Odluka Ustavnog suda o povredi načela ne bis in idem u kaznenom pravu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je podnosilac dva puta osuđen za isto delo – jednom za prekršaj, a zatim za krivično delo teške telesne povrede. Time mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Tanasića iz Donje Brezovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Tanasića izjavljena protiv presude Višeg suda u Šapcu Kž. 277/14 od 6. juna 2014. godine i utvrđuje se da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Šapcu 277/14 od 6. juna 2014. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog Dejana Tanasića izjavljen oj protiv presude Osnovnog suda u Loznici K. 707/13 od 10. aprila 201 4. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Tanasić iz Donje Brezovice je, 3. septembra 2014. godine, preko punomoćnika Dragice Petrović, advokata iz Krupnja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Šapcu Kž. 277/14 od 6. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, prava na jednaku zaštitu prava i prava na obaveštenost, zajemčenih odredbama člana 34. stav 4, člana 36. stav 1. i člana 51. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je presudom Osnovnog suda u Loznici K. 707/13 od 10. aprila 2014. godine, koja je postala pravnosnažna donošenjem osporene presude Višeg suda u Šapcu Kž. 277/14 od 6. juna 2014. godine, oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika, a da je presudom Prekršajnog suda u Loznici - Odeljenje u Krupnju Pr. 293/10 od 17. juna 2010. godine oglašen krivim za izvršenje prekršaja iz člana 6. stav 1. Zakona o javnom redu i miru. Podnosilac potom iznosi sadržinu izreka prvostepenih presuda i zaključuje da je za isti događaj osuđen dva puta, te da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava „iz člana 34. stav 4, člana 36. stav 1. i člana 51. stav 1. Ustava“, te prava na naknadu nematerijalne i materijalne štete i osporenu presudu poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe je, povodom istog životnog događaja, prvo vođen prekršajni, a potom i krivični postupak i u oba sudska postupka je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim, te mu je u prekršajnom postupku izrečena novčana kazna, dok mu je u krivičnom postupku izrečena uslovna osuda.

A) Činjenice koje se odnose na prekršajni postupak

U prekršajnom postupku koji je vođen po zahtevu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije - Policijska stanica Krupanj pred Prekršajnim sudom u loznici – Odeljenje u Krupnju u predmetu Pr. 293/10 utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe „dana 10. avgusta 2008. godine oko 00,30 časova u Zavlaci u samostalnoj ugostiteljksoj radnji „Frenki“ narušio javni red i mir tako što je fizički nasrnuo na G.K. i istog udario šakom (pesnicom) u predeo glave – levog oka nakon čega se umešao vlasnik lokala i prekinuo dalji sukob“. Pravnosnažnom presudom Prekršajnog suda u loznici – Odeljenje u Krupnju Pr. 293/10 od 17. juna 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru i izrečena mu je novčana kazna u iznosu od 5.000,00 dinara.

B) Činjenice koje se odnose na krivični postupak

U krivičnom postupku koji je vođen po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužilaštva u Loznici Kt. 114/08 od 22. februara 2010. godine, pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu K. 707/13 utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe „dana 10. avgusta 2008. godine, oko 01,00 časova u kafe baru „Frenki“ u Zavlaci u uračunljivom stanju i sa umišljajem teško telesno povredio oštećenog G.K. iz Zavlake, na taj način što je prišao oštećenom sa leđa i nakon što ga je uhvatio za desno rame i okrenuo prema sebi, istog zatvorenom šakom ruke udario u levu stranu lica u predelu jagodične kosti, kojom prilikom mu je naneo tešku telesnu povredu izraženu u vidu preloma jagodične kosti sa leve strane i više lakih telesnih povreda izraženih u vidu nagnječenja mekih tkiva lica i krvnog podliva oko levog oka, jagodičnog predela i obraza, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“. Presudom Osnovnog suda u Loznici K. 707/13 od 10. aprila 2014. godine, koja je postala pravnosnažna 6. juna 2014. godine donošenjem osporene presude Višeg suda u Šapcu Kž. 277/14, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda.

Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je Viši sud u Šapcu cenio žalbene navode vezane za povredu načela ne bis in idem, ali ih je ocenio neosnovanim, nalazeći: da su „činjenice koje su obuhvaćene izrekom prekršajne presude ... identične onim činjenicama koje predstavljaju elemente krivičnog dela teška telesna povreda ... za koje je okrivljeni oglašen krivim pobijanom presudom, samo u delu koji se odnosi na radnju koju je preduzeo okrivljeni, ali ne i u delu koji se odnosi na nastupanje posledice izražene u vidu teškog telesnog povređivanja oštećenog“; da se „jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa, to se pitanje utvrđivanja identiteta dela mora alizirati u svim aspektima, pa kako izrekom navedene prekršajne presude nije obuhvaćeno povređivanje oštećenog, i kako iz zakonskog opisa prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, ne proizilazi da je nanošenje telesnih povreda element ovog prekršaja, to je dakle jasno da se navedenim zakonom telesni integritet štiti samo do stepena njegove ugroženosti, dok se zaštita od narušavanja telesnog integriteta (lakšeg i težeg) obezbeđuje krivičnim zakonodavstvom“; da „u tom smislu, Viši sud nalazi da u konkretnom slučaju činjenica da je okrivljeni Dejan Tanasić pravnosnažnom presudom Prekršajnog suda u Loznici Pr. 293/10 od 17. juna 2010. godine oglašen krivim zbog izvršenja prekršaja koji se odnosi na isti životni događaj za koji je pobijanom presudom oglašen krivim, ne predstavlja osnov za primenu načela ne bis in idem, budući da činjenični opis dela za koje je pobijanom presudom oglašen krivim, znatno prevazilazi činjenični opis iz izreke prekršajne presude, i to upravo u delu koji se odnosi na nastuianje zabranjene posledice, odnosno na terenu zaštitnog objekta”.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. stav 4.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju (član 51. stav 1.).

Odredbom člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) (u daljem tekstu: KZ) propisano je da ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (krivično delo teška telesna povreda).

Odredbom člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS”, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05) (u daljem tekstu: ZJRM) propisano je da ko vređanjem ili zloupotrebom drugog, vršenjem nasilja nad drugim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj, ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir - kazniće se novčanom kaznom do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana.

5. Ocenjujući razloge i navode u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sugurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, Ustavni sud je izvršio detaljan uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, nakon čega je ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi označenog prava osnovani.

Naime, pravnosnažnim rešenjem Prekršajnog suda u Loznici – Odeljenje u Krupnju Pr. 293/10 od 17. juna 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je najpre prekršajno oglašen krivim što je „dana 10. avgusta 2008. godine oko 00,30 časova u Zavlaci u samostalnoj ugostiteljksoj radnji „Frenki“ narušio javni red i mir tako što je fizički nasrnuo na G.K. i istog udario šakom (pesnicom) u predeo glave – levog oka nakon čega se umešao vlasnik lokala i prekinuo dalji sukob“.

Nakon pravnosnažnosti navedenog prekršajnog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim presudom Osnovnog suda u Loznici K. 707/13 od 10. aprila 2014. godine (koja je postala pravnosnažna donošenjem osporene presude Višeg suda u Šapcu Kž. 277/14 od 6. juna 2014. godine) jer je „dana 10. avgusta 2008. godine, oko 01,00 časova u kafe baru „Frenki“ u Zavlaci u uračunljivom stanju i sa umišljajem teško telesno povredio oštećenog G.K. iz Zavlake, na taj način što je prišao oštećenom sa leđa i nakon što ga je uhvatio za desno rame i okrenuo prema sebi, istog zatvorenom šakom ruke udario u levu stranu lica u predelu jagodične kosti, kojom prilikom mu je naneo tešku telesnu povredu izraženu u vidu preloma jagodične kosti sa leve strane i više lakih telesnih povreda izraženih u vidu nagnječenja mekih tkiva lica i krvnog podliva oko levog oka, jagodičnog predela i obraza, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“.

Ustavni sud podseća da je, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, u Odluci Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine postavio kriterijume na osnovu kojih vrši ocenu da li je došlo do povrede načela ne bis in idem, i to: 1) da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi bila kaznenopravna; 2) da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); 3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

5.1. Ispitujući prvi uslov, Ustavni sud je ocenio da prekršajni postupak, koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe, jeste vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kažnjivo delo.

5.2. Ispitujući drugi uslov, odnosno da li u konkretnom slučaju postoji identitet kaznenih dela zbog kojih je podnosilac oglašen krivim u prekršajnom i krivičnom postupku (idem), Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, uvažavajući praksu Evropskog suda pravde, u presudi Velikog veća Zolotukhin protiv Rusije, broj 14939/03 od 10 . februara 2007. godine, st. 79-81.) ocenio da ne bis in idem „znači zabranu progona ili suđenja osobi za drugo kažnjivo delo ako je ono utemeljeno na identičnim ili bitno istim činjenicama kao i prvo kažnjivo delo za koje je već izrečena pravnosnažna osuđujuća ili oslobađajuća presuda“ (stav 38.). Veliko veće je u navedenoj presudi posebno naglasilo da bi „primena kriterija pravne kvalifikacije dela prema unutarnjem pravu kao jedinog ili glavnog kriterijuma ostavila državama previše diskrecionog prostora u tumačenju obaveze iz člana 4. Protokola 7. čime bi postojala opasnost relativizacije tog prava“ (stav 37.). Dakle, nakon 10. februara 2009. godine, Evropski sud za ljudska prava prilikom utvrđivanja identita dela primenjuje činjenično utemeljen pristup, odnosno kriterijum „materijalnog identiteta dela“ (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude ESLjP: Maresti protiv Hrvatske, broj 55759/07 od 25. jula 2009. godine, stav 62; Muslija protiv Bosne i Hercegovine, broj 32042/11 od 14. januara 2014. godine, st. 32. i 33; Milenković protiv Srbije, broj 50124/13 od 1. marta 2016. godine).

Uvažavajući prethodno utvrđen pristup Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je ocenu postojanja identiteta dela (idem) vršio isključivo na osnovu činjenično utemeljenog pristupa.

5.2.1. Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju predmet i prekršajnog i krivičnog postupka jedan životni događaj .

Tačnije, protiv podnosioca ustavne žalbe prekršajni postupak je vođen jer je „fizički nasrnuo na G.K. i istog udario šakom (pesnicom) u predelu glave – levog oka“, dok je krivičn i postup ak vođen jer je on oštećeno g G.K. zatvorenom šakom ruke udario u levu stranu lica u predelu jagodične kosti, kojom prilikom mu je naneo tešku telesnu povredu izraženu u vidu preloma jagodične kosti sa leve strane i više lakih telesnih povreda izraženih u vidu nagnječenja mekih tkiva lica i krvnog podliva oko levog oka, jagodičnog predela i obraza“. Događaji opisani u odlukama donetim u oba postupka desila su se 10. avgusta 2008. godine, u kafe baru „Frenki“ u Zavlaci.

Podnosilac ustavne žalbe je i prekršajno i krivično gonjen, a potom i osuđen u dva postupka zbog istog ponašanja u kojima je oštećeni isto lice.

Ustavni sud posebno naglašava da je Prekršajni sud u Loznici – Odeljenje u Krupnju izričito naveo da je podnosilac ustavne žalbe kriv jer je, pored ostalog, fizički nasrnuo na G.K. i istog udario šakom (pesnicom) u predeo glave – levog oka. Bez obzira na pravnu kvalifikaciju dela, fizički napad, kojim je G.K. naneta povreda je, dakle, predstavljao element prekršaja za koji je podnosilac oglašen krivim. U krivičnom postupku je podnosiocu ponovo suđeno i utvrđeno da je oštećnom G.K. naneo teške telesne povrede.

Ustavni sud je, a posebno imajući u vidu presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Milenković protiv Srbije, broj 50124/13 od 1. marta 2016. godine, utvrdio da se i prekršajna i krivična presuda odnosile na potpuno isti događaj i ista dela, odnosno da su dela zbog kojih je podnosilac ustavne žalbe dva puta oglašen krivim ista (idem).

5.3. Ispitujući treći uslov, odnosno da li je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka (bis), Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe prvo pravnosnažno oglašen krivim u prekršajnom postupku, kao i da je potom pravnosnažno oglašen krivim u krivičnom postupku. Iz osporene presude Osnovnog suda u Loznici nesumnjivo proizlazi da je osuda iz prekršajnog postupka postala pravnosnažna i stekla status res iudicata. U tim okolnostima Ustavni sud, uvažavajući ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, smatra da je Osnovni sud u Loznici morao obustaviti krivični postupak nakon donošenja pravnosnažne odluke u prekršajnom postupku (videti slučajeve Zolotukin protiv Rusije i Muslija protiv Bosne i Hercegovine, citirane gore).

Polazeći od toga da je cilj člana 34. stav 4. Ustava zabrana ponavljanja postupka koji je okončan odlukom koja je stekla status res iudicata, a da je Ustavni sud utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe prvobitno osuđen u prekršajnom postupku koji se u smislu odredaba člana 34. stav 4. i člana 33. stav 8. Ustava izjednačava sa krivičnim postupkom, te da je nakon pravnosnažnosti prekršajne presude on oglašen krivim za krivično delo koje se odnosilo na isto ponašanje za koje je oglašen krivim u prekršajnom i koja su obuhvatala u suštini iste činjenice , Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama došlo do povrede načela ne bis in idem.

S obzirom na napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Viši sud u Šapcu ponovo odluči o žalbi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povred e prava na jednaku zaštitu prava i na obaveštenost iz člana 36. stav 1. i člana 51. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, odnosno da nije pružio dokaze koji bi ukazivali na to da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava, pri čemu se pravo na obaveštenost ne može dovesti u pravnu i logičku vezi sa presudom koj om je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teška telesna povreda.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić