Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu S.S. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 13,5 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.500 evra, dok je ostatak žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Grocke kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2024 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1692/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Grocke kod Beograda je 16. jula 2020. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1692/18 od 26. novembra 2018. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1386/19 od 12. maja 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome su donete navedene presude.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ovaj radni spor trajao 14 godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku . Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 1692/18, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. novembra 2006. godine Opštinskom sudu u Prištini tužbu protiv tuženog D. z . G, tražeći da se utvrdi da se tužilac nalazi u radnom odnosu kod tuženog i da mu tuženi naknadi materijalnu štetu zbog izgubljene zarade. Predmet je zaveden pod brojem P1. 145/06.

Opštinski sud u Prištini je 17. oktobra 2007. godine doneo presudu P1. 145/06, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu naknadi materijalnu štetu.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Prištini je rešenjem Gž. 216/08 od 9. septembra 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Prištini na ponovno postupanje i odlučivanje, nalazeći da je prvostepeni sud, pored ostalog, propustio da odluči o tužbenom zahtevu tužioca kojim je tražio utvrđenje postojanja radnog odnosa.

Okružni sud u Prištini je 25. novembra 2009. godine vratio Opštinskom sudu u Prištini spise predmeta, sa pismenim otpravcima navedenog drugostepenog rešenja. U ponovnom postupku, Osnovni sud u Nišu je počev od 1. januara 2010. godine, nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine, preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1138/11, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 7. oktobra 2011. godine.

Osnovni sud u Nišu je 7. maja 2014. godine doneo rešenje P1. 1138/11, kojim je: u stavu prvom izreke odbacio tužbu tužioca u delu u kome je traženo utvrđenje postojanja radnog odnosa kod tuženog; u stavu drugom izreke odbacio tužbu tužioca u delu u kome je tražena naknada materijalne štete.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Nišu je rešenjem Gž1. 22/15 od 9. februara 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje u stavu prvom izreke, dok je ukinuo prvostepeno rešenje u stavu drugom izreke i u tom delu vratio predmet Osnovnom sudu u Nišu na ponovno postupanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 788/15. Tužilac je podneskom od 5. juna 2015. godine preinačio tužbu, tako što je pored osnovnog tužbenog zahteva postavio i tri eventualna zahteva - radi naknade materijalne štete zbog neisplaćene otpremnine; radi naknade materijalne štete zbog neostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti; radi isplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na tražene iznose za otpremninu i novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja u delu u kome je pravnosnažno odbačena tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa, Vrhovni kasacioni sud je 17. marta 2016. godine doneo rešenje Rev2. 2025/15, kojim je odbio kao neosnovanu reviziju.

Osnovni sud u Nišu je 2. novembra 2016. godine doneo presudu P1. 788/15, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu tuženi naknadi materijalnu štetu zbog izgubljene zarade; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio isplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose izgubljene zarade; u stavu trećem izreke odbacio tužbu tužioca u delu u kome je tražio da mu tuženi naknadi materijalnu štetu zbog neisplaćene otpremnine; u stavu četvrtom izreke odbacio tužbu tužioca u delu kojim je tražio da mu tuženi naknadi materijalnu štetu zbog neostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio isplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na tražene iznose za otpremninu i novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti; u stavu šestom izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je 10. maja 2018. godine doneo presudu Gž1. 773/17, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu trećem, četvrtom, petom i šestom stavu izreke i vratio predmet Osnovnom sudu u Nišu na ponovno postupanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 1692/18. Osnovni sud u Nišu je 26. novembra 2018. godine doneo osporenu presudu P1. 1692/18, kojom je odbio kao neosnovane eventualne tužbene zahteve tužioca, kao i njegov zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u dokaznom postupku utvrđeno da je u radnoj knjižici tužioca kao dan prestanka radnog odnosa upisan 31. maj 2005. godine, a što proizlazi i iz potvrde o odjavi sa osiguranja koja je izdata 22. jula 2005. godine; da je tužilac u zahtevu, koji je podneo tuženom poslodavcu u vezi upisivanja datuma zaposlenja u radnoj knjižici, naveo da je 14. jula 2005. godine dobio potvrdu kojom je obavešten da je 1. juna 2005. godine brisan sa platnog spiska tuženog; da je zaključkom Nacionalne službe za zapošljavanje Filijale Beograd odbačen zahtev tužioca broj 10411.13096/2005-0104 od 22. avgusta 2005. godine za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, pa da je iz uverenja navedene organizacije utvrđeno da je tužilac prijavljen 22. avgusta 2005. godine kao nezaposleno lice; da je tužilac podneskom od 5. juna 2015. godine postavio eventualne tužbene zahteve kojima je tražio naknadu štete zbog neisplaćene otpremnine, naknadu štete zbog neostvarivanja novčane naknade za slučaj nezaposlenosti i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na neisplaćene navedene iznose; da je imajući u vidu navedene dokaze i datum kada su istaknuti tužbeni zahtevi za naknadu štete, prvostepeni sud ocenio da je nastupila zastarelost potraživanja tužioca, shodno odredbama člana 196. Zakona o radu i člana 376. st. 1. i st. 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je samim tim odbijen kao neosnovan i tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio uplatu doprinosa .

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je 12. maja 2020. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1386/2019, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini izraženo pravno stanovište Osnovnog suda u Nišu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmisale su načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 21. novembra 2006. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Prištini i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1386/2019 od 12. maja 2020. godine.

U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 13 godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trinaestogodišnje tr ajanje ovog postupka ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (postojanje više tužbenih zahteva), imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dugom trajanju parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 13 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova. Činjenice da su u ovoj pravnoj stvari bile ukinute u celini ili delimično tri prvostepene odluke, pri čemu je da je Opštinski sud u Prištini prilikom prvog kruga odlučivanja propustio da odluči o delu tužbenog zahtev a podnosioca ustavne žalbe radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, pa da je Osnovni sud u Nišu održao prvo ročište za glavnu raspravu nakon skoro dve godine od preuzimanja prvostepene nadležnosti za postupanje u ovom predmetu, po oceni Ustavnog suda, potvrđuju da navedeni sudovi u ovom radnom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti koje su promovisale odredbe oba merodavna procesna zakona koji su se primenjivale na predmetni parnični postupak. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud ukazuje na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome ponovno razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da je za rešavanje spornog odnosa trebalo sagledati odredbe Zakona o Ustavnom sudu koje regulišu pitanje izmene pojedinačnog akta koji je donet na osnovu neustavnog propisa i pogrešno smatra da potraživanje doprinosa za socijalno osiguranje ne podleže zastarelosti, te traži da se ispitaju pravilnost i zakonitost osporenih presuda, ne navodeći razloge koji bi ukazivali na to da su Osnovni sud u Nišu i Apelacioni sud u Nišu uskratili podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe najkasnije 14. jula 2005. godine stekao saznanje o tome da ga je tuženi poslodavac odjavio sa osiguranja i da je eventualni tužben i zahtev, o kojem je isključivo odlučivano osporenim presudama, postavio tek u podnesku od 5. juna 2015. godine, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da su zastarela potraživanja naknade štete zbog neostvarivanja prava koja su u vezi sa radnim odnosom kod tuženog poslodavca, u smislu odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa da je posledično tome neosnovan i akcesoran zahtev podnosioca za uplatu doprinosa.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

S obzirom na to da je odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude, a da je podnosilac zahtev za naknadu materijalne štete istakao smatrajući da mu je pričinjena navedenim aktima, to Ustavni sud nije razmatrao ovaj zahtev.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti