Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, nalazeći da su navodi o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku očigledno neosnovani. Sudovi su u izvršnom postupku doneli odluke u skladu sa zakonom, a postupak je okončan u kratkom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-703/2011
26.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja zamenjuje predesednika, i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Duška Jerimića iz Nevesinja, Republika Srpska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. maja 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Duška Jeremića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 19566/10 od 10. novembra 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu I. 32184/10.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Duško Jeremić iz Nevesinja, Republika Srpska, preko punomoćnika Branka Simovića, advokata iz Podgorice, Republika Crna Gora, podneo je Ustavnom sudu 12. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 19566/10 od 10. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu I. 32184/10. Podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u izvršnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe odbijen predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe za naplatu zakonske domicilne kamate na iznos glavnog duga, jer je u izvršnoj ispravi određena pripadajuća kamata na iznos glavnog duga. Podnosilac ustavne žalbe je u suštini naveo da je pripadajuća kamata izjednačena sa zakonskom domicilnom kamatom, jer ona iznosi 2% na godišnjem nivou, kao da i nju propisuje Narodna banka Srbije.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je u stavu 2. navedenog člana zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi osnovni sud u Beogradu rešenjem I. 32184/10 od 6. maja 2010. godine odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer je izvršnom ispravom određena kamata različita od tražene predlogom za izvršenje.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 19566/10 od 10. novembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1).

Ustavni sud konstatuje da je označenim članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je izvršni postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo konkretne razloge niti je obrazložio na kojin način mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 19566/10 od 10. novembra 2010. godine, osim što je istakao navod da je pripadajuća kamata ona koju obračunava Narodna banka Srbije i da je ista izjednačena sa zakonskom zateznom kamatom, što predstavlja njegovo subjektivno mišljenje i ne može biti dokaz o povredi Ustavom zajemčenog prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da razlozima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenog drugostepenog rešenja, te da su očigledno neosnovani navodi podnosioca da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ocenjuje da se razlozi navedeni u prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, u izvršnom postupku ne mogu prihvati kao razlozi koji imaju ustavnopravni karakter. Ovakav stav Ustavni sud zasniva na činjenici da podnosilac ustavne žalbe nije naveo koje konkretne radnje i mere nije preduzeo sud u razumnim rokovima u predmetnom izvršnom postupku, a iz same priložene dokumentacije proizlazi da je predlog za izvršenje podnet 2010. godine, u kojoj godini je pravnosnažno okončan izvršni postupak. Imajući u vidu navedeno, trajanje izvršnog postupka po predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, očigledno nije dovelo do povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

ZAMENjUJE PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

 

 

 

 

Slični dokumenti

• Už 6783/2018: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 13825/2022: Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 7845/2021: Odbijanje ustavne žalbe u izvršnom postupku zbog neprimenljivosti člana 547. ZIO
• Už 9749/2022: Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku
• Už 360/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku
• Už 5405/2024: Odluka Ustavnog suda o nadležnosti suda za ubrzavanje izvršnog postupka
• Už 8264/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku