Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu zbog nenadležnosti i neblagovremenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Postupak je pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Ustava, čime Sud nije nadležan. U odnosu na kasniji postupak, žalba je podneta po isteku zakonskog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić , Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. G . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. G . i utvrđuje da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 6/2016 od 3. juna 2016. godine podnosi ocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. G . iz Beograda podne o je Ustavnom sudu, 15. septembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 6/2016 od 3. juna 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena njegova žalba izjavljena protiv rešenja toga suda, kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Upravnim sudom i odbijen zahtev za određivanje primerene naknade zbog utvrđene povrede prava , iako se u žalbi izričito pozvao na ranije važeću odredbu člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova i na Odluku Ustavnog suda Už-9281/2012 od 24. septembra 2015. godine, kojom je u istoj situaciji utvrđena povreda prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocu povređena označena ustavna prava i ustavno načelo , da se poništi osporeno rešenje i da se naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo donese odluku o žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz priložene dokumentacije i Odluke Ustavnog suda Už-2711/2016 od 24. maja 2018. godine , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 19. oktobra 2015. godine Vrhovnom kasacionom sudu podneo zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kojim je predložio da se utvrdi povreda navedenog ustavnog prava, naloži Upravnom sudu da donese odluku po tužbi u predmetu U. 15261/13 u roku od 15 dana, odredi primerena naknada zbog utvrđene povrede prava, u visini od 40.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti rešenja i naknade troškovi postupka.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4 u. 69/2015 od 3. decembra 2015. godine odlučeno je sledeće: u stavu 1. izreke utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Upravnim sudom u predmetu U. 15261/13; u stavu 2. izreke od bijen je zahtev podnosioca kojim je traženo da se naloži Upravnom sudu da donese odluku u predmetu U. 15261/13 u roku od 15 dana; u stavu 3. izreke određeno je da se ne dosuđuje naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku; u stavu 4. izreke obavezana je Republika Srbija da podnosiocu na ime troškova postupka plati opredeljeni novčani iznos.

Podnosilac je 18. marta 2016. godine Vrhovnom kasacionom sudu podneo žalbu protiv rešenja toga suda od 3. decembra 2015. godine u delu st. 1. i 3. izreke, pozivajući se na tada važeću odredbu člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova i Odluku Ustavnog suda Už-9281/2012 od 24. septembra 2015. godine. U žalbi je naveo da Vrhovni kasacioni sud nije odlučio o zahtevu da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku ocenjivanja od trenutka kada je taj postupak pokrenut, a to je bilo pre donošenja prvobitnog rešenja o ocenjivanju od 7. marta 2011. godine. Istakao da je navedeni sud trebalo da oceni ne samo trajanje upravnog spor a, već i upravnog postupka, jer ti postupci predstavljaju jedinstvenu celinu i u njima se odlučuje o istoj pravnoj stvari. Smatrao je da je primerenu naknadu trebalo dosuditi pogotovo zbog ukupnog trajanja osporenog postupka od skoro pet godina, u vreme donošenja ožalbenog rešenja. Predložio je da se preinači ožalbeno rešenje u pobijanom delu, utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i u upravnom sporu, te da mu se dosudi tražena primerena naknada.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 6/2016 od 3. juna 2016. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja toga suda od 3. decembra 2015. godine. To je obrazloženo time da tada važećim odredbama Zakona o uređenju sudova nije bilo propisano da se protiv odluke Vrhovnog kasacionog suda po podnetom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u r azumnom roku može podneti žalba. Postupajući na osnovu tada važećih odredaba člana 8b stav 3. i člana 8v Zakona o uređenju sudova, te člana 401. tačka 1) u vezi sa članom 378. Zakona o parničnom postupku, koji se shodno primenjuju na osnovu odredbe člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u dispozitivu rešenja.

3.2. Ustavni sud je Odlukom Už-2711/2016 od 24. maja 2018. godine odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca podnetu 4. aprila 2016. godine zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku ocenjivanja u predmetu Višeg suda u Beogradu broj 35/16-423, koji je okončan rešenjem toga suda 35/16-423 od 29. februara 2016. godine, pri čemu je jedna faza tog postupka bio upravni spor koji vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 15261/13, u kome je pomenutim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4 u. 69/2015 od 3. decembra 2015. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je u toj odluci ocenio da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak kao celina okončan za četiri godine i deset meseci, što se objektivno ne može smatrati dugim trajanjem postupka, kao i da podnosilac ustavne žalbe nešto duže od dve godine nije koristio procesnopravna sredstva, u skladu sa zakonom, kojima bi pokušao da doprinese ubrzanju postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/2009, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13) , koje su bile na snazi do 31. decembra 2015. godine, bilo je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a stav 1.); da ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Privrednim apelacionim sudom, Prekršajnim apelacionim sudom ili Upravnim sudom, o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 8a stav 3.); da se protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana (član 8b stav 3.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v). Takođe, odredbama Zakona o uređenju sudova ( „Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11-dr. zakon, 101/11, 101/13, 40/15 -dr. zakon, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17 i 65/18-Odluka US) je propisano: da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom (član 30. stav 1.); da ako zakonom nije drukčije određeno, Vrhovni kasacioni sud o pravnim sredstvima odlučuje u veću od pet sudija (član 32.).

Odredbom člana 34. stav 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je da se postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je do stupanja na snagu ovog zakona pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11-dr. zakon, 78/11-dr. zakon, 101/11 i 101/13) nastavlja prema tom zakonu.

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14 , 6/15 i 106/15 ) propisano je da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14) propisano je: da Vrhovni kasacioni sud odlučuje u veću sastavljenom od troje sudija (član 37. stav 2.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud i protivnu stranku (član 377. stav 1.); da će prvostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu da odbaci rešenjem, bez odlaganja (član 378. stav 1.); da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, ako je žalbu izjavilo lice koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravni interes za izjavljivanje žalbe (član 378. stav 3.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu (član 387. stav 1. tačka 1)); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano (član 399. stav 1.); da rešavajući o žalbi, drugostepeni sud može da odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu (član 378. i član 399. stav 1) (član 401. tačka 1)); da se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na žalbu protiv presude, osim odredbe člana 383. stav 4. ovog zakona, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano (član 402).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da meritorno odluč i o žalbi izjavljenoj protiv rešenja istog a suda , kojim je povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena samo u upravnom sporu, a ne i u upravnom postupku, pri čemu mu nije dosuđena ni naknada za utvrđenu povredu prava.

Imajući u vidu navedene ranije važeće odredbe Zakona o uređenju sudova, Ustavni sud ocenjuje da se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Upravnim sudom, mogao podneti zahtev za zaštitu tog prava Vrhovnom kasacionom sudu i da se protiv odluke donete o tom zahtevu m ogla izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu, nezavisno od toga koji sud je odlučivao o zahtevu. Ovo stoga što je nadležnost Vrhovnog kasacionog suda za odlučivanje o žalbi protiv rešenja donetog po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku bila ustanovljena odredbom člana 8b stav 3. tog zakona i nije suspendovana drugom odredbom zakona. Iz navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi da se kao nedozvoljena može odbaciti žalba lica koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili koje nema pravni interes za izjavljivanje žalbe. Ustavni sud, s tim u vezi, ističe da je Vrhovni kasacioni sud osporeno rešenje doneo primenom odredbe člana 401. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, koja ovlašćuje drugostepeni organ da odbaci žalbu kao nedozvoljenu, pri čemu iz obrazloženja osporenog rešenja ne proizlazi da je žalba nedozvoljena iz nekog od razloga navedenih u članu 378. stav 3. tog zakona. Polazeći od svega navedenog, ovaj sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio merodavno procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je žalba protiv rešenja dozvoljena, ako zakonom nije drugačije propisano, a da pravo na žalbu protiv odluke o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku nije isključeno nijednom odredbom zakona, Ustavni sud nalazi da je osporenim aktom podnosiocu istovremeno povređeno i pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, jer mu je uskraćeno pravo da se u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom meritorno odluči o navedenom pravnom sredstvu. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio i u Odluci Už-9281/2012 od 24. septembra 2015. godine.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 6/2016 od 3. juna 2016. godine, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Polazeći od toga da je podnosilac izjavio žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4 u. 69/2015 od 3. decembra 2015. godine zbog neodlučivanja o zahtevu da se povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrdi u odnosu na ukupno trajanje postupka ocenjivanja i u skladu sa tim odredi primerena naknada , a imajući u vidu da je Odlukom Ustavnog suda Už-2711/2016 od 24. maja 2018. godine ocenjeno upravo trajanje postupka kao celine i utvrđeno da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku prevashodno iz razloga što u značajnom periodu nije koristio pravna sredstva za njegovo ubrzanje, u skladu sa zakonom, to nije postojala potreba da se, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda ili odredi drugi n ačin otklanjanja posledica povreda prava utvrđenih u izreci.

7. Podnosilac ustavne žalbe povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava obrazlaže, u osnovi, istim navodima da je Vrhovni kasacioni sud različito postupao „u istoj pravnoj situaciji“, tako što je meritorno odlučivao o žalbama podnetim protiv odluka drugih sudova o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, dok je žalbu podnosioca odbacio kao nedozvoljenu iz razloga što je o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku odlučio sam Vrhovni kasacioni sud. Kako se podnosilac nije nalazio u identičnoj pravnoj situaciji, kao i lica o čijim zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku su odlučivali drugi sudovi, a ne Vrhovni kasacioni sud, Ustavni sud je našao da se ovi navodi ustavne žalbe, u pogledu kojih nisu priloženi ni bilo kakvi dokazi, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog ustavnog načela i prava .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu zbog nenadležnosti i neblagovremenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti