Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Sud utvrđuje da je dužina postupka nerazumna i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. J. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 21/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 164/93) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. J. iz V. je 29. avgusta 2012. godine preko punomoćnika S. I, advokata iz V, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 21/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 25. januara 1993. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženog Z. S, radi povraćaja stvari i naknade štete zbog neosnovanog obogaćenja; da je prvostepeni sud tek 18. januara 2001. godine doneo delimičnu presudu, dok o tužbenom zahtevu u celosti nije odlučio; da je drugostepeni sud 28. juna 2002. godine ukinuo delimičnu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da do podnošenja ustavne žalbe, dakle skoro 20 godina, postupak nije okončan, te mu je zbog takvog neefikasnog postupanja nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini iden tičan odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 21/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 25. januara 1993. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženog Z. S, radi povraćaja stvari i naknade štete zbog neosnovanog obogaćenja. Predmet je dobio broj P. 164/93. Tužbeni zahtev je preciziran 25. februara 1994. godine.

Pred Opštinskim sudom u Vranju održano je osam ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem više svedoka, veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i veštačenja građevinske struke, saslušanjem veštaka, dok 33 ročišta nije održano, i to: 22 jer tuženi nije došao, dva bez navođenja razloga, jedno zbog nedolaska podnosioca, četiri zbog nedolaska veštaka, jedno zbog proglašenja ratnog stanja, tri zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 164/93 od 18. oktobra 2001. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 124.027,05 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 488/02 od 28. juna 2002. godine ukinuta je delimična presuda Opštinskog suda u Vranju P. 164/93 od 18. oktobra 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 3251/02 i održano je 12 ročišta, dok 32 ročišta nije bilo održano, i to: 23 zbog odsustva tuženog, jedno zbog pokušaja mirnog rešenja spora, dva zbog nedolaska veštaka, jedno zbog štrajka advokata, dva radi kompletiranja nalaza veštaka, tri bez navođenja razloga.

Na ročištima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušani su svedoci, izvršeno je suočenje među svedocima, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka građevinske struke i veštaka finansijske struke, saslušane su parnične stranke.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 21/10 od 12. juna 2013. godine, u stavu prvom, obavezan je tuženi da zbog sticanja bez osnova, i to po osnovu duga, na ime protivvrednosti nabavljenog inventara pobrojanog u izreci i na ime ulaganja za izvedene građevinske radove, tužiocu isplati dosuđene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tuženi obaveže da mu na ukupan iznos naknade zbog sticanja bez osnova isplati zakonsku zateznu kamatu za period počev od 21. marta 2013. godine pa do konačne isplate; stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2253/13 od 29. oktobra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju P. 21/10 od 12. juna 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 13 godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 25. januara 1993. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnete tužbe, prvostepeni sud je delimično odlučio posle osam godina i devet meseci i u tom periodu je bilo zakazano 41 ročište, od kojih je samo osam održano. Dalje, drugostepeni sud je posle osam meseci odlučio tako što je prvostepenu delimičnu odluku ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i u ponovnom postupku prvostepeni sud je odlučio posle 11 godina, u kom periodu je bilo zakazano 46 ročišta, od kojih je samo 12 održano, dok je drugostepeni sud odlučio posle četiri meseca. Dakle, parnični postupak je pravnosnažno okončan posle 20 godina i devet meseci što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, jer je prisustvovao ročištima za glavnu raspravu, dok njegovo neprisustvovanje jednom ročištu nema uticaja na drugačiju odluku ovog suda. Takođe, podnosilac je postupao po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, dok je predmet spora za podnosioca bio od značaja, imajući u vidu da se radilo o sporu za naknadu za njega značajnog novčanog iznosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 164/93, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 21/10, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.