Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko sedam godina. Sud je zaključio da je dužina postupka posledica neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. R. iz Surdulice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Z. R. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 863/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P1. 518/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. R . iz Surdulice je, 29. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika S . V, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 863/11. Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, istakao i povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava učinjenu presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 838/12 od 19. juna 2012. godine .

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je osporeni parnični postupak trajao osam godina, iako u nije u pitanju komplikovan predmet u smislu utvrđivanja činjenica i donošenja odluke, te da za tako dugo trajanje on ne snosi krivicu.

Svoje navode o povredi prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže tvrdnjama da utvrđeno činjenično stanje ne odgovara materijalnoj istini, te da sud nije dao „parametre i dokaze na osnovu kojih je utvrdio doprinos tužioca od 20% za nastalu povredu – štetu“.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P1. 863/11, te je na osnovu toga i navoda podnosioca istaknutih u ustavnoj žalbi, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. maja 2005. godine tužbu radi naknade štete Opštinskom sudu u Vranju protiv HK „S.“ V. Predmet je zaveden pod brojem P1. 518/05.

Nakon četiri ročišta, Opštinski sud u Vranju je doneo rešenje P1. 518/05 od 24. maja 2006. godine kojim je utvrdio da se tužba tužioca smatra povučenom, jer se ni jedna stranka nije pristupila na ročište zakazano za 24. maja 2005. godine. Odlučujući po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje, Opštinski sud u Vranju je na ročištu održanom 6. septembra 2006. godine dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i parnični postupak je nastavljen. Tuženi je protiv ovakve odluke postupajućeg suda podneo žalbu Okružnom sudu u Vranju koji je rešenjem Gž1. 3063/06 od 8. februara 2007. godine vratio spis predmeta nerazmotren prvostepenom sudu radi izrade rešenja o od 6. septembra 2006. godine kojim je dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje. Opštinski sud u Vranju je navedeno rešenje izradio 12. marta 2007. godine, nakon čega je spise predmeta poslao Okružnom sudu, koji je svojim rešenjem Gž1. 613/07 od 16. maja 2007. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio navedeno rešenje kojim je dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je dodeljen u rad Osnovnom sudu u Vranju i zaveden je pod brojem P1. 63/10.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1. 63/10 od 23. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan je tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati: zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 100.000 dinara, zbog pretrpljenog straha iznos od 50.000 dinara, zbog naruženosti iznos od 50.000 dinara i zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 250.000 dinara, sa zateznom kamatom od dana donošenja presude, pa do isplate (stav 1. izreke), odbijen je tužbeni zahtev tužioca za veće iznose od dosuđenog stavom 1. izreke kao neosnovan (stav 2. izreke) i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke).

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1929/11 od 4. oktobra 2011. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke, i u tim delovima predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 863/11. Osnovni sud u Vranju je presudom P1. 863/11 od 27. januara 2012. godine obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati: zbog naruženosti iznos od 40.000 dinara i zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 200.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav 1. izreke), odbijen je tužbeni zahtev tužioca za iznos preko dosuđenog stavom 1. izreke (stav 2. izreke), odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu tuženi isplati na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 100.000 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 50.000 dinara kao neosnovan (stav 3. izreke), odbijen je prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog (stav 4. izreke) i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav 5. izreke).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 838/12 od 19. juna 2012. godine delimično je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju P1. 863/11 od 27. januara 2012. godine u delu stav 1. izreke kojom je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog naruženosti isplati iznos od 40.000 dinara (stav 1.), delimično je usvojena žalba tuženog i preinačena je navedena prvostepena presuda u delu stava 1. izreke i to tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 120.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27. januara 2012. godine pa do isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca za veći iznos od dosuđenog kao neosnovan (stav 2. izreke), ukinuto je rešenje o troškovima iz stava 5. izreke prvostepene presude i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje (stav 3. izreke).

Rešenjem P1. 863/11 od 27. jula 2012. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 159.950 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. januara 2012. godine pa do konačne isplate.

U toku postupka: zakazano je 30 ročišta od kojih je 20 održano, a deset nije održano, od čega jedno zbog nepristupanja tužioca; naloženo je četiri veštačenja (lekara ortopeda, dva veštačenja lekara neuropsihijatra i veštaka mašinske struke); u predmetu je postupalo šest sudija kao predsednici veća, odnosno, kasnije, kao sudija pojedinac.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovom parničnom postupku, bilo je propisano da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 23. maja 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a da je okončan 27. jula 2012. godine, donošenjem odluke o troškovima postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj dvostepeni parnični postupak trajao sedam godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, sedmogodišnje trajanje ovog spora ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca.

Naime, polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud konstatuje da se u predmetnom postupku odlučivalo o relativno složenom tužbenom zahtevu u kome je trebalo utvrditi niz činjenica relevantnih za utvrđivanje činjeničnog stanja, radi čega je sprovedeno čak četiri veštačenja, kako veštaka medicinske, tako i veštaka mašinske struke.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud konstatuje da je jedno ročište odloženo, te da je doneto rešenje kojim se njegova tužba smatra povučenom zbog nedolaska tužioca na zakazano ročište. Međutim, Ustavni sud je ocenio da ovaj doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini osporenog postupka nije od pretežnog značaja za celokupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ocenjujući ponašanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve okolnosti, ne može prihvatiti da je razumno da ovaj dvostepeni parnični postupak traje više od sedam godina, te da se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. U prilog ovakve ocene Ustavnog suda govori više činjenica, kao na primer da je u postupku po žalbi predmet vraćan nerazmotren prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer Opštinski sud u Vranju nije izradio rešenje kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, te da su zakazana ročišta odlagana devet puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Pored toga, Ustavni sud ističe da je u toku prvostepenog predmetnog postupka postupalo čak šest sudija, te napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine).

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 838/12 od 19. juna 2012. godine sa stanovišta eventualne povrede prava na pravično suđenje 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu navode podnosioca kojima argumentuje svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se oni ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti