Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dvanaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina. Kao glavni razlog navedena je neefikasnost prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti, dok je utvrđenje povrede ocenjeno kao dovoljna satisfakcija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. S. iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10763/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2321/2000) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M. S. iz Jagodine podnela je, 29. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10763/10 od 12. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6396/11 od 21. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom rok u u parničnom postupku u kome su donete osporene odluke.

Podnositeljka ustavne žalbe, između ostalog, navodi : d a je osporeni parnični postupak, sa postupkom koji mu je prethodio, trajao punih 17 godina, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je predmetni postupak vođen po tužbi i protivtužbi tužene – protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine i predaje u državinu predmetne nepokretnosti - šupe, te da „su sudovi izbegli da ulaze u prethodno, polazno stanje u odnosima između stranaka već su svoje odluke zasnovali isključivo na novom, nameštenom činjeničnom stanju i tako doneli iskrivljene odnosno nepravilne i nezakonite odluke“. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10763/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2321/2000), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

D. S. iz Beograda podneo je 29. maja 2000. godine protiv tužene R. M. S. iz Jagodine, ovde podnositeljke ustavne žalbe, tužbu radi utvrđenja prava svojine na određenoj nepokretnosti – šupi. Povodom podnete tužbe formiran je predmet pod brojem P. 2321/2000. Tužena je 28. jula 2000. godine podnela protivtužbu kojom je tražila da sud obaveže tužioca – protivtuženog da joj preda u državinu predmetnu nepokretnost. Do donošenja prvostepene presude zakazano je 32 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 14 ročišta nije održano, i to: četiri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno bez navođenja razloga zašto nije održano, dva jer svedok nije uredno pozvan, a jedno zbog bolesti svedoka, jedno zbog bolesti stranaka, jedno zbog nedolaska stranaka, tri ročišta zbog neodazivanja veštaka, zbog čega je bio i novčano kažnjen, i jedno ročište zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U periodu od 24. juna 2004. godine do 16. septembra 2005. godine i od 26. juna 2006. godine do 26. aprila 2007. godine sud nije održao nijedno ročište. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kojem je izvršen uviđaj na licu mesta, radi identifikovanja sporne nepokretnosti, uvid u određene spise parničnog predmeta, građevinsko veštačenje, saslušanje svedoka, saslušanje i suočenje parničnih stranaka. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine, i izvršene reforme u pravosuđu, nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10763/10.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10763/10 od 12. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca D. S. i utvrđeno da je on isključivi vlasnik predmetne nepokretnosti, a odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužilac-protivtuženi da preda u državinu spornu prostoriju - šupu tuženoj-protivtužilji.

Tužena–protivtužilja je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6396/11 od 21. juna 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene - protivtužilje i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10763/10 od 12. maja 2011. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 8. avgusta 2012. godine dostavljen punomoćniku tužene-protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 29. maja 2000. godine Drugom opštinskom sudu Beogradu, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6396/12 od 21. juna 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao 12 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnositeljku .

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da prvostepeni sud nije delotvorno i efikasno postupao i nije preduzeo sve potrebne mere i radnje kako bi se parnični postupak završio u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, prvostepeni sud je do donošenja presude zakazivao ročišta za glavnu raspravu u periodima od po nekoliko meseci. Pored toga u postupanju suda su prisutna dva perioda izražene neaktivnosti u kojima sud u periodu od više od godinu dana, od 24. juna 2004. do 16. septembra 2005. godine nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, kao i u periodu od deset meseci - od 26. juna 2006. do 26. aprila 2007. godine. Prvu presudu P. 10763/10 od 12. maja 2011. godine, sud je doneo nakon 11 godina od podnošenja tužbe.

Ustavni sud je našao da predmetni postupak nije bio posebno složen, imajući u vidu predmet spora, da je sud odlučivao o tužbi radi utvrđenja i protivtužbi radi predaje u posed, kao i radnje sprovedene u dokaznom postupku – uvid u određene sudske spise, saslušanje i suočenje parničnih stranaka, uviđaj na licu mesta i građevinsko veštačenje. Pri tome, Sud je ocenio da raspravljanje spornih činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča i da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka , budući da samo jedno ročište nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja prvostepenog suda .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10763/10 (inicijalno p redmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2321/2000).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnositeljka ustavne žalbe ni je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnos iteljki ustavne žalbe.

6. U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka u iznosu od najmanje 500.000 dinara i iznosu od 400.000 dinara „na ime gubitka tužbenog zahteva“ koji joj je odbijen u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud ukazuje da kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazi o u dužem periodu u pogledu svojih prava i obaveza. S druge strane, obaveza naknade materijalne štete može da bude utvrđena onda kada postoji jasna uzročn a vez a između eventualne štete i radnje suda koji je postupao u konkretnom slučaju, a kojom je ta šteta prouzrokovana , pri čemu je uz ustavnu žalbu potrebno da se dostavi dokaz o postojanju uzročne veze i visini štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila potrebne dokaze. Naime, prema oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini parničnih troškova i visini tužbenog zahteva za koji je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je neosnovan, nespojiv je sa svrhom naknade štete koja se pruža oštećenom u slučaju utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalb e za naknadu materijalne štete.

7. U odnosu na navode ustavne žalbe da „su sudovi izbegli da ulaze u prethodno, polazno stanje u odnosima između stranaka već su svoje odluke zasnovali isključivo na novom, nameštenom činjeničnom stanju i tako doneli iskrivljene odnosno nepravilne i nezakonite odluke“ i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je o cenio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 6396/11 od 21. juna 2012. godine dao jasne, precizne i logične zaključke na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u osporenoj prvostepenoj presudi P. 10763/10 od 12. maja 2011. godine, budući da je žalba odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda potvrđena. Naime, u prvostepenoj presudi je prvostepeni sud dao razumljive i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava o tome zašto je usvojio tužbeni zahtev tužioca radi utvrđenja vlasništva na spornoj nepokretnosti, a odbio protivtužbeni zahtev tužene – protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za predaju predmetne nepokretnosti – šupe u državinu. Naime, po shvatanju nadležnih sudova, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, tužilac je od svog materijala, svojim radom i sredstvima izvršio izgradnju predmetnog objekta uz saglasnost tužene i ostalih suvlasnika nepokretnosti na navedenoj adresi, s tim da tužena nije bila suvlasnik objekta na delu u kome je izgrađena nova šupa, odnosno novi stambeni objekat, koja je u međuvremenu pretvorena u kuhinju i sa stambenim objektom tužioca čini jedinstvenu građevinsku celinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su, u konkretnom slučaju, propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost osporenih ak ata.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Usta vnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.