Utvrđivanje povrede prava na imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu podnosilaca zbog nemogućnosti namirenja potraživanja u stečajnom postupku protiv društvenog preduzeća. Dosuđuje im se naknada materijalne štete u visini utvrđenih potraživanja. Žalba protiv rešenja o naknadi je odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7002/2015
21.12.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S. S, M. S. i Lj. S, svih iz Vučja, S. P. iz Miroševca i S. M. iz Žabljana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S. S, M. S, Lj. S, S. P. i S. M. i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih zaključcima Privrednog suda u Leskovcu St. 11/10 od 9. februara 2010. i St. 11/10 od 30. juna 2011. godine za podnositeljku J. S. S, St. 11/10 od 22. maja 2013. godine za podnositeljke M. S. i S. P. i Trgovinskog suda u Leskovcu St. 7/09 od 2. oktobra 2009. godine za podnosioce S. M. i Lj. S, svih umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba J. S. S, M. S, Lj. S, S. P. i S. M. izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 798/14 od 4. marta 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 192/15 od 21. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S. S, M. S. i Lj. S, svi iz Vučja, S. P. iz Miroševca i S. M. iz Žabljana podneli su Ustavnom sudu, 16. aprila, 15. maja i 16. maja 2014. godine, preko punomoćnika T. S, advokata iz Leskovca, ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Leskovac u predmetima I. 701/08, I. 2578/08, I. 4737/07, I. 1693/08, I. 4606/07, I. 4548/07 i I. 4339/07, kao i u postupku stečaja koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Leskovcu u predmetu St. 7/09. Podnosioci su istakli zahteve za naknadu nematerijalne štete, kao i materijalne štete opredeljene izvršnim ispravama na osnovu kojih su pokrenuti navedeni izvršni postupci. Po ustavnim žalbama bio je formiran predmet Už-2506/2014.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 192/15 od 21. maja 2015. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe i potvrđeno prvostepeno, ustavnom žalbom takođe osporeno, rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 798/14 od 4. marta 2015. godine kojim je utvrđeno da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10, naloženo tome sudu da preduzme sve mere i radnje radi njegovog okončanja, delimično usvojen zahtev podnosilaca ustavne žalbe i određena primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 30.000 dinara i dosuđeni troškovi postupka, a odbijeni zahtevi za određivanje primerene naknade preko dosuđenog iznosa. Nakon toga, Privredni apelacioni sud je dopisom R4 St. 798/14 od 5. novembra 2015. godine Ustavnom sudu ustupio predmet radi odlučivanja o povredi prava na imovinu podnosilaca ustavne žalbe, kao i o zahtevu za naknadu materijalne štete. Po ustupanju predmeta, predmet je u Ustavnom sudu dobio novi broj Už-7002/2015. Ovom predmetu priključena je i ustavna žalba podnosioca Lj. S. podneta 7. februara 2017. godine

Podnosioci ustavne žalbe podneli su Ustavnom sudu, 29. oktobra 2015. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 798/14 od 4. marta 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 192/15 od 21. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ovoj ustavnoj žalbi, koja je spojena sa ranijom ustavnom žalbom, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), podnosioci navode da su sudovi osporena rešenja doneli na temelju pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, te da su pogrešni zaključci u osporenom prvostepenom rešenju da podnosiocima pripada samo primerena naknada u dosuđenom iznosu i da je svrha postupka u kome su doneta osporena rešenja pre svega ubrzanje postupka, a da prevashodna svrha nije utvrđivanje primerene naknade, jer podnosiocima treba isplatiti adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je ustavne žalbe od 16. aprila, 15. maja i 16. maja 2014. godine u neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava spojio sa ustavnom žalbom od 29. oktobra 2015. godine, radi zajedničkog razmatranja i odlučivanja, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, kao i u osporena rešenja, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosioci ustavne žalbe su, u svojstvu izvršnih poverilaca, podneli Opštinskom sudu u Leskovcu predloge za izvršenje protiv DP T. “V.“ iz Vučja i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Predlozi su podneti na osnovu izvršnih isprava kojima je obavezan izvršni dužnik da podnosiocima ustavne žalbe isplati zarade i minimalne zarade i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a Opštinski sud u Leskovcu je na osnovu tih predloga odredio izvršenje.

Trgovinski sud u Leskovcu je rešenjem St. 7/09 od 23. aprila 2009. godine otvorio stečajni postupak nad DP T. „V.“ iz Vučja.

Zaključcima navedenim u izreci ove odluke podnosiocima ustavne žalbe priznata su potraživanja u označenim iznosima, dok su podnositeljkama J. S. S, M. S. i S. P, pored navedenih priznatih potraživanja, takođe i osporena određena potraživanja u označenim iznosima.

U obrazloženjima osporenih rešenja navedeno je: da su sudovi cenili sve kriterijume od kojih zavisi ocena dužine trajanja sudskog postupka; da potraživanja podnosilaca zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku nisu namirena u vreme donošenja osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda, pa ni u drugom isplatnom redu; da je pravna priroda primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koja se može ali ne mora dosuditi, takva da ona predstavlja određeni vid satisfakcije za učinjenu povredu; da se prilikom njenog dosuđenja vodi računa ne samo o dužini trajanja postupka, već i o ekonomskim i socijalnim prilikama u Republici Srbiji i stepenu njenog privrednog i društvenog razvoja; da je kod utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku primarni cilj da se sudski postupak završi; da je eventualno određivanje naknade za povredu ovog prava sekundarnog karaktera, a da se visina određuje na osnovu konkretnog slučaja; da dosuđeni iznosi podnosiocima ustavne žalbe predstavljaju primerenu satisfakciju uz izrečenu meru za ubrzanje postupka, što je Privredni apelacioni sud imao u vidu i obrazložio u svom rešenju.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust postupajućeg suda da namiri potraživanja podnosilaca ustavne žalbe utvrđena u stečajnom postupku, a protiv dužnika DP T. „V.“ iz Vučja, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe imaju pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku, a koji im nisu isplaćeni (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih zaključcima Privrednog suda u Leskovcu, odnosno Trgovinskog suda u Leskovcu navedenim u izreci ove odluke. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocima ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koju su podnosioci pokušali na prinudan način da ostvare u navedenim izvršnim postupcima. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavke, i to iz sopstvenih sredstava, u visini iznosa dosuđenih tim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

Ustavni sud ukazuje da podnositeljke ustavne žalbe J. S. S, M. S. i S. P. imaju mogućnost da se ovom sudu ponovo obrate sa zahtevom za naknadu osporenog dela svog potraživanja, a nakon eventualnog okončanja parničnih postupaka, imajući u vidu da nisu dostavile dokaze o ishodima tih postupaka povodom osporenih delova svojih potraživanja, te da Ustavni sud ne raspolaže činjenicama na osnovu kojih bi i o tim delovima njihovih zahteva mogao da donese odluku.

6. Polazeći zatim od sadržine ustavne žalbe izjavljene protiv osporenih rešenja, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci svojim navodima i pozivanjem na povredu prava na pravično suđenje prevashodno ističu nezadovoljstvo iznosima koji su im na ime primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosuđeni tim rešenjima.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, ustanovljen kao pravno sredstvo nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Ustavni sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjima utvrđeno da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, naloženo sudu da preduzme sve mere da se osporeni stečajni postupak okonča u najkraćem mogućem roku i određena primerena naknada za povredu navedenog prava svakom u iznosu od po 30.000 dinara, te da su sudovi koji su doneli ta rešenja jasno naveli razloge na kojima temelje svoje odluke. Takođe, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i od životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Ustavni sud ocenjuje da navedeni iznos primerene naknade u konkretnom slučaju nije nerazuman, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava osporenim rešenjima, Ustavni sud konstatuje da u postupcima u vezi imovine povreda imovinskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo iz razloga što Ustavom zajemčeno pravo na imovinu podrazumeva pre svega garancije zaštite od nedozvoljenog mešanja javne vlasti u ostvarivanje zakonito stečenih svojinskih i drugih imovinskih prava pojedinaca. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, ustavnopravno neprihvatljivo je i ukazivanje podnosilaca na povredu osporenim rešenjima prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnetu protiv osporenih rešenja, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđivanje povrede prava na imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti