću bilo saopšteno 1. jula 1951. godine, konstatovano da je on učinio označeni prekršaj javnog reda i mira i da se u cilju prevaspitavanja upućuje na društveno koristan rad u trajanju od jedne godine; da je pokojni Dušan Vitasović pušten na slobodu u septembru 1953. godine, a da je preminuo 2. septembra 2006. godine; da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 37/10 od 13. maja 2010. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju Dušana Vitasovića i utvrđeno je da je navedeno rešenje Narodnog odbora Drugog reona Grada Beograda ništavo od trenutka donošenja, kao i sve njegove pravne posledice, te da se Dušan Vitasović smatra neosuđivanim; da su nižestepeni sudovi, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužiljin tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete; da je pitanje rehabilitacionog obeštećenja, i to kako kada se radi o krugu lica koja na to imaju pravo, tako i kada se radi o vidovima obeštećenja, uređeno Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine; da stoga uput na primenu Zakona o obligacionim odnosima iz člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji, a na čemu revizija posebno insistira, treba shvatiti kao odnos specijalnog i opšteg propisa, pri čemu se opšti propis primenjuje samo na pitanja koja nisu uređena specijalnim propisom, odnosno zakonom; da pravni sledbenici rehabilitovanog lica, po Zakonu o rehabilitaciji, imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa članom 7. tačka 5) tog zakona i da imaju pravo na naknadu štete zbog smrti rehabilitovanog lica pod uslovima iz člana 26. stav 4. istog zakona, ali i pod posebnim uslovom da je smrt nastupila u vreme povrede prava rehabilitovanog lica (lišenja slobode); da je, u konkretnom slučaju, povreda prava tužiljinom suprugu trajala u periodu od 1951. do 1953. godine; da su prava tužilje kao supruge rehabilitovanog lica na rehabilitaciono obeštećenje regulisana odredbama čl. 21. i 26. Zakona o rehabilitaciji; da je uslov za ostvarivanje prava na naknadu nematerijalne štete iz člana 26. stav 4. navedenog zakona da je smrt rehabilitovanog lica nastupila u vreme dok je to lice bilo na izdržavanju kazne zatvora, a što nije slučaj u ovom predmetu; da je pravilan stav nižestepenih sudova da ne postoji zakonski osnov po kome bračni drug ima pravo na naknadu materijalne štete; da je to pravo, prema članu 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, priznato isključivo rehabilitovanom licu; da pozivanje na odredbe Zakona o obligacionim odnosima o nasleđivanju prava na naknadu materijalne štete nije u ovom slučaju prihvatljivo upravo zbog odnosa posebnog i opšteg zakona, tj da se radi o pitanju koje je poseban zakon regulisao; da Zakon o obligacionim odnosima, kao opšti propis, reguliše pitanje naknade štete, utvrđuje i uslove za ostvarivanje prava na naknadu štete: to je najpre postojanje same štete, postojanje štetne radnje, zatim postojanje u zročno-posledične veze između nastale štete i štetne radnje, ali da Zakon traži kao poseban uslov i da se radi o zakonom priznatom vidu štete; da taj uslov u ovom slučaju nije ispunjen i otuda ne postoji pravni osnov za tužiljino potraživanje; da se, samim tim, revizija bez osnova poziva i na shodnu primenu Zakona o nasleđivanju i primenu Porodičnog zakona.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine, koje je dostavljeno kao dokaz različitog postupanja revizijskog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužioca Krsta Grubačića izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1961/14 od 11. juna 2014. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, i ukinute su presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/13 od 11. marta 2014. godine, u stavu trećem izreke, i navedena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, u delu kojim je potvrđen ovaj deo prvostepene presude i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je tužilac rehabilitovano lice i da je on u predmetnom parničnom postupku potraživao naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede prava i sloboda. Razmatrajući nižestepene odluke u delu kojim je odlučeno o nematerijalnoj šteti, revizijski sud je, pozivajući se na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine i stav izražen u njoj (da žrtva akta torture ima pravo na naknadu nematerijalne štete i zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha), ocenio da se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa u celosti neosnovan. Kada je reč o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete nastale zbog povreda prava i sloboda, revizijski sud je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac ne može ostvariti naknadu materijalne štete u traženim vidovima (na ime neplaćenog rada, neplaćenog prekovremenog rada, plata za vreme nezaposlenosti, razlike u visini plata, gubitka penzije, razlike u penzijama i gubitka stana) u sudskom postupku, budući da se radi o imovinskopravnom zahtevu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, za koji je nadležan sud opšte nadležnosti. Iz navedenih razloga, revizijski sud je ukinuo nižestepene presude u delu u kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa i u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, a da u slučaju smrti žrtve akta torture, imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnosi teljke ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo , da odluka revizijskog suda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava , Ustavni sud je pošao od odredaba člana 22. stav 1. Ustava kojom se garantuje pravo svakog čije je Ustavom zajemčeno pravo povređeno da zahteva uklanjanje posledica koje su povredom nastale i odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je zajemčeno pravo na rehabilitaciju i naknadu štete svakom ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, a na temelju kojih je zakonodavac posebnim zakonom uredio pitanje prava na rehabilitaciju. Zakonom o rehabilitaciji iz 2006. godine prvi put je (delimično) uređeno pitanje rehabilitacije lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, dok su važećim Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine prvi put uređene i pravne posledice rehabilitacije. Prema važećem Zakonu o rehabilitaciji, pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su ta lica bila lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, i obuhvataju, pored ostalog , i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Odredbama člana 20. Zakona o rehabilitaciji propisana su prava koja pripad aju rehabilitovanim licima, a odredbama člana 21. tog zakona propisana su prava koja imaju druga lica. Pravo na rehabilitaciono obeštećenje bliže je uređeno odredbama člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da se rehabilitovanim licima daje više različitih prava , među kojima i pravo na reh abilitaciono obeštećenje, uključujući i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Kada je reč o drugim licima i njihovim pravima, oni su svrstani u tri grupe, i u zavisnosti od toga kojoj grupi pripadaju zavisi i obim njihovih prava. Tako lica iz člana 7. tačka 5) navedenog zakona (deca rehabilitovanih lica koja su rođena za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja ) imaju, pored prava iz zdravstvenog osiguranja, i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, dok bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života. Konačno, naslednici rehabilitovanog lica imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. navedenog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda – da podnositeljka, kao naslednik rehabilitovanog lica, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnositeljke kojima ukazuje da je pravni zaključak revizijskog suda da ona nema pravo na naknadu materijalne štete po osnovu rehabilitacije, suprotan odredbama člana 35. Ustava i člana 14. Konvencije UN. Naime, odredbom člana 35. stav 1. Ustava pravo na rehabilitaciju i naknadu štete utvrđeno je licima koja bez osnova ili nezakonito budu li šena slobode, pritvorena ili osuđena za kažnjivo delo, a ne i njihovim naslednicima. Druga lica, u skladu sa odredb ama člana 35. st. 2. i 3. Ustava, imaju pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa i to pod uslovima određenim zakonom . Pri tome, Ustavni sud napominje da Ustavom nije predviđena pravo na rehabilitaciju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode i drugih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke ili bez tih odluka u ranijem pravnom režimu, ali da je zakonodavac u cilju zaštite i ostvarivanja osnovnih ustavnih načela i ljudskih i manjinskih prava i sloboda doneo Zakon o rehabilitaciji kojim je uredio to pitanje. Zakonodavac je, polazeći od odredbe člana 35. stav 1. Ustava , propisao veći broj različitih prava rehabilitovanim licima, a u cilju da tim licima kao neposredno oštećenima omogući ostvarivanje ustavnog prava na rehabilitaciju i naknadu zbog lišenja slobode. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se odgovornost države za naknadu štete, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, utvrđuje na osnovu odluke suda o rehabilitaciji određenog lica, a ne na osnovu nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa. Što se tiče odredbe člana 14. stav 1. Konvencije UN, Ustavni sud konstatuje da se njome garantuje žrtvi nekog akta torture pravo na naknadu i pravedno i odgovarajuće obeštećenje, kao i to da u slučaju smrti žrtve akta torture imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje. Iz navedene odredbe proizlazi da titulari prava na obeštećenje u slučaju torture mogu biti i druga lica, ali samo u slučaju kada je smrt žrtve neposredno nastupila kao posledica akta torture, što ovde nije slučaj. Ustavni sud nalazi da je smisao navedene odredbe da se žrtvi akta torture ili drugim licima u slučaju smrti žrtve , obezbedi pravedno i odgovarajuće obeštećenje zbog povrede fizičkog i psihičkog integriteta nastale kao posledica akta torture, a koje se, pre svega, ogleda u naknadi nematerijalne štete. U tom kontekstu je odredbom člana 14. stav 2. Konvencije UN i propisano da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa n acionalnim zakonodavstvom. Osim toga, Ustavni sud ukazuje da ni iz navoda ustavne žalbe, niti iz sadržine osporenih presuda ne proizlazi da je podnositeljka naknadu materijalne štete u predm etnom parničnom postupku tražila zbog povrede psihičkog i fizičkog integritet a rehabilitovanog lica nastalih kao posledica akta torture.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je neosnovano pozivanje podnositeljke na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Naime, u navedenoj odluci je Ustavni sud zauzeo stav da podnosilac kao rehabilitovano lice, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvencije UN, kao i razloga pravičnosti, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Iz navedenog sledi da je u tom predmetu razmatrano pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu različitih vidova nematerijalne štete nastale kao posledica akta torture. Kako se, u konkretnom slučaju, ne radi ni o zahtevu za naknadu štete rehabilitovanog lica, ni o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, niti o naknadi štete prouzrokovane aktom torture, to postupajući sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete nisu postupili suprotno navedenoj Odluci Ustavnog suda, kako neosnovano tvrdi podnositeljka.

Isti pravni stav o pravu o pravu drugih lica (naslednika rehabilitovanog lica) na materijalnu štetu, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

Navodi podnositeljke kojima ukazuje da je pravni stav Vrhovnog kasacionog suda da pravo na naknadu materijalne štete imaju samo rehabilitovana lica diskriminatorski, po oceni Ustavnog suda, nisu ustavnopravno utemeljeni. Podnosi teljka je istak ala da su rehabilitovana lica diskriminisana po osnovu činjenice da li su u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji bila u životu ili su preminula do tog momenta, te je sud, neopravdanim različitim postupanjem po osnovu navedenog „ličnog svojstva“, dao pravo na sudsku zašti tu samo onim licima koja su bila u životu u momentu stupanja na snagu Zakona. Ustavni sud najpre konstatuje da fizička lica imaju pravni subjektivitet do momenta smrti, kada taj subjektivitet prestaje, te da samo do tog momenta mogu biti nosioci prava i obaveza. Zakon o rehabilitaciji ne pravi razliku, niti je može praviti, između rehabilitovanih lica po osnovu navedenog „ličnog svojstva“, kako to tvrdi podnosi teljka, i to iz razloga što rehabilitovana lica koja su preminula pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji ne mogu biti nosioci prava i obaveza, već to mogu biti samo njihovi naslednici. U skladu sa tim, Zakonom o rehabilitaciji posebno su propisana prava koja imaju rehabilitovana lica i prava koja imaju druga lica (naslednici rehabilitovanog lica). Prema tome, navedeni zakon pravi razliku između rehabilitovanih lica i drugih lica u pogledu prava koja im pripadaju po osnovu rehabilitacije, ali to nisu lica koja se nalaze u istoj situaciji, niti je podnositljka istak la da su ta druga lica diskriminisana u odnosu na rehabilitovana lica, pa Ustavni sud to pitanje nije posebno ni razmatrao.

5.2. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnositeljka kao naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne štete, saglasno Zakonu o rehabilitaciji. Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosi teljke da revizijski sud nije obrazložio zbog čega smatra da samo rehabilitovano lice ima pravo na naknadu materijalne štete, jer iz osporene presude proizlazi da je revizijski sud dao argumentovane i razumljive razloge za takav svoj stav, a koje Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim. Ostali navodi revizije na koje, prema tvrdnjama podnositeljke, Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio, po oceni Ustavnog suda, u suštini, nisu mogli biti od uticaja na pravnu ocenu o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, te stoga revizijski sud i nije bio u obavezi da odgovori na sve te navode.

5.3. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre naglašava da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance u postupku , u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka kao dokaz različitog postupanja Vrhovnog kasacionog suda dostavila rešenje tog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine priloženog rešenja ne proizlazi da je ova odluka doneta u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporena presuda. Naime, iz navedenog revizijskog rešenja kojim su ukinute nižestepene presude proizlazi da je u predmetnom parničnom postupku rehabilitovano lice lično, u svojstvu tužioca, podnelo zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). U tom rešenju revizijski sud je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac ne može ostvariti naknadu materijalne štete u sudskom postupku, budući da se radi o imovinskopravnom zahtevu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, za koji je nadležan sud opšte nadležnosti, pa je iz tih razloga ukinuo presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete. Nasuprot tome, u parničnom postupku u kome je doneta osporena revizijska presuda zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu nije podnelo rehabilitovano lice, već podnosi teljka kao naslednik rehabilitovanog lica , a odluka o neosnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete nije doneta zbog toga što se takav zahtev ne može ostvariti u sudskom postupku, već zbog toga što je ocenjeno da podnositeljka nema zakonsko pravo na naknadu materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnositeljke o povredi prava na pravnu sigurnost.

Navodi podnositeljke kojima ukazuje na to da joj je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo na pravnu sigurnost, po oceni Ustavnog suda, takođe su bez osnova. Ovo iz razloga što tom presudom nije konačno odlučeno o predmetnom tužbenom zahtevu. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da presude koje je podnositeljka dostavila kao dokaz različitog postupanja Apelacionog suda nisu od uticaja na odlučivanje o povredi prava na pravnu sigurnost, budući da se radi o većem broju prvostepenih presuda i jednoj drugostepenoj presudi kojom nije pravnosnažno odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, te da se takve sudske odluke ne mogu smatrati dokazom o različitom postupanju sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljke o povredi načela i pr ava iz čl. 3, 21, 22, 23, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosi teljka samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije nave la nijedan relevantan ustavnopr avni razlog kojim je obrazložila takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnositeljke kojima ukazuje na ništavost odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji i „poziva“ da Sud, na osnovu odredbe člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost navedene zakonske odredbe, bez uticaja na odlučivanje u konkretnoj pravnoj stvari. Ovo iz razloga što se na osnovu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima ne može utvrditi ništavost zakonske odredbe ni u postupku pred redovnim sudom, niti u postupku pred Ustavnim sudom, a kako to smatra podnositeljka.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić