Odbijanje ustavne žalbe u sporu povodom dodele i kupovine stana

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu zbog navodne povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu. Sud je ocenio da primena procesnog prava nije bila proizvoljna, a da podnosilac nije ni stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić , dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . J. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se ustavna žalba D. J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4016/10 od 22. decembra 2010. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 590/10 od 12. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se predlog D . J. za odlaganje izvršenja presuda iz tačke 1. izreke.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. iz N. S. podneo je 14. februara 2011. godine, preko punomoćnika S. Đ, advokata iz N . S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4016/10 od 22. decembra 2010. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 590/10 od 12. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije. Podneskom od 17. aprila 2013. godine podnosilac je tražio odlaganje izvršenja osporenih presuda.

Suština navoda o povredi prava na pravično suđenje svodi se na tvrdnju o pogrešoj primeni procesnog prava, budući da podnosilac smatra da su Apelacioni i Osnovni sud u Novom Sadu, protivno odredbama Zakona o parničnom postupku, tužbi za utvrđenje priznali dejstvo konstitutivne i kondematorne tužbe. Takođe navodi da je prvostepeni sud suprotno uputstvu iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5648/08 od 7. maja 2009. godine odbio njegove dokazne predloge da se saslušaju određeni svedoci, te da Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi nije razmorio njegove žalbene navode koji se upravo odnose na prethodno opisano nepostupanje prvostepenog suda, kao ni druge razloge koje je isticao u žalbi. U prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu podnosilac navodi da se osporenim presudama, u delu kojim se obavezuje na trpljenje, zadire u njegovo pravo imovine, budući da je na osnovu kupoprodajnog ugovora, zaključenog dva dana pre podnošenja tužbe, stekao pravo svojine na spornom stanu, te da su stoga sudovi, poništajem odluka koje su prethodine kupoprodajnom ugovoru, jednom obligacionom pravu koje je prestalo da postoji dali veću pravnu snagu od stvarnog prava. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene akte, objavi svoju odluku i dosudi mu troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M.V. podnela je 23. maja 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženih N. a.d. „N.“ i D. J, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja i poništaja.

U toku predmetnog parničnog postupka Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5648/08 od 7. maja 2009. godine ukinuo prethodno donetu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, sa nalogom da prvostepeni sud u ponovnom postupku upotpuni činjenično stanje na okolnosti koje su mu ukazane drugostepenim rešenjem (ocena postojanja tužiljinog pravnog interesa za podnošenje tužbe za utvrđenje i odlučivanje o svim postavljenim zahtevima), a na koje ukažu stranke u postupku.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 590/10 od 12. marta 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje M.V. i utvrđeno je da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije stekao pravo na dobijanje odluke prvotuženog za zaključenje ugovora o kupovini spornog stana od 23. aprila 2007. godine, pravo na zauzimanje drugog mesta na konačnoj rang listi reda prvenstva prvotuženog od 7. maja 2007. godine, kao ni pravo na dobijanje uputa za kupovinu spornog stana od 23. aprila 2007. godine, pa su navedeni akti prvotuženog poništeni, dok je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da tuženi D. J. nije stekao pravo na učešće na konkursu za kupovinu stana solidarnosti, odbijen kao neosnovan. U obrazloženju presude prvostepeni sud je naveo da je u ponovnom postupku sproveo dokazni postupak čitanjem kompletnih spisa predmeta, (uz taksativno navođenje i iscrpno izlaganje sadržine svih pismenih dokaza koje je izveo), salušanjem tri svedoka i parničnih stranaka. Osnov obrazloženja prvostepene presude u delu kojim je poništena konačna rang lista prvotuženog i utvrđeno da tuženi D. J. nije stekao pravo na zauzimanje drugog mesta na toj rang listi, zasniva se na zaključku suda da tuženi u sprovedenom postupku nije pravilno bodovan. Odluku da tuženi nije imao pravo na dobijanje odluke i uputa prvotuženog za zaključenje ugovora o kupovini predmetnog stana od 23. aprila 2007. godine, prvostepeni sud je obrazložio time da su navedeni akti u suprotnosti sa odredbom člana 12.3. Odluke prvotuženog od 16. februara 2007. godine, kojom je predviđeno da se tek po konačnosti rang liste zaposlenima koji se nalaze na prva dva mesta izdaje uput za zaključenje kupoprodajnog ugovora, budući da su sporna odluka i uput izdati tuženom D. J. pre sastavljanja konačne rang liste reda prvenstva od 7. maja 2007. godine.

Protiv osporene prvostepene presude žalbe su izjavili tužilja i drugotuženi. Žalbeni navodi tuženog D. J. odnose se na ocenu dokaza i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a pored toga je istakao da prvostepeni sud nije obrazložio razloge zbog kojih je odbio da izvede dokaz saslušanjem svedoka koje je predložio u podnesku od 2. marta 2010. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4016/10 od 22. decembra 2010. godine odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena je prvostepena presuda. Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge i pravne stavove, koje u potpunosti prihvata i žalbeni sud. Obrazlažući neosnovanost žalbenih navoda tuženog koji se odnose na to da je prvostepeni sud trebalo da utvrdi sve činjenice vezane za bodovanje kandidata i pravilnost bodovanja tužilje, drugostepeni sud je naveo da su te činjenice utvrđene na osnovu pismenih dokaza, te da je sud utvrđivao samo one bodove koji su bili sporni, a to su bodovi tuženog. Pored toga je navedeno da tuženi, zbog toga što nije ukazivao niti predlagao izvođenje dokaza na okolnost nepravilnog bodovanja tužilje, ne može u žalbenom postupku sa uspehom isticati ove činjenice. Prema stanovištu drugostepenog suda, paušalna tvrdnja tuženog da su bodovi nepravilno utvrđeni nije dovoljna, jer je, kako je dalje navedeno, tuženi morao jasno ukazati koje bodove tužilji osporava. Ostale žalbene navode drugostepeni sud nije razmatrao ocenivši da nisu od uticaja na odlučivanje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (član 58. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09), koji se primenjivao na konkretan postupak, bilo je propisano: da sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane (član 8.); da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, kao i da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188.); da u jednoj tužbi tužilac može istaći više zahteva protiv istog tuženog kad su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom , a ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, oni se mogu istaći u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka (član 191. stav 1.).

Članom 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“, broj 29/96), propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Članom 5. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/ 05), važećeg u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora, bilo je propisano da se prava na nepokretnosti stiču, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti.

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni procesnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljn a ili diskriminator ska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog procesnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca.

Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, tužilja M.V. u tužbi istakla dva tužbena zahteva, prvi koji je deklaratornog karaktera i koji se odnosio na utvrđenje da podnosilac nije stekao pravo na dobijanje akata prvotuženog donetih u postupku konkursa za kupovinu stana, i drugi koji je konstitutivnog karaktera i koji se odnosio na poništaj tih akata, upravo kao posledice toga da podnosilac nije stekao prava koja proizilaze iz tih akata tj. koja su mu tim aktima data. Dakle, sledi da je sud saglasno odredbama procesnog zakona odlučivao u granicama postavljenih zahteva – o nepostojanju određenih prava podnosioca i potom o poništaju odluka iz kojih je podnosilac ta prava crpeo. Stoga, su neutemeljeni navodi podnosioca da je deklaratornom zahtevu priznato dejstvo konstitutivne i kondematorne tužbe.

U pogledu navoda da je prvostepeni sud suprotno uputstvu iz prethodno donetog rešenja drugostepenog suda Gž. 5648/08 od 7. maja 2009. godine odbio podnosiočev dokazni predlog da se saslušaju određeni svedoci, Ustavni sud ukazuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Pitanje koji će se dokazi izvoditi zavisi prvenstveno od suda koji vodi postupak , a odbijanje suda da izvede predložene dokaze, u okolnostima kada su činjenic e zbog kojih se traži izvođenje tih dokaza utvrđene na drugi način, diskreciono je pravo suda i ne može samo po sebi predstavljati povredu prava na pravično suđenje. Osim toga, pravo na pravično suđenje ne garantuje da će svi dokazni predlozi stranaka biti usvojeni. Nadalje, Ustavni sud primećuje da, suprotno tvrdnji podnosioca, u rešenju Okružnog suda u Novom Sadu od 7. maja 2009. godine nema eksplicitnog naloga da se u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom izvede dokaz saslušanjem određenih svedoka, dok iz žalbe koju je podnosilac izjavio protiv osporene prvostepene presude sledi da se radi o dokaznom predlogu istaknutom u podnesku od 2. marta 2010. godine (koji nije dostavljen Ustavnom sudu). Pri tome, nalog iz pomenutog rešenja Okružnog suda se odnosio na upotpunjenje činjeničnog stanja u odnosu na okolnosti koje su se ticale obaveze suda da obrazloži postojanje pravnog interesa tužilje za podnošenje deklaratorne tužbe i odlučivanje o svim njenim zahtevima. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da okolnost da prvostepeni sud eventualno nije u svemu postupio po nalozima drugostepenog suda, sama po sebi se ne može prihvatiti kao argumentovan razlog koji ukazuje na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Nepostupanje po nalozima neporedno višeg suda u kontekstu izvođenja određenih dokaza moglo bi dovesti do povrede prava na pravično suđenje samo u slučaju da je doneta odluka zasnovana na proizvoljnom zaključ ivanju suda u pogledu bitnih činjenica tj. u slučaju da se radi o takvom dokazu koji je od suštinskog značaja za ishod spora. U vezi sa izloženim, Ustavni sud smatra da analiza izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda nije izostala, jer je taj sud bitne činjenice na kojima je zasnovao svoju odluku (neispunjenost uslova za davanje uputa za zaključenje ugovora pre konačne rang liste i nepravilno bodovanje) utvrdio na osnovu brojnih pismenih dokaza koje je u toku postupka izveo, te iskaza stranaka i svedoka.

U vezi za prethodno iznetim, a imajući u vidu da podnosilac smatra i da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku time što Apelacioni sud u Novom Sadu nije razmotrio njegove žalbene navode o nepostupanju prvostepenog suda po nalogu neposredno višeg suda, kao ni ostale navode iz žalbe, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava obaveza sudova da obrazlože svoje presude, što ne znači da su sudovi dužni da u presudi daju odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, već samo na one koje ocene relevantnim (videti delimičnu odluku o prihvatljivosti Harutyunyan protiv Jermenije od 5. jula 2005. godine). Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će navode i dokaze prihvatiti, s tim što imaju obavezu da svoju odluku obrazlože na način da navedu jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presudu Suominen protiv Finske , od 1. jula 2003. godine, stav 36.). Naime, konačne odluke žalbenih sudova ne moraju imati iscrpna obrazloženja, već obrazloženja koja se tiču relevantnih žalbenih navoda. S tim u vezi Ustavni sud primećuje da je Apelacioni sud, nakon što je ponovio utvrđeno činjenično stanje i istakao da u svemu prihvata razloge i pravne stavove prvostepenog suda, cenio osnovanost žalbenih navoda podnosioca koji su se odnosili na utvrđeno činjenično stanje, istakavši da se podnosilac ne može sa uspehom pozivati na određene činjenice u pogledu kojih stranke nisu stavile dokazne predloge. Stoga, Ustavni sud ne može zaključiti da je detaljno i iscrpno obrazloženom odlukom drugostepenog suda podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, nego upravo suprotno, da sadrži suštinske razloge zbog kojih je osporena prvostepena presuda potvrđena. Izostanak ocene žalbenih navoda koji se odnose na neizvođenje dokaza saslušanjem predloženih svedoka, po nalaženju Ustavnog suda , nije takvog karaktera da dovodi u pitanje pravičnost postupka kao celine, imajući u vidu, kako je to napred rečeno, da su činjenice koje su bile osnov za odlučivanje u postupku pred prvostepenim sudom utvrđene na osnovu brojnih pismenih i drugih dokaza.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, u delu u kojem je istaknuta povreda prava na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na imovinu zbog toga što je osporenim odlukama, pravu obligacionog karaktera koje je prestalo da postoji danom zaključenja kupoprodajnog ugovora na osnovu kojeg je stečeno stvarno pravo, data veća pravna snaga, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i članu 5. stav 1. ranije važećeg Zakon a o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, pravo svojine na nepokretnostima stiče upisom u katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa). Stoga se u konkretnom slučaju ne može prihvatiti ključni argument podnosioca na kome zasniva tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava, da je danom zaključenja kupoprodajnog ugovora stekao pravo svojine na stanu. Imajući u vidu izneto, te razloge koje podnosilac navodi u prilog svojim tvrdnjama o povredi prava iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava , Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Ustava, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenih presuda, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi

8. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu povodom dodele i kupovine stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti