Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu materijalne štete u visini glavnog duga, dok se deo žalbe o visini naknade za povredu razumnog roka odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7039/2015
18.04.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. V . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. V . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2381/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu , iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 10228/10 od 27. januara 2010. godine, umanjenog za iznos koji mu je po tom osnovu eventualno već isplaćen. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke M inistarstvu.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . iz Čačka je , 31. jula 2015. godine, preko punomoćnika R. G. advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 240/14 od 17. aprila 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 636/2015 od 24. juna 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1 . Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je u izvršnom postupku, čija je dužina cenjena u predmetnom vanparničnom postupku u kome su doneta osporena rešenja, povređeno njegovo pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku koja mu je dosuđena osporenim rešenjima, nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava. Predlaže da mu Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i materijalne š tete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 10228/10 od 27. januara 2010. godine, kao i pravo na naknadu troškova za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. V, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. jula 2009. godine Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog F. „ A.“ d.o.o. iz Čačka, radi isplate zarade, naknade zarade i doprinosa za socijalno osiguranje.

Opštinski sud u Čačku je 8. oktobra 2009. godine doneo presudu zbog propuštanja P1. 307/2009, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da na ime navedenih primanja iz radnog odnosa isplati tužiocu odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka. Imajući u vidu da tuženo preduzeće nije podnelo žalbu u zakonom predviđenom roku, prvostepena presuda je postala pravnosnažna 31. oktobra 2009. godine.

Budući da F. „ A.“ d.o.o. iz Čačka nije dobrovoljno izmirilo svoje obaveze u paricionom roku, i zvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 17. decembra 2009. godine predlog za izvršenje prvostepenom sudu protiv izvršnog dužnika, tražeći da se prinudno namiri njegovo potraživanje utvrđeno navedenom izvršnom ispravom. Osnovni sud u Čačku je 27. januara 2010. godine doneo rešenje I. 10228/10, kojim je odredio prinudno izvršenje.

Viši sud u Čačku je 17. aprila 2015. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 240/14, kojim je: u stavu prvom izreke usvojio zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2381/14 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom ro ku; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev predlagača za naknadu zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku i utvrdio njegovo pravo na primerenu naknadu u iznosu od 150 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev predlagača za navedenu naknadu preko iznosa koji je dosuđen stavom trećim izreke; u stavu petom izreke dosudio predlagaču troškove ovog vanparničnog postupka.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 636 /2015 od 24. juna 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje, prihvatajući u celini pravno stanovište Višeg suda u Čačku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku i da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2381/14, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Nakon toga, Evropski sud za ljudska prava je 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust nadležnog izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predsta vlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici : www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju I. 10228/10 od 27. januara 2010. godine , umanjenog za iznos koji mu je po tom osnovu eventualno već isplaćen, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 240/14 od 17. aprila 2015. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 636/2015 od 24. juna 2015. godine , Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac u suštini nezadovoljan visinom naknade koja mu je u predmetnom vanparničnom postupku dosuđena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U tom smislu, Ustavni sud najpre ukazuje na to da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) , preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosi oca u konkretnom postupku, složenosti predmeta, značaj a spornog prava za podnosioca i ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocu ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena mu je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji mu je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuju u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006- V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosiocu dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 150 evra nije nerazumna, posebno imajući u vidu prirodu i suštinu pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog navedenim rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už -2287/2015 od 15. jula 2015. godine).

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom vanparničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije dostavio odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da su drugostepeni sudovi, kao sudovi najviše pravne instance u ovoj vrsti vanparnice, doneli različite odluke u predmetima u kojima postoji činjenični i pravni identitet, a što je neophodan uslov za utvrđenje povrede prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Takođe, Ustavni sud je uzeo u obzir da su Viši sud u Čačku i Vrhovni kasacioni sud prevideli da se parnični postupak zajedno sa izvršnim postupkom koji je pokrenut na osnovu izvršne isprave donete u toj parnici, mora sagledavati kao jedinstvena celina (stav izražen u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Međutim, ovakav propust sudova u predmetnom vanparničnom postupku, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, imajući u vidu da je parnični postupak, koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 307/09, okončan za tri meseca, iz čega proizlazi ne samo da je parnični sud postupao efikasno, već i da se dužina trajanj a tog postupka ne bi mogla odraziti na visinu naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku.

S obzirom na činjenicu da je osporenim rešenjima dosuđena podnosiocu ustavne žalbe naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te da mu je u ovoj ustavnopravnoj stvari utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da nema osnova da se još jednom odredi naknada nematerijalne štete, pa je takav zahtev u tački 3. izreke odbio kao neosnovan, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti