Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Prvostepeni sud je pogrešno primenio raniji zakon o izvršenju umesto važećeg, čime je podnosiocu uskratio pravo na odlučivanje stvarno nadležnog višeg suda o njegovom pravnom leku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje veća Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o pravnom leku podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja sudije pojedinca istog suda IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine.

3. Odbacuje se predlog D. M. za odlaganje izvršenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 17. juna 2022. godine, preko punomoćnika mr S. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 21. septembra 2022. godine, protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje veća Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja sudije pojedinca istog suda IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine, a kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja Prvog osnovnog suda IIv. 1235/18 od 18. septembra 2019. godine, kojim je određeno izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje veća Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine. Tražio je naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe. Predložio je odlaganje izvršenja rešenja veća Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine.

S. M, J. M. i mal. M. M. su kao treća (zainteresovana) lica u izjašnjenju od 20. marta 2025. godine na dostavljenu ustavnu žalbu, između ostalog, naveli: da je podnosilac u ustavnoj žalbi propustio da navede da je podneo neblagovremeni prigovor protiv rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu IIv. 1235/18 od 18. septembra 2019. godine, kao i to da je donet zaključak javnog izvršitelja Nemanje Protića IIv. 235/24 od 30. oktobra 2024. godine kojim se zaključuje izvršni postupak usled namirenja potraživanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu IIv. 1235/18, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac S. M. podneo je 21. oktobra 2013. godine predlog za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave, Osnovnom sudu u Smederevu - Sudskoj jedinici u Smederevskoj Palanci, protiv izvršnog dužnika D. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja. Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci je rešenjem Iv. 966/13 od 22. oktobra 2013. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci je rešenjem Iv. 966/13 od 4. marta 2016. godine prekinuo izvršni postupak, zbog smrti izvršnog poverioca.

Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci je rešenjem Iv. 966/13 od 20. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, nastavio izvršni postupak na predlog zakonskih naslednika prvobitnog izvršnog poverioca – S. M, J. M. i mal. M. M, dok je, u stavu drugom izreke, usvojio prigovor podnosioca ustavne žalbe, pa je ukinuo rešenje o izvršenju istog suda Iv. 966/13 od 22. oktobra 2013. godine u celosti, a, u stavu trećem izreke, navedeni sud se oglasio mesno nenadležnim i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja predmet dostavi Prvom osnovnom sudu u Beogradu. U pouci o pravnom leku navedenog rešenja je konstatovano da se protiv ovog rešenja može izjaviti prigovor veću tog suda.

Stranke nisu izjavile prigovor.

Izvršni poverioci S. M, J. M. i mal. M. M. podneli su 17. juna 2019. godine podnesak označen kao predlog za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave, Prvom osnovnom sudu u Beogradu, protiv izvršnog dužnika D. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem IIv. 1235/18 od 18. septembra 2019. godine odredio izvršenje. U pouci o pravnom leku navedenog rešenja je konstatovano da se protiv ovog rešenja može izjaviti prigovor, u roku pet radnih dana.

Sudija pojedinac Prvog osnovnog suda u Beogradu je rešenjem IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika i potvrdio rešenje o izvršenju. U obrazloženju tog rešenja je, između ostalog, navedeno da kako je predlog za izvršenje podnet 21. oktobra 2013. godine Osnovnom sudu u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci, a koji sud je rešenjem Iv. 966/13 od 20. septembra 2016. godine ukinuo rešenje o izvršenju Iv. 966/13 od 22. oktobra 2013. godine, oglasio se mesno nenadležnim i spise predmeta dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, to se u konkretnom slučaju ima primeniti Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. U pouci o pravnom leku navedenog rešenja je konstatovano da se protiv ovog rešenja može izjaviti prigovor veću ovog suda.

Veće Prvog osnovnog suda u Beogradu je osporenim rešenjem IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine odbio kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe i potvrdio rešenje istog suda IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine.

Predmet je dostavljen javnom izvršitelju na dalje postupanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine („Službeni glasnik RS“, broj 54/2019) je propisano da se do dana početka primene ovog zakona, primenjuju odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 - autentično tumačenje, 113/17 - autentično tumačenje)(član 167. stav 1.) i postupci izvršenja i obezbeđenja započeti pre dana početka primene ovog zakona, okončaće se po propisima koji se primenjuju do dana početka primene ovog zakona (član 167. stav 2.), a da ovaj zakon počinje da se primenjuje od 1. januara 2020. godine (član 170).

Odredbama člana 546. stav 1. i člana 551. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje)(u daljem tekstu: Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine) propisano je da ako posle stupanja na snagu ovog zakona bude ukinuto rešenje o izvršenju, postupak se nastavlja primenom ovog zakona, a da ovaj zakon stupa na snagu 1. jula 2016. godine.

Odredbom člana 6. stav 2. navedenog osnovnog teksta Zakona je propisano da o žalbi protiv rešenja osnovnog suda odlučuje viši sud.

Odredbom člana 24. stav 3. navedenog osnovnog teksta Zakona je propisano da se prigovor podnosi protiv rešenja donetog o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave.

Odredbom člana 92. stav 3. navedenog osnovnog teksta Zakona je propisano da veće usvaja ili odbija prigovor.

Odredbom člana 94. stav 1. navedenog osnovnog teksta Zakona je propisano da protiv rešenja veća o odbijanju prigovora izvršni dužnik ima pravo na žalbu.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je, odlučujući o primenljivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključio da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (takvo pravno stanovište je zauzeto u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258/84 oi 46.). Ovakvo stanovište je zauzeo i Ustavni sud. Međutim, ovakvo stanovište nije primenljivo u konkretnom slučaju, jer predmetnom izvršnom postupku nije prethodio parnični ili neki drugi konkradiktorni postupak u kojima se utvrđuju obaveze izvršnog dužnika, s jedne strane, a sa druge strane, pravo na pouku o odgovorajućem pravnom leku i odlučivanje zakonom ustanovljenog suda o podnetom pravnom leku predstavljaju zakonske procesne garancije koja su ustanovljene kako u korist izvršnog poverioca, tako i u korist izvršnog dužnika.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenje veća Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja sudije pojedinca istog suda IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine, a kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja istog suda IIv. 1235/18 od 18. septembra 2019. godine, a kojim je određeno izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika. Navedena rešenja su doneta u smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je navedenom rešenju Prvog osnovnog suda u Beogradu IIv. 1235/18 od 18. septembra 2019. godine, kojim je određeno izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe, predhodilo podnošenje podneska izvršnih poverilaca od 17. juna 2019. godine označen kao predlog za izvršenje. Međutim, Prvi osnovni sud u Beogradu, kao sud u izvršnom postupku, takav podnesak izvršnih poverilaca nije tretirao kao predlog za izvršenje, već kao „inicijativu“ za donošenje novog rešenja o izvršenju (što je sud i učinio), a imajući u vidu da je prethodno Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci rešenjem Iv. 966/13 od 20. septembra 2016. godine usvojio prigovor podnosioca ustavne žalbe i ukinuo rešenje o izvršenju tog suda Iv. 966/13 od 22. oktobra 2013. godine u celosti, oglasio se mesno nenadležnim i odredio da se predmet dostavi Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Ustavni sud je, zatim, utvrdio da je prvobitni izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje 21. oktobra 2013. godine, dakle za vreme važenja Zakona o izvršenja i obezbeđenju iz 2011. godine, da je Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci rešenjem Iv. 966/13 od 22. oktobra 2013. godine dozvolio predloženo izvršenje, ali da je isti sud rešenjem Iv. 966/13 od 20. septembra 2016. godine, između ostalog, usvojio prigovor podnosioca ustavne žalbe i ukinuo rešenje o izvršenju u celosti, oglasio se mesno nenadležnim i odredio da se predmet dostavi Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a koje rešenje je doneto kada je već stupio na snagu osnovni tekst Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine (stupio je na snagu 1. jula 2016. godine). Navedenim Zakonom je propisano da ako posle stupanja na snagu ovog zakona bude ukinuto rešenje o izvršenju, što je ovde slučaj, postupak se nastavlja primenom ovog zakona (član 546. stav 1.).

Ustavni sud ukazuje da Prvi osnovni sud u Beogradu, kao sud u izvršnom postupku, u svojim aktima nije citirao niti primenio odredbu člana 546. stav 1. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. Ustavni sud ocenjuje da u smislu navedene zakonske odredbe nisu od pravnog značaja razlozi koji su doveli do ukidanja rešenja o izvršenju, što znači da ti razlozi mogu biti procesnopravne i materijalnopravne prirode. Sa druge strane, izvršni poverioci nisu iskoristili procesnu mogućnost da prigovorom ospore odluku o ukidanju rešenja o izvršenju. Novo rešenje o izvršenju je doneto od strane Prvog osnovnog suda u Beogradu 18. septembra 2019. godine.

Ustavni sud, dalje, ocenjuje da je od pravnog značaja koji zakon se primenjivao u konkretnom izvršnom postupku, nakon donošenja „novog“ rešenja o izvršenju, jer je osnovnim tekstom Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine na drugačiji način propisan postupak osporavanja rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave, po pravnim lekovima izvršnog dužnika.

U skladu sa osnovnim tekstom Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, protiv rešenja o izvršenju donetog o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, izvršni dužnik je imao pravo na izjavljivanje prigovora o kojem je odlučivalo veće prvostepenog suda (čl. 24. stav 3. i 92. stav 3.). U konkretnom slučaju, o prigovoru podnosioca je odlučivao sudija pojedinac Prvog osnovnog suda u Beogradu rešenjem IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine. Zatim, u skladu sa osnovnim tekstom Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, protiv rešenja veća o odbijanju prigovora izvršni dužnik je imao pravo na žalbu (član 94. stav 1.). Međutim, u pouci o pravnom leku sadržanoj u navedenom rešenju Prvog osnovnog suda u Beogradu IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine je konstatovano da se protiv rešenja može izjaviti prigovor veću toga suda. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na svoju ustaljenu praksu da u svakom konkretnom slučaju kada postoji pravo stranaka na podnošenje žalbe, sud je dužan da o tom pravu stranaka da zakonitu, pravilnu i potpunu pouku koja neće ostavljati bilo kakve dileme o tome da li postoji pravo na žalbu (videti Odluku Už-4231/2016 od 20. septembra 2017. godine, videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

Zatim, Ustavni sud ukazuje da je, posledično, o izjavljenom pravnom leku podnosioca ustavne žalbe protiv navedenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine odlučivalo veće istog suda i to osporenim rešenjem IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine, iako je osnovnim tekstom Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine propisano da o žalbi protiv rešenja osnovnog suda odlučuje viši sud (član 6. stav 2), kao i to da se žalba podnosi u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja (član 25. stav 1.). Ustavni sud ocenjuje da je ovakvim postupanjem suda povređen zakon u pogledu određivanja stvarno nadležnog suda za odlučivanje o žalbi u izvršnom postupku. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata i ovaj Ssud, da povreda zakonskih odredbi u vezi sa nadležnošću suda dovodi, po pravilu, do povrede prava na pravično suđenje (videti presudu u predmetu DMD GROUP a.s. protiv Slovačke, broj 19334/03, od 5. oktobra 2010. godine, stav 61, kao i Odluku Už-341/18 od15. oktobra 2020. godine).

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je ovakvim postupanjem suda povređena ustavna i konvecijska garancija na zakonom već ustanovljen sud. Izraz „ustanovljen u skladu zakonom“ pokriva ne samo zakonsku osnovu za samo postojanje suda, nego i pridržavanja posebnih pravila koja regulišu postupanje suda (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sokurenko i Strygun protiv Ukrajine, broj predstavke 29458/04 i 29465/04, od 20. jula 2006. godine, stav 24.) i sastav veća u svakom predmetu (videti Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Buscarini protiv San Marina, broj predstavke 31657/96, od 4. maja 2000. godine).

Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju izjašnjenje treće strane nije bilo od uticaja na drugačiju odluku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem veća Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja veća Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine i određenjem da nadležni sud ponovo odluči o pravnom leku podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja sudije pojedinca istog suda IIv. 1235/18 od 17. aprila 2020. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava na pravično suđenje, to nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud meritorno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja veća Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IV). 152/20 od 11. aprila 2022. godine, odbacio, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, i rešio kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti