Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Povreda je nastala usled neefikasnog postupanja sudova, što je dovelo do neopravdano dugog trajanja postupka u privrednom sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO, Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 731/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ DOO, Novi Sad, je podnelo 29. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Miroslava Đerkovića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 731/10 i protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 731/10 od 1. aprila 2010. godine u stavu drugom i četvrtom izreke i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10095/10 od 20. juna 2012. godine u stavu drugom i trećem izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je parnični postupak vođen radi naplate duga tužioca prema tuženom JP PTT Saobraćaja, Čačak koji je proistekao iz ugovora broj 00159 od 13. juna 1996. godine , zaključenog između tužioca u svojstvu izdavača-prodavca i tuženog kao naručioca-kupca o kupoprodaji jednog primerka registara žiro računa, sa objavljivanjem matičnog broja i šifre delatnosti privrednog društva tuženog, na vremenski period od ukupno 11 godina; da su sudovi utvrdili da tuženi nije izričito odobrio ugovor, ali da se ugovor može odobriti putem konkludentnih radnji, koje se ogledaju u ponašanju tuženog, eventualnom zadržavanju i raspolaganju predmetnim publikacijama, kao i činjenici da tuženi kao naručilac nije reklamirao, niti vratio publikacije tužiocu; da su odlučne činjenice sudovi utvrdili suprotno pismenim ispravama; da predmetni ugovor proizvodi pravno dejstvo za obe ugovorne strane, iz razloga što su akviziteri tužioca, prilikom zaključenja ugovora znali da predstavnik tuženog istupa u svojstvu zastupnika, saglasno članu 85. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima i da čak i da je predmetni ugovor u ime i za račun tuženog zaključilo neovlašćeno lice, isti je konkludentnim radnjama od strane tuženog naknadno-prećutno odobren, upravo u skladu sa članom 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 731/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo 22. juna 2004. godine Trgovinskom sudu u Kraljevu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika Javnog preduzeća PTT „Saobraćaja“, Čačak naplatom na novčanim sredstvima izvršnog dužnika u iznosu od 284.763,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na opredeljene iznose od dospelosti do isplate.

Po pravnosnažnosti rešenja Trgovinskog suda u Kraljevu od 6. jula 2004. godine, kojim se oglasio mesno nenadležnim, spisi predmeta su dostavljeni 15. oktobra 2004. godine Trgovinskom sudu u Čačku, koji je doneo rešenje o izvršenju Iv. 1517/04 od 15. oktobra 2004. godine.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Trgovinski sud u Čačku je rešenjem Iv. 1517/04 od 22. decembra 2004. godine stavio van snage rešenje o izvršenju istog suda Iv. 1517/04 od 15. oktobra 2004. godine.

Trgovinski sud u Čačku se rešenjem P. 720/04 od 14. januara 2005. godine oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Trgovinskom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 1644/05 od 16. marta 2005. godine potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Čačku P. 720/04 od 14. januara 2005. godine.

Na ročištu održanom 23. juna 2005. godine je prekinut postupak u ovoj parnici do pravnosnažnog okončanja postupka po protivtužbi koja egzistira samostalno, a kojom se traži poništaj ugovora čije se ispunjenje traži u ovom predmetu.

Rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2142/05 od 5. decembra 2005. godine je nastavljen postupak, jer je postupak u predmetu P. 1123/05 okončan rešenjem kojim se tužba smatra povučenom.

Na ročištu održanom 7. februara 2006. godine je spojen postupak po tužbi i protivtužbi tuženog-protivtužioca od 3. oktobra 2005. godine, a nakon toga je po održanih sedam ročišta na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka zaključena glavna rasprava.

Presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2142/05 od 22. maja 2007. godine je, u stavu prvom izreke, dozvoljeno preinačenje tužbe tužioca prema podnesku od 4. maja 2006. godine ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 399.690,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate ; stavom trećim izreke je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se poništi ugovor-račun broj 00159 od 13. juna 1996. godine kao nezakonit ; stavom četvrtim izreke je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a stavom petim izreke je ukinuto rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Kraljevu Iv. 1517/04 od 15. oktobra 2004. godine.

Rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 5591/07 od 30. aprila 2009. godine je ukinuta presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2142/05 od 22. maja 2007. godine, u stavu drugom i četvrtom izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

U ponovnom postupku je, nakon četiri održana ročišta , zaključena glavna rasprava i presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 731/10 od 1. aprila 2010. godine je , u stavu prvom izreke, dozvoljeno preinačenje tužbe tužioca prema podnesku od 4. maja 2006. godine. Osporenim stavom drugim izreke ove presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime glavnog duga plati iznos od 399.690,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pojedinačno opredeljenih iznosa do isplate , stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se poništi ugovor - račun broj 00159 od 13. juna 1996. godine, kao nezakonit, osporenim stavom četvrtim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je stavom petim izreke ukinuto rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Kraljevu Iv br. 1517/04 od 15. oktobra 2004. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je ugovor-račun broj 00159 od 13. juna 1996. godine, u ime tuženog potpisalo lice, koje nije bil o ovlašćen o da zaključuje bilo kakve pravne poslove za račun tuženog; da je u spornom periodu lice ovlašćeno za zastupanje tuženog bio Dragiša Milić, koji nije dao ovlašćenje potpisniku spornog ugovora; da je ispostava u Gornjem Milanovcu upisana u registar suda kao deo preduzeća JP PTT „Saobraćaja" Srbija koji bi eventualno imao određena ovlašćenja u pravnom prometu; da je u registru suda upisana radna jedinica u Čačku, ovde tuženi, i to kao deo preduzeća sa restriktivnim i taksativno nabrojanim ovlašćenjima ; da je radna jedinica PTT Saobraćaja „Čačak" u Čačku, upisana u registar Okružnog privrednog suda u Beogradu na osnovu rešenja od 10. januara 1990. godine, kao deo preduzeća JP PTT Saobraćaja „Srbija" Beograd, a da za preuzete obaveze Radne jedinice PTT Saobraćaja „Čačak" u Čačku u pravnom prometu sa trećim licima odgovara Javno preduzeće PTT „Srbija" Beograd svim svojim sredstvima; da se prema članu 9. Statuta JP PTT Saobraćaja „Srbija" od 15. januara 1992. godine za obavljanje poslova iz delatnosti preduzeća organizuju delovi preduzeća - direkcije i radne jedinice, a prema članu 11, radne jedinice istupaju u pravnom prometu u okviru ovlašćenja da zaključuju ugovore vezane za korišćenje komunalnih usluga u platnom prometu na području radne jedinice i da zaključuju ugovore o međusobnim odnosima sa trećim licima koji proizlaze iz prikupljanja i udruživanja sredstava za finansiranje zajedničke izgradnje PTT kapaciteta, dok je prema članu 24, direktor radne jedinice ovlašćen da predst avlja preduzeće pred korisnicima PTT usluga, poslovnim partnerima i organima teritorijalnih jedinica u oblasti vršenja PTT usluga i drugih poslova koji se u okviru delatnosti preduzeća obavljaju na teritoriji radne jedinice u granicama prenetih ovlašćenja; da je u ugovoru-računu broj 00159 kao naručilac označeno JP PTT Saobraćaj „Čačak“ - Gornji Milanovac sa adresom u Gornjem Milanovcu, ulica Heroja Draževića broj 1; da je ocenom izvedenih dokaza u toku postupka utvrđeno da je sporni ugovor u ime tuženog potpisalo lice koje nije bilo ovlašćeno da zaključuje bilo kak ve pravne poslove za račun tuženog, niti je ispostava u Gornjem Milanovcu bila upisana u registar suda kao deo preduzeća tuženog koji bi eventualno imao određena ovlašćenja u pravnom prometu, kao i da u spornom periodu lice ovlašćeno za zastupanje tuženog nije dao ovlašćenje potpisniku spornog ugovora . Prvostepeni sud je stao na stanovište da sporni ugovor nije konvalidiran, u smislu odredbe člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije bilo saglasnosti volja za zaključenje istog, te da ugovor ne postoji i ne može proizvoditi pravno dejstvo, zbog čega je našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Dalje iz obrazloženja proizlazi da je u odnosu na istaknuti protivtužben i zahteva utvrdio da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru koji ni zaključen, te da se stoga ne može tražiti da se isti poništi, zbog čega je i protivtužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, dok je u odnosu na istaknute prigovore zastarelosti ocenio da su isti irelevantni, s obzirom na to da je reč o nepostojećem ugovoru.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10095/10 od 20. juna 2012. godine je, u stavu prvom izreke, odbačena kao nedozvoljena žalba tužioca-protivtuženog u delu kojim se pobija prvostepena presuda u stavu trećem izreke ; osporenim stavom drugim izreke je odbijena kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke, a osporenim stavom trećim izreke je odbijen zahtev tužioca-protivtuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva novčano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 399.690,00 dinara, na ime usluge objavljivanja matičnog broja, šifre delatnosti i isporučivanje kompakt diska; da je predmet protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca da sud utvrdi da je ništav ugovor-račun broj 00159 od 13. juna 1996. godine i da je isti nezakonit; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je sporni ugovor-račun broj 00159 od 13. juna 1996. godine, u ime tuženog potpisan od strane lica koje nije imalo ovlašćenje za zaključenje ugovora, kao i da ispostava u Gornjem Milanovcu, kao deo preduzeća JP PTT Saobraćaja „Srbija" nije imala određena ovlašćenja u pravnom prometu, kao i da lice ovlašćeno za zastupanje tuženog u spornom periodu nije dalo ovlašćenje potpisniku ugovora, niti je naknadno odobrio zaključenje spornog ugovora. Drugostepeni sud je u obrazloženju posebno istakao da su neosnovani navodi tužioca-protivtuženog kojim je ukazao da nisu pravilno raspravljene odlučne činjenice vezane za zaključenje spornog ugovora i njegovu konvalidaciju, jer nalazi da je prvostepeni sud dao jasne i valjane razloge u pogledu navedenih činjenica, a koje se odnose na potpisivanje ugovora. Pored navedenog, drugostepeni sud je u pogledu žalbenih navoda tužioca da se ugovor mogao odobriti i konkludentnim radnjama, zadržavanjem i raspolaganjem publikacijama, te da tuženi ispostavljene račune nije vratio niti reklamirao, istakao da je suština konkludentnih radnji, za koje se smatra da izražavaju volju ponuđenog da ponudu prihvati, u preduzimanju aktivnih radnji (slanje stvari, plaćanje cene i sl.), te da nepostupanje tuženog-protivtužioca u suštini ima prirodu ćutanja ponuđenog i ne znači prihvatanje ponude, saglasno članu 42. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a saglasno stavu 2. istog člana, nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje smatrati kao prihvatanje. Naime, drugostepeni sud nalazi da se u fazi kada ugovor potpisuju lica označena u ugovoru, a za tuženog lice koje za zaključenje ugovora nije ovlašćeno, ne može govoriti o stalnoj poslovnoj vezi u vezi sa određenom robom, u kom bi slučaju ćutanje tuženog kao neovlašćeno zastupanog moglo biti tretirano kao odobrenje ugovora. Pored navedenog, da bi sporni ugovor bio konvalidiran u konkretnom slučaju, tužilac-protivtuženi je trebalo da dostavi dokaz da je odobrenje za zaključenje istog dao tadašnji direktor, odnosno lice upisano u registar kao lice ovlašćeno za zastupanje, te da se u nedostatku ovog dokaza pozivanje tužioca na osnaženje zaključenog ugovora od strane neovlašćenog lica, ne može se prihvatiti sa uspehom. Drugostepeni sud je stao na stanovište da je pravilan zaključak prvostepenog suda da među strankama ugovor nije zaključen, jer ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica nije naknadno odobren od strane tuženog-protivtužioca, pa je našao da je irelevantno da li je tužilac po ovom ugovoru izvršavao obavezu za koju je smatrao da postoji, a tuženi-protivtužilac, ne može biti u obavezi da ispunjava ugovorom predviđene obaveze kada ugovor, u odnosu na njega ne proizvodi pravno dejstvo i ne obavezuje ga saglasno članu 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga drugostepeni sud nalazi da je i odnosu na protivtužbeni zahtev pravilno primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da se radi o nepostojećem ugovoru.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da je svaka stranka dužna je da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano : da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude i da nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje ( na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatrati kao prihvatanje (član 42. st. 1. i 2.); da u govor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri (član 88. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 22. juna 2004. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Trgovinskom sudu u Kraljevu i da je pravnosnažno okončan 20 . juna 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja trajao osam godina .

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, s obzirom na to da je predmet tužbenog zahteva novčano potraživanje tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe na ime pruženih usluga, a predmet protivtužbenog zahteva utvrđenje ništavosti ugovora.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac i njegov punomoćnik, nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da se po podnošenju predloga za izvršenje Trgovinski sud u Kraljevu oglasio mesno nenadležnim i spise predmeta dostavio Trgovinskom sudu u Čačku, koji je nakon četiri meseca od podnošenja predloga za izvršenje doneo rešenje o izvršenju. Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Trgovinski sud u Čačku je nakon dva meseca od izjavljenog prigovora, stavio van snage rešenje o izvršenju, oglasio se mesno nenadležnim i spise predmeta dostavio Trgovinskom sudu u Novom Sadu. Nakon tri meseca od oglašanja Trgovinskog suda u Čačku mesno nenadležnim i odlučivanja Višeg suda o žalbi tuženog na rešenje o nenadležnosti, spisi predmeta su dostavljeni Trgovinskom sudu u Novom Sadu koji je prekinuo postupak u parnici do pravnosnažnog okončanja postupaka po protivtužbi kojom se traži poništaj ugovora čije se ispunjenje traži i u ovom predmetu. Nakon pet meseci od prekida, nastavljen je parnični postupak, jer je protivtužba tuženog povučena, a zatim je spojen postupak po protivtužbi tuženog sa tužbom i nakon sedam održanih ročišta i izvedenih dokaza saslušanjem svedoka je doneta prva presuda. Odlučujući o žalbi, drugostepeni sud je delimično potvrdio, a delimično ukinuo prvostepenu presudu i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon četiri održana ročišta u preostalom delu tužbenog zahteva doneta presuda, koja je u postupku po žalbi potvrđena.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 731/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini , zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporen ih presuda.

Za osporene presude prvostepeni i drugostepeni sud su, po oceni Ustavnog suda, dali dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatraju da sporni ugovor-račun broj 00159 od 13. juna 1996. godine, nije konvalidiran, u smislu odredbe člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije bilo saglasnosti volja za zaključenje istog, te da ugovor ne postoji i ne može proizvoditi pravno dejstvo. Ustavni sud nalazi da su sudovi u obrazloženjima osporenih presuda, takođe, dali jasne razloge o tome da je suština konkludentnih radnji, za koje se smatra da izražavaju volju ponuđenog da ponudu prihvati, u preduzimanju aktivnih radnji (slanje stvari, plaćanje cene i sl.), te da nepostupanje tuženog-protivtužioca u sušt ini ima prirodu ćutanja ponuđenog i ne znači prihvatanje ponude, saglasno članu 42. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a saglasno stavu 2. istog člana, nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje smatrati kao prihvatanje.

Pri to me, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u ustavnoj žalbi ponovio navode već iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane prvostepenog, kao i drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenim presudama dati jasni, dovoljni i argumentovani razlozi.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavn og prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda, za koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva, zapravo , na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti