Neosnovanost ustavne žalbe zbog gubitka prava na vanredno preispitivanje sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravno sredstvo. Podnositeljki je osporena sudska odluka dostavljena nakon stupanja na snagu novog zakona koji nije predviđao mogućnost vanrednog preispitivanja za tu vrstu odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branke Lazić iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branke Lazić izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uvp. 29/10 od 10. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branka Lazić iz Valjeva podnela je 14. februara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravno sredstvo , zajemčenog članom 3 6. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem podnositeljku „lišio prava da izjavi zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, iako zakon to nikada nije učinio – to pravno sredstvo je dozvoljeno i prema starom i prema novom Zakonu o upravnim sporovima“.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da je pobijana presuda dostavljena njenom punomoćniku 4. januara 2010. godine, ali da je doneta 30. novembra 2009. godine, kada je protiv nje bio dozvoljen zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, te da je takav zahtev i dalje dozvoljen, ali protiv presude Upravnog suda. Podnositeljka ustavne žalbe zaključuje da je „protivustavnom primenom“ načela trenutnog dejstva procesnih normi lišena prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i predlaže da Ustavni sud poništi osporeni pojedinačni akt.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i ostalu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uvp. 29/10 od 10. decembra 2010. godine odbačen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu U. 598/09 od 30. novembra 2009. godine, kao nedozvoljen. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporenog rešenja najpre konstatovao da je pobijanom presudom odbijena tužba podnositeljke izjavljena protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda, kojim je odbijena njena žalba izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa. Vrhovni kasacioni sud je dalje naveo: da je zahtev za vanredno preispitivanje navedene presude podnet 13. januara 2010. godine Upravnom sudu, koji se oglasio stvarno nenadležnim i predmet dostavio tom sudu; da se predmetni zahtev mogao podneti do 30. decembra 2009. godine, jer je članom 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima iz 2009. godine propisano da će se postupci po zahtevima za vanredno preispitivanje sudske odluke podneti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati pred Upravnim sudom, po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovno pravilo o trenutnom, odnosno neodložnom dejstvu procesnih normi važi ukoliko zakonodavac ne produži dejstvo starog zakona, što nije učinjeno donošenjem novog Zakona o upravnim sporovima. Takođe je ocenjeno da nisu ispunjeni uslovi za podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke u smislu člana 49. stav 1. novog zakona, budući da pobijanu presudu nije doneo Upravni sud. S obzirom na to da je Zakon o upravnim sporovima važio do 30. decembra 2009. godine, a da je predmetni zahtev podnet 13. januara 2010. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je isti nedozvoljen, jer nije predviđen kao pravni lek koji se može izjaviti protiv pravnosnažne presude donete u upravnom sporu.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava , na č iju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu .

Za odlučivanje Ustavnog suda o ovoj ustavnoj žalbi relevantne su i odredbe Zakona o upravnim sporovima , objavljenog u „Službenom glasnik u Republike Srbije “, broj 111/09 od 29. decembra 2009. godine, kojima je propisano: da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke, kada je to zakonom predviđeno , u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (član 49. stav 1. tač. 1), 2) i 3 )); da se zahtev podnosi Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja stranci, odnosno nadležnom javnom tužiocu odluke suda protiv koje se zahtev podnosi (član 51. stav 1.); da će se postupci po tužbama, zahtevima za vanredno preisipitivanje sudske odluke i tužbama za ponavljanje postupka podnetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati pred Upravnim sudom, po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 77. stav 1.); da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 79.).

Odredbom člana 18. stav 2. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) bilo je propisano da protiv pravnosnažne odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju republike članice stranka može podneti vrhovnom sudu u republici članici zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, te da se taj zahtev može podneti zbog povrede materijalnog prava ili zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari. Saglasno odredbi člana 45. stav 1. ovog zakona, za htev za vanredno preispitivanje sudske odluke podnosio se nadležnom sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke protiv koje stranka podnosi zahtev.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je Vrhovni kasacioni sud „protivustavnom primenom“ načela trenutnog dejstva procesnih normi uskratio pravo na podnošenje zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke, iako „zakon to nikada nije učinio“.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je pošao od navedenih odredaba čl. 49. i 51. Zakona o upravnim sporovima iz 2009. godine (dalje u tekstu: novi Zakon), kojima je predviđeno da se zahtev za preispitivanje sudske odluke može podneti Vrhovnom kasacionom sudu protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda , pod uslovima propisanim tim zakonom. U pogledu prethodno ostvarene pravne zaštite, novi Zakon je dozvolio navedeno vanredno pravno sredstvo samo u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalb a. Po oceni Ustavnog suda, ratio legis ovakvog zakonskog rešenja je da se delimično kompenzira nedostatak redov ne upravnopravne zašti te, vanrednom sudskom zaštitom, čime se uvećava mogućnost otkl anjanja eventualno učinjen ih nezakonitosti, neposredno u radu Upravnog suda i posredno onih iz upravnog postupka .

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da je presuda Okružnog suda u Beogradu U. 598/09 od 30. novembra 2009. godine dostavljena punomoćniku podnositeljke 4. januara 2010. godine , a da je zahtev za vanredno preispitivanje navedene presude (dalje u tekstu: predmetni zahtev) podne t Upravnom sudu 13. januara 2010. godine.

Imajući u vidu da je novim Zakonom propisana nadležnost Upravnog suda za odlučivanje o zahtevima za vanredno preispitivanje sudske odluke podnetim do 30. decembra 2009. godine (član 77. stav 1.) , Ustavni sud nalazi da nije postojala zakonska mogućnost da Upravni sud postupa po predmetnom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe , a, s druge strane, Vrhovni kasacioni sud nije mogao odlučivati o tom zahtevu u smislu člana 49. stav 1. novog z akona, jer pobijanu odluku nije doneo Upravni sud. Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud, postupajući u skladu sa odredbama merodavnog procesnog prava, ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o predmetnom zahtevu, budući da je podnet po prestanku važenja zakona kojim je to pravno sredstvo bilo predviđeno. Međutim, imajući u vidu da i postupanje nadležnih organa u skladu sa zakonom može, pod određenim uslovima, imati za posledicu povredu prava zajemčenih Ustavom, ovaj sud je ispitivao da li je navedenim postupanjem Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju, podnositeljki ustavne žalbe uskraćeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da se prelaznim odredbama zakona koji stupa na snagu uređuje, pored ostalog, primenom kog zakona će se okončati postupci koji su započeti po odredbama zakona koji prestaje da važi, a koji nisu pravnosnažno okončani do stupanja novog zakona na snagu. Zakonsko rešenje koje u takvim slučajevima predviđa primenu zakona koji prestaje da važi, treba da obezbedi da se dovedu u istu pravnu situaciju sva lica koja su za vreme važenja zakona koji prestaje da važi pokrenula postupak, a koji nije pravnosnažno okončan. Navedenom rešenju može se staviti prigovor da postupci pokrenuti istog dana mogu biti okončani primenom različitih zakona, u zavisnosti od datuma donošenja odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, iako stranke ne mogu uticati na to kada će nadležni organ doneti odluku o njihovom pravu ili obavezi.

Kada je reč o pokretanju postupka po vanrednom pravnom sredstvu, Ustavni sud nalazi da moraju biti u istoj pravnoj situaciji sva lica koja su prijemom pravnosnažne sudske odluke dobila pravnu mogućnost da u roku predviđenom zakonom koji je tada na snazi, izjave to pravno sredstvo. Iz toga sledi da na ostvarivanje navedenog prava ne može biti od uticaja da li je vanredno pravno sredstvo izjavljeno pre ili nakon stupanja na snagu novog zakona, ukoliko je rok za podnošenje tog pravnog sredstva započeo za vreme važenja zakona koji prestaje da važi. Naime, priznato pravo na podnošenje jednog pravnog sredstva do kraja raspoloživog zakonskog roka, na šta je stranka računala u trenutku otpočinjanja tog roka, ne bi bilo pravedno „ugasiti“ stupanjem na snagu novog zakona.

Primenjujući navedena stanovišta na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra da bi zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke podnet nakon stupanja na snagu novog Zakona – ukoliko je rok za njegovo podnošenje počeo da teče za vreme važenja Zakona o upravnim sporovima iz 1996. godine , trebalo u podobiti zahtevu iz člana 49. novog Zakona, pa bi o njemu morao odlučivati Vrhovni kasacioni sud. Međutim, u konkretnoj situaciji, kada je pobijana sudska odluka dostavljena podnositeljki ustavne žalbe u vreme važenja novog Zakona, Ustavni sud nalazi da se uslovi za korišćenje zahteva za preispitivanje pravnosnažne sudske odluke moraju procenjivati prema odredbama novog Zakona, za vreme čijeg važenja je počeo da teče rok za podnošenje tog zahteva. Ovo iz razloga što od okolnosti kada je stranci izvršeno dostavljanje akta zavisi i pravna mogućnost i rok za korišćenje propisanog pravnog sredstva. Ovakav stav Ustavni sud je izrazio u Odluci IUz-850/2010 od 12. jula 2012. godine ("Službeni glasnik RS", broj 71/12).

Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe u vreme prijema presude Okružnog suda u Beogradu U. 598/09 od 30. novembra 2009. godine nije imala zakonsku mogućnost da podnese zahtev za vanredno preispitivanje navedene odluke i da je bez osnova njena tvrdnja da je „to pravno sredstvo bilo dozvoljeno i po starom i po novom zakonu, jer je izmenjen samo naziv suda“. Imajući u vidu da je u predmetnom upravnom postupku bila obezbeđena dvostepenost i da je zakonitost akta kojim je taj postupak okončan ispitao nadležni sud u upravnom sporu, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Neosnovanost ustavne žalbe zbog gubitka prava na vanredno preispitivanje sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti