Odbijanje ustavne žalbe zbog propuštanja prekluzivnog roka za tužbu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnositeljke kojoj je tužba za proglašenje izvršenja nedopuštenim odbačena kao neblagovremena. Iako je izvršni sud dao pogrešnu pouku o pravnom leku, rok za tužbu je prekluzivan i teče od prijema rešenja o upućivanju na parnicu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . M . iz Čelareva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B . M . izjavljena protiv stava prvog izreke rešenja Višeg suda u u Kruševcu Gž. 396/15 od 29. juna 2015. godine.

2. Odbacuje se ustavna žlba B. M . izjavljena protiv stava drugog izreke rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 396/15 od 29. juna 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M . iz Čelareva podnela je Ustavnom sudu, 30. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u u Kruševcu Gž. 396/15 od 29. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajmečenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Ipi. 9/13 od 19. decembra 2013. godine usvojen prigovor podnositeljke ustavne žalbe u svojstvu trećeg lica i da je ona upućena na parnicu radi proglašenja da je nedopušteno izvršenje na predmetu izvršenja i u tom rešenju je data pouka o pravnom leku; da je protiv navedenog rešenja izvršni poverilac izjavio prigovor i rešenjem Osnovnog suda IPV(I). 20/14 od 14. januara 2014. godine odbačen je kao nedozvoljen prigovor; da je, kada je rešenje o upućivanju na parnicu postalo pravnosnažno, podnositeljka podnela tužbu, ali je parnični sud pravnosnažnim rešenjem odbacio kao neblagovremenu tužbu, jer nije podneta u prekluzivnom roku od 15 dana od dana prijema rešenja o upućivanju na parnicu ; da podnositeljka nije mogla da podnese tužbu na osnovu nepravnosnažnog rešenja izvršnog suda kojim je upućena na parnicu, jer je u tom rešenju data mogućnost izjavljivanja prigovora i da je ona bila prinuđena da čeka drugostepenu odluku; da ako je u prvostepenom rešenju sud pogrešio, to podnositeljka nije mogla da se ponaša protivno tom rešenju; da podnositeljka zbog propusta suda, njegovog nepoznavanja i pogrešnog tumačenja propisa, ne sme da izgubi pravo na pristup sudu i pravično suđenje i sudsku zaštitu.

Podnositeljka ustavne žalbe je p redložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac J. P . podnela je predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv izvršnog dužnika M . T, i to popisom, procenom i prodajom nepokretnosti – stana, radi namirenja novčanog potraživanja. Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem Ii. 92/13 od 18. aprila 2013. godine odredio predloženo izvršenje.

Treće lice B. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je prigovor radi proglašenja da je izvršenje ned opušteno na predmetu izvršenja – predmetnom stanu.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem Ipi. 9/13 od 19. decembra 2013. godine usvojio prigovor podnositeljke ustavne žalbe, te je podnositeljka upućena da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, protiv izvršnog poverioca J . P . i izvršnog dužnika M . T , pokrene parničnični postupak, radi proglašenja nedopuštenosti izvršenja na predmetnom stanu. Navedeno rešenje sadrži pouku o pravnom leku kojom je konstatovano da nezadovoljna stranka ima pravo prigovor a veću toga suda , u roku od pet radnih dana od dana prijam a ovog rešenja. Navedeno rešenje je dostavljeno punomoćniku podnositeljke usta vne žalbe dana 24. decembra 2013. godine.

Veće Osnovnog suda u Novom Sadu je rešenjem IPV(I). 20/14 od 14. januara 2014. godine odbacilo kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverica protiv navedenog rešenja toga suda Ipi. 9/13 od 19. decembra 2013. godine, sa obrazloženjem da je odredbom člana 50. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se protiv rešenja o upućivanju trećeg lica da pokrene parnični postupak radi utvrđenja nedopuštenosti izvršenja na predmetu izvršenja ne može izjaviti prigovor. Navedeno rešenje je dostavljeno punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 27. januara 2014. godine.

Tužilja B. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 5. februara 2014. godine tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tuženih J . P, M . T . i B . M, radi proglašenja nedopuštenos ti izvršenja na predmetnom stanu.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 882/14 od 20. februara 2014. godine odbacio kao neblagovremenu tužbu podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja je navedeno: da je odredbom člana 294. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisano predviđen rok za podnošenje tužbe; da je odredbom člana 50. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da sudija može tokom celog postupka da uputi treće lice da pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na predmetu izvršenja nedopušteno, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja o upućivanja na parnični postupak; da je navedeni rok od 15 dana po s vojoj prirodi prekluzivan rok i protekom ovog roka gubi se pravo na podnošenje tužbe; da je rešenje izvršnog suda o upućivanju podnositeljke da pokrene parnični postupak radi utvrđenja nedopuštenosti izvršenja na predmetnom stanu dostavljeno punomoćniku podnositeljke 24. decembra 2013. godine, a predmetna tužba je podneta 5. februara 2014. godine; da kako je predmetna tužba podneta nakon isteka roka od 15 dana, to je tužba odbačena kao neblagovremena.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 882/14 od 12. marta 2014. godine obavezao podnositeljku da tuženoj J. P . i tuženom B . M . naknadi parnične troškove.

Viši sud u u Kruševcu je osporenim rešenjem Gž. 396/15 od 29. juna 2015. godine, u stavu prvom izreke, potvrdio ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P. 882/14 od 20. februara 2014. godine, dok je, u stavu drugom izreke potvrdio rešenje o troškovima postupka Osnovnog suda u Novom Sadu P. 882/14 od 12. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za okretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glanik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 ) (u daljem tekstu: ZIO iz 2011. godine) bilo je propisano: da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim (stav 1.); da sudija može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem da, uputi da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca, pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno (stav 4.); da se protiv rešenja iz stava 4. ovog člana ne može izjaviti prigovor (stav 6.).

Odredbom člana 294. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 i 74/13) je propisano da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancion i (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Ustavni sud najpre ukazuje da je tužba podnositeljke ustavne žalbe, radi proglašenja nedopuštenosti izvršenja na predmetu izvršenja, pravnosnažnim r ešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 882/14 od 20. februara 2014. godine odbačena kao neblagovremena, jer je podneta nakon isteka roka od 15 dana od dana prijema rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu Ipi. 9/13 od 19. decembra 2013. godine, kojim je usvojen podnositeljkin prigovor kao trećeg lica u izvršnom postupku i kojim je ona upućena da u roku od 15 dana od dana dostavljanja tog rešenja pokrene parnični postupak, radi utvđenja nedopuštenosti izvršenja na predmetu izvršenja – stanu . Tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe o povredi označenog ustavnog prava zasniva se na tome da navedeni rok po svojoj prirodi nije prekluzivni rok, kao i da je sudija pojedinac u izvršnom postupku u navedenom rešenju Ipi. 9/13 od 19. decembra 2013. godine, protivnu ZIO iz 2011. godine, dao pravo na izjavljivanje prigovora, da ona nije mogla da podnese predmetnu tužbu na osnovu nepravnosnažnog rešenja, te da je morala da čeka pravnosnažnost rešenj a izvršnog suda i da je predmetnu tužbu podnela u roku od 15 dana od dana prijema rešenja veća Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 20/14 od 14. januara 2014. godine, kojim je odbačen kao nedozvoljen prigovor protiv navedenog rešenja tog suda Ipi. 9/13 od 19. decembra 2013. godine.

Ustavni sud zatim ukazuje da je odbacivanjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe dovedeno u pitanje njeno pravo na pristup parničnom sudu, kao element prava na pravično suđenje. Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno pravo i može biti predmet zakonskih ograničenja. Zato je od pravnog značaja da se u svakom konkretnom slučaju ispita da li je ograničenje prava na pristup sudu bilo ustavnopravno prihvatljivo.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 50. stav 4. ZIO iz 2011. godine bilo propisano da sudija može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, rešenjem da uputi da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca, pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno. Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište parničnog suda da je navedeni zakonski rok od 15 dana po svojoj prirodi prekluzivni rok i da se tužba radi proglašenja nedopuštenosti iz vršenja na predmetu izvršenja mora podneti u roku od 15 dana od dana prijema rešenja izvršnog suda kojim se tužilac, treće lice u izvršnom postupku, upućuje da pokrene parnični postupak radi proglašenja nedopuštenosti izvršenja na predmetu izvršenja.

Zatim, odredbom člana 50. stav 6. ZIO iz 2011. godine je bilo propisano da se protiv rešenja kojim se treće lice upućuje da pokrene parnični postupak radi proglašenja nedopuštenosti izvršenja na predmetu izvršenja, ne može izjaviti prigovor, dakle to rešenje samim donošenjem postaje pravnosnažno. Međutim, sudija pojedinac u izvršnom postupku je u rešenju o upućivanju podnositeljke na parnični postupak, suprotno navedenoj zakonskoj odredbi, dao pravo na izjavljivanje prigovora i navedeno pravno sredstvo je izjavljeno od strane izvršnog poverioca, ali je prigovor odbačen kao nedozvoljen rešenjem veća Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 20/14 od 14. januara 2014. godine. Podnositeljka ustavne žalbe je u roku od 15 dana od dana prijema tog drugostepenog rešenja podnela izlučnu tužbu, ali je ona odbačena kao neblagovremena odlukama parničnog suda.

Međutim, nezavisno od navedenog propusta izvršnog suda, Ustavni sud ocenjuje da takav propust izvršnog suda nije suštinski doveo do povrede prava podnositeljke na pravično suđenje pred parničnim sudom. Naime, Ustavni sud ukazuje da je rešenje sudije pojedinca u izvršnom postupku o upućivanju podnositeljke da pokrene parnični postupak radi utvrđenja nedopuštenosti izvršenja na predmetu izvršenja postalo pravnosnažno po samom zakonu (ZIO iz 2011. godine) i da je u izreci rešenja konstatovano da podnositeljka može, u roku od 15 dana od dana dostavljanja tog rešenja, da pokrene parnični postupak, radi proglašenja nedopuštenosti izvršenje na predmetu izvršenja .

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da stavom prvim izreke osporenog rešenja Višeg suda u u Kruševcu Gž. 396/15 od 29. juna 2015. godine, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je odbačena kao neblagovremena izlučna tužba, podnositeljki ustavne žalbe nije pov ređeno prava na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporen stav drugi izreke rešenja Višeg suda u u Kruševcu Gž. 396/15 od 29. juna 2015. godine, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o troškovima postupka, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi jedino ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nijednim navodom ustavne žalbe nije osporila odluku o troškovima postupka. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog propuštanja prekluzivnog roka za tužbu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti