Povreda prava na pravično suđenje u izvršnom postupku zbog prekoračenja ovlašćenja suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je, odlučujući o prigovoru, neovlašćeno preispitivao zakonitost izvršne isprave, čime je prekoračio svoja ovlašćenja i stavio van snage pravnosnažnu presudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7001/2012
30.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. K. i M. K, obe iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. K. i utvrđuje se da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba navedene podnositeljke odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. K. protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine.

3. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o prigovoru izvršnog dužnika izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 733/11 od 25. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. K. i M. K, obe iz P, su 29. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz B, podnele Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz 21. Ustava Republike Srbije, prava na dostojanstvo ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike, prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnositeljke ustavne žalbe podnele predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine, kojom je dužnik obavezan da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica isplati podnositeljkama odgovarajuće novčane iznose; da je podnositeljka ustavne žalbe A. K. uz predlog za izvršenje dostavila i pravnosnažno i izvršno rešenje o nasleđivanju Osnovnog suda u Požegi O. 1076/10 od 6. jula 2010. godine i dopunsko rešenje o nasleđivanju istog suda O. 1076/10 od 24. decembra 2010. godine, kojim je podnositeljka oglašena za naslednika sada pok. M. K. i, pored ostalog, nasledila novčano potraživanje naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, a koje je ostavilac stekao na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine, te je navedena podnositeljka tražila da se izvršenje sprovede i za ovo potraživanje koje je stekla kao pravni sledbenik M. K; da je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje I. 733/11 od 25. januara 2011. godine kojim je usvojio predlog za izvršenje podnositeljki ustavne žalbe i da je veće istog suda, odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, donelo osporeno rešenje kojim je preinačilo prvostepeno rešenje tako što je odbilo kao neosnovan predlog podnositeljke A. K. za izvršenje, koji se odnosi na izvršenje potraživanja koje je nasledila od njenog muža, sada pok. M. K; da je drugostepeni sud u konkretnom slučaju prekoračio ovlašćenja koja ima na osnovu odgovarajućeg procesnog zakona i da je praktično stavio van snage navedenu izvršnu ispravu, a da izvršni dužnik nije izdejstvovao ukidanje ili preinačenje izvršne isprave po nekom od vanrednih pravnih lekova u predmetnom parničnom postupku. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 733/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverioci A. K. i M. K, ovde podnositeljke ustavne žalbe, su 20. januara 2011. godine podnele Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, a na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine, kojom je izvršni dužnik obavezan da izvršnim poveriocima na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica D.K. isplati odgovarajuće novčane iznose. Istovremeno, izvršni poverilac A. K. je u predlogu za izvršenje navela da je izvršni dužnik na osnovu navedenog izvršnog naslova obavezan da poveriocu M. K. isplati iznos od 800.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica D.K. i iznos od 600.000,00 dinara na ime naknade materijalne štete za troškove sahrane i podušja, te da je M. K. tragično preminuo 15. maja 2010. godine i da je izvršni poverilac A. K. na osnovu dopunskog rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Požegi O. 1076/10 od 24. decembra 2010. godine nasledila navedeno potraživanje, pa je ona tražila da Prvi osnovni sud u Beogradu odredi prinudno izvršenje i tog potraživanja.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 25. januara 2011. godine doneo rešenje I. 733/11, kojim je usvojio predlog za izvršenje izvršnih poverilaca.

Izvršni dužnik je 10. februara 2011. godine podneo žalbu protiv navedenog rešenja o izvršenju.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika (u međuvremenu je na predmetni izvršni postupak počeo da se primenjuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju, pa je drugostepeni sud žalbu dužnika tretirao kao prigovor, u smislu odredbe člana 358. stav 2. tog zakona), Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine kojim je usvojio prigovor i preinačio prvostepeno rešenje o izvršenju, tako što je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca A. K. radi naplate iznosa od 800.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, a koji je izvršnim naslovom dosuđen pravnom prethodniku navedenog poverioca, sada pok. M. K. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se prigovorom ukazuje da presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine nije mogla postati pravnosnažna i izvršna u odnosu na sada pok. M. K. u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, s obzirom da je on preminuo u toku žalbenog postupka, tj. pre donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2181/10 od 28. oktobra 2010. godine (kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine); da je drugostepeni sud ocenio da je osnovan prigovor izvršnog dužnika, zato što je sada pok. M. K. preminuo pre pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine, a koja u konkretnom slučaju predstavlja izvršnu ispravu, pa prema tome ova presuda prema njemu ne proizvodi pravno dejstvo; da imajući u vidu da se radi o potraživanju naknade nematerijalne štete, koja predstavlja lično pravo, to shodno odredbi člana 204. Zakona o obligacionim odnosima navedeno potraživanje prelazi na naslednika samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom, što ovde nije slučaj, te je sud odlučio kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnositeljke ustavne žalbe je utvrđeno: da su pred Us tavom i zakonom svi su jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, a da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite i da s vako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, te da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 7. Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme donošenje prvostepenog rešenja o dozvoli izvršenja, je bilo propisano da je sud, kad su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje rešenja, dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 – Odluka US), koje su od 17. septembra 2011. godine počele da se primenjuju na predmetni izvršni postupak i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju kada su za to ispunjeni uslovi određeni zakonom, te da je sud, odnosno izvršitelj dužan da preduzme radnje sprovođenja izvršenja kada su za to ispunjeni uslovi (član 8. stav 1. i 2.); da se prigovor na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave može izjaviti iz razloga koji sprečavaju izvršenje i to ako je obaveza iz rešenja o izvršenju ispunjena, ako je odluka na osnovu koje je određeno izvršenje ukinuta, poništena, preinačena, stavljena van snage, apsolutno ništava ili je bez pravnog dejstva, odnosno nema svojstvo izvršne isprave, ako je poravnanje na osnovu kog je određeno izvršenje poništeno, ako nije protekao rok za ispunjenje obaveze ili ako nije nastupio uslov koji je određen izvršnom ispravom, ako je protekao rok u kome se po zakonu može predložiti izvršenje, ako sud koji je doneo rešenje o izvršenju nije nadležan i ako je izvršenje određeno na stvarima i pravima izuzetim od izvršenja, odnosno na kojima je mogućnost izvršenja ograničena (član 42.).

Odredbom člana 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednika samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom.

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe A. K. o povredi njenog prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da je navedena podnositeljka na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine nesporno imala pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica D. K. prema Republici Srbiji kao dužniku, te da je tom parničnom presudom povodom istog spornog događaja priznato pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete i sada pok. M. K, pravnom prethodniku podnositeljke A. K. i da je ona na osnovu pravnosnažnog dopunskog rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Požegi O. 1076/10 od 24. decembra 2010. godine nasledila potraživanje naknade štete koje je njenom pravnom prethodniku priznato na osnovu pravnosnažne presude.

U konkretnom slučaju, Prvi osnovni sud u Beogradu je ocenio da je neosnovan predlog za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe A. K. u delu koji se odnosi na prinudnu naplatu potraživanja naknade nematerijalne štete koju je ona nasledila od sada pok. M. K, jer je pravni prethodnik ove podnositeljke preminuo pre momenta pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine i da se nisu stekli posebni uslovi iz člana 204. Zakona o obligacionim odnosima kako bi ovo potraživanje ličnog karaktera prešlo na podnositeljku A. K. kao naslednika.

Ispitujući da li je Prvi osnovni sud u Beogradu u osporenom rešenju proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe A. K, Ustavni sud je pre svega imao u vidu prirodu izvršnog postupka i obim procesnih ovlašćenja suda prilikom odlučivanja o predlogu za izvršenje, odnosno prigovoru protiv rešenja o dozvoli izvršenja. Naime, izvršni postupak predstavlja zakonom uređen postupak u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama i izvršni sud je u skladu sa načelom formalnog legaliteta (koje su afirmisali i Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine i Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji su se primenjivali na predmetni izvršni postupak) dužan da donese rešenje o izvršenju kada su za to ispunjeni uslovi određeni zakonom. Dakle, izvršni sud u takvoj pravnoj situaciji obavezno ispituje da li predlog za izvršenje sadrži sve zakonom propisane elemente, da li presuda kojom je utvrđeno potraživanje ima svojstvo izvršne isprave i da li je izvršna isprava podobna za izvršenje, a u slučaju kada se izvršenje sprovodi na predlog lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, sud dodatno proverava da li to lice poseduje odgovarajuće dokaze da je na njega preneto potraživanje utvrđeno izvršnom ispravom. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je izvršni sud vezan izvršnom ispravom koja služi kao osnov za izvršenje i da on u izvršnom postupku ne može da preispituje pravilnost i zakonitost izvršne isprave. Pored toga, Ustavni sud primećuje da se načelo formalnog legaliteta proteže i na postupak po prigovoru na rešenje o izvršenju doneto na osnovu izvršne isprave, jer se na osnovu odredaba člana 42. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine (koji je važio u vreme donošenja osporenog drugostepenog rešenja) takva prvostepena rešenja mogu pobijati samo iz razloga koji sprečavaju izvršenje – ako je obaveza iz rešenja o izvršenju ispunjena; ako je odluka na osnovu koje je određeno izvršenje ukinuta, poništena, preinačena, stavljena van snage, apsolutno ništava ili je bez pravnog dejstva, odnosno nema svojstvo izvršne isprave; ako je poravnanje na osnovu koga je određeno izvršenje poništeno; ako nije protekao rok za ispunjenje obaveze ili ako nije nastupio uslov koji je određen izvršnom ispravom; ako je protekao rok u kome se po zakonu može predložiti izvršenje; ako sud koji je doneo rešenje o izvršenju nije nadležan; ako je izvršenje određeno na stvarima i pravima izuzetim od izvršenja, odnosno na kojima je mogućnost izvršenja ograničena. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da se propusti u parnici u kojoj je doneta navedena izvršna isprava koji se ogledaju u tome da je presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev M. K, uprkos tome što je navedeni tužilac preminuo u toku žalbenog postupka i da parnični sud nije doneo rešenje o prekidu postupka zbog njegove smrti, u konkretnom slučaju, ne mogu otklanjati u izvršnom postupku, jer izvršni sud nema zakonskih ovlašćenja da ispituje pravilnost i zakonitost izvršne isprave. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da bi izvršni sud imao pravni osnov za usvajanje prigovora podnetog protiv rešenja o izvršenju samo u slučaju da je presuda koja predstavlja izvršni naslov ukinuta ili preinačena u postupku po nekom od vanrednih pravnih lekova propisanih Zakonom o parničnom postupku.

Polazeći od iznetih razloga, a uzimajući u obzir da izvršna isprava na osnovu koje je pokrenut predmetni izvršni postupak (kojom je, pored ostalog, priznato sada pok. M. K. potraživanje naknade nematerijalne štete prema tuženoj Republici Srbiji i čije je postojanje prema odredbi člana 204. Zakona o obligacionim odnosima neophodan uslov za prenos takvog potraživanja na naslednika) nije ukinuta ili preinačena po vanrednim pravnim lekovima koji su stajali na raspolaganju tuženoj u toj parnici, Ustavni sud smatra da je Prvi osnovni sud u Beogradu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da navedeni izvršni naslov ne proizvodi pravno dejstvo prema podnositeljki ustavne žalbe A. K. kao pravnom sledbeniku sada pok. M. K. U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je postupajući izvršni sud proizvoljnim tumačenjem odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine i prekoračenjem svojih procesnih ovlašćenja na štetu navedene podnositeljke ustavne žalbe, de facto stavio van snage pravnosnažn u i izvršnu parničnu presudu. S obzirom na navedeno, kao i činjenicu da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u izvršnom postupku od proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe A. K. na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine, i određivanjem da sada nadležan sud u ponovnom postupku donese novu odluku o prigovoru izvršnog dužnika izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 733/11 od 25. januara 2011. godine, te je, s aglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 3. izreke.

6. Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe A. K. o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava u ovom prinudnom izvršenju, Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neargumentovani navodi da je ona na bilo koji način diskriminisana u drugostepenom izvršnom postupku. Ovo iz razloga što podnositeljka ustavne žalbe A. K. nije pružila dokaze koji bi ukazivali na to da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Navodi podnositeljke ustavne žalbe A. K. o povredi prava na dostojanstvo iz člana 23. Ustava i prava na rehabilitaciju iz člana 35. stav 1. Ustava su, po oceni Ustavnog suda, ratione materiae nespojivi sa sadržinom osporenog drugostepenog rešenja kojim je odlučivano o osnovanosti prigovora izvršnog dužnika podnetog protiv prvostepenog rešenja o izvršenju.

Razmatrajući navode ustavne žalbe prema kojima je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke A. K. na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da ova podnositeljka nije podnela odgovarajuće dokaze da je drugostepeni sud doneo različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Budući da će prigovor izvršnog dužnika biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, Ustavni sud smatra da je preuranjen zahtev podnositeljke A. K. za utvrđivanje povrede prava zajemčenih odredbama člana 35. stav 2, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu A. K , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući pitanje dopuštenosti ustavne žalbe druge podnositeljke M. K. , Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 733/11 od 25. januara 2011. godine usvojen predlog za izvršenje obe podnositeljke i da je osporenim rešenjem istog suda IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine usvojen prigovor izvršnog dužnika i preinačeno prvostepeno rešenje u delu koji se odnosi na prinudnu naplatu potraživanja naknade nematerijalne štete podnositeljke A. K. , te da je postalo pravnosnažno prvostepeno rešenje u delu koji se odnosi na prinudnu naplatu potraživanja podnositeljke M. K.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da drugostepeni izvršni postupak u kome je doneto osporeno rešenje nije imao negativan ishod za podnositeljku ustavne žalbe M. K, Ustavni sud je ocenio da ova podnositeljka nema pravni interes za pobijanje rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu M. K. kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

Kako su navodi ustavne žalbe o povredi prava na život izneti u svetlu činjenica koje se odnose na životni događaj povodom koga su vođeni parnični postupak i izvršni postupak koji je pokrenut na osnovu izvršne isprave donete u toj parnici, te da je predmet osporavanja ove ustavne žalbe isključivo drugostepeno rešenje doneto u tom prinudnom izvršenju, Ustavni sud nije posebno ispitivao ove navode, a posebno i iz razloga što se podnositeljke nisu izričito pozvale na povredu prava iz člana 24. Ustava.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u izvršnom postupku zbog prekoračenja ovlašćenja suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti