Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku službe, koji je trajao sedam godina i osam meseci. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Zorana Miloševića iz sela Manajle, opština Vladičin Han, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Miloševića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vo jnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 8-554 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Miloševića izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 712/11 od 13. decembra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Milošević iz sela Manajle, opština Vladičin Han, podneo je, 28. januara 2013. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića , advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 712/11 od 13. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da je trajao " od 10. maja 2005. godine do 16. decembra 2010. godine", odnosno "punih četiri godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, bio hitan. Potom se ističe da je "interesantan" stav Upravnog sud a da naknadno pribavljeni dokazi o odlučnim činjenicama ne utiču na zakonitost upravnog akta, iako je svim dokazima trebalo raspolagati u vreme donošenja rešenja o prestanku službe. Podnosi lac smatra i da rešenjem iz 2008. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da mu služba prestaje 2005. godine, jer su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 950.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1097 Niš int. broj 8-554, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš int . broj 2-37/05 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Zoranu Miloševiću , ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore , bez njegove saglasnosti , zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređen, dana 10. maja 2005. godine .

Rešavajući o žalbi podnosioca od 19. aprila 2005. godine, VP 1084 Beograd je rešenjem UP-2 broj 304-2 od 30. maja 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

O tužbi koju je podnosilac 8. juna 2005. godine podneo Sudu Srbije i Crne Gore, nakon što je preuzeo nerešene predmete tog sud, odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 879/06 od 10. aprila 2008. godine, kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju navedene presude je ocenjeno da je pobijanim rešenjem učinjena povreda pravila postupka iz odredaba člana 199. stav 2. u vezi člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, jer u obrazloženju tog rešenja nisu navedeni dokazi na osnovu kojih je utvrđeno činjenično stanje. Isti sud je našao da su učinjene i povrede pravila postupka iz člana 235. stav 2. Zakona, jer tuženi organ nije ocenio sve navode žalbe.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je doneo rešenje Up-2 broj 304-10/2005 od 16. jula 2008. godine kojim je usvojio žalbu podnosioca i poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku rešenjem int. broj 8-554 od 27. oktobra 2008. godine utvrdio da je podnosiocu služba u Vojsci prestala 10. maja 2005. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da su u dopunjenom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 8633-2 od 9 . septembra 2008. godine iz koje je utvrđeno da nije postojala mogućnost rasporeda podnosioca na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju broj 1364-3 od 27. avgusta 2008. godine iz koje je utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane o or ganizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine rasformirana Garnizona biblioteka VSCG I varijante Niš, a samim tim ukinuto i formacijsko mesto načelnik (ujedno bibliotekar), sa rokom rasformiranja do 31. avgusta 2005. godine; akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-710/2008 od 1. avgusta 2008. godine iz koga je utvrđeno da u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu koje bi odgovarale njegovoj kvalifikaciji i iskustvu. Navedeno je i da se podnosilac dopisom od 7. oktobra 2008. godine izjasnio o navedenim dokazima.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 304-16/2005 od 24. decembra 2008. godine usvojio žalbu podnosioca u delu koji se odnosi na priznavanje prava na jednokratnu otpremninu, dok je žalbu u ostalom delu odbio.

Upravni sud je presudom U. 6582/10 (2009) od 29. septembra 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što se potvrde na koje se poziva tuženi organ moraju prihvatiti sa rezervom, budući da su pribavljene naknadno (2008. godine) i da ne predstavljaju dokaz o tome da je prvostepeni organ raspolagao podacima sadržanim u njima u vreme donošenja rešenja od 8. aprila 2005. godine.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, 24. decembra 2010. godine doneo rešenje Up-2 broj 304-30/2005 sa dispozitivom iste sadržine, kao i u ranijem poništenom.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 712/11 od 13. decembra 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da je pravilno tuženi organ pobijanim rešenjem, u postupku u kome nije bilo povrede pravila postupka, odbio žalbu podnosioca, ispravno nalazeći da je prvostepeni organ u potpunosti utvrdio odlučne činjenice, na osnovu kojih je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge. Isti sud je posebno ocenio navod tužbe vezan za prihvatljivost naknadno pribavljenih isprava , ukazujući da se one odnose na činjenice iz vremena kada je podnosiocu utvrđen prestanak službe u Vojsci, a njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost donetog rešenja prvostepenog organa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar. Odredbom stava 2. istog člana Zakona propisano je da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 1097 Niš int. broj 8-554 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 19. aprila 2005. godine, kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, do 13. decembra 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 712/11. Dakle, sedam godina i osam meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosi ocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprine o dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosi oca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnosiocu ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnosi ocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije . Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude p oništeno u upravnom sporu, zato što u spisima predmeta nije bilo dokaza o navedenim odlučnim činjenicama.

Kada je u pitanju doprinos nadležnih sudova u upravnom sporu trajanju predmetnog postupka, Ustavni sud je našao da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Sud Srbije i Crne Gore je primio tužbu podnosioca ustavne žalbe 8. juna 2005. godine, ali nije preduzeo nijednu radnju u postupku do prestanka svog rada 8. juna 2006. godine. Kako je Vrhovni sud Srbije je preuzeo nerešene upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore 21. decembra 2006. godine, Ustavni sud nalazi da su postojali objektivni razlozi za nepostupanje sudova u prvom po redu upravnom sporu u periodu od 8. juna do 21. decembra 2006. godine.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da postoji odgovornost Vrhovnog suda Srbije za sporo postupanje u daljem toku postupka. Naime, taj sud je o tužbi odlučio 10. aprila 2008. godine, odnosno dve godine i deset meseca od njenog podnošenja. Ustavni sud, takođe, smatra da je postojao i doprinos Upravnog suda dužem trajanju osporenog postupka u naredna dva upravna spora, u periodu od 2009. do 2012. godine. Taj sud je u presudi od 29. septembra 2010. godine bio na stanovištu da se potvrdama pribavljenim 2008. godine ne mogu utvrđivati činjenice koje su postojale 2005. godine, a u osporenoj presudi od 13. decembra 2012. godine, suprotno navedenom shvatanj u, prihvatio kao dokaze akte izdate nakon 2005. godine. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporo i protivrečno odlučivanje nadležnih sudova, isključivo dovelo do toga da razmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 8-554 , te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, te značaj koji je predmet postupka imao za podnosi oca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer nije ocenjen ni jedan navod tužbe , kao i da je rešenjem iz 2008. godine retroaktivno odlučeno da mu služba prestaje 2005. godine, i to na osnovu dokaza koji nisu postojali u vreme kada je utvrđen prestanak službe.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud u osporenoj presudi nakon izvršenog uvida u spise predmeta došao do zaključka da ne postoji protivrečnost između činjeničnog stanja koje je u ponovnom postupku utvrdio drugostepeni organ i izneo u obrazloženju svog rešenja i stanja u spisima predmeta. Nakon izvođenja pribavljenih dokaza, u kome je učestvovao i podnosilac ustave žalbe, prvostepeni organ je utvrdio da je ukinuto radno mesto podnosioca i da nisu postojale mogućnosti ostvarivanja nekog od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani i adekvatno cenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. Pored toga, Upravni sud se u osporenoj presudi izjasnio o ključnim navodima tužbe, iznoseći dovoljne i jasne razloge zbog kojih je našao da su neosnovani. Stoga ne stoji paušalna tvrdnja podnosioca da Upravni sud nije cenio ni jedan navod tužbe.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 110/13), ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu. Ustavni sud je u ranijim odlukama, takođe, ukazao da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe (videti, na primer, Odluku Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine). Stoga se, po shvatanju Ustavnog suda, izloženi stavovi i ocene Upravnog suda mogu smatrati ustavnopravno utemeljenim.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 712/11 od 13. decembra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

8. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obr aćanja Ustavnom sudu iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu , o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosi ocu ustavne žalbe osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić