Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao skoro deset godina, i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7046/2014
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Karapandžića iz Sevojna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Karapandžića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu UP-1 broj 19-2/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Karapandžić iz Sevojna podneo je Ustavnom sudu, 5. septembra 2014. godine, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 9320/13 od 8. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže time što je upravni postupak trajao deset godina, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, njegov značaj i postupanje organa i sudova.

U pogledu povrede prava na pravično suđenje navodi se: da je neprihvatljiva ocena Upravnog suda data u osporenoj presudi da je postojanje odluke nadležnog starešine uslov za ostvarivanje prava na naknadu za obavljanje neophodnog i hitnog posla u mestu službovanja; da je podnosilac izvršavao naređenja pretpostavljenog starešine, te da ne može biti odgovoran za to što ne postoji tzv. "odluka nadležnog starešine"; da to što je ostvario pravo na vojni dodatak zbog specifičnosti službe, u smislu člana 24. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, ne znači da ne može da ostvari pravo na traženu novčanu naknadu; da je Upravni sud trebalo da održi usmenu javnu raspravu na kojoj bi bio saslušan podnosilac, predloženi svedoci i izveden dokaz veštačenjem na okolnosti dužine vremena rada i visine naknade.

Povreda prava na jednaku zaštitu prava obrazlaže se donošenjem različitih presuda nadležnih sudova u istim ili istovrsnim pravnim i činjeničnim situacijama, s tim što presude na koje se podnosilac poziva nisu dostavljene uz ustavnu žalbu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom podnosiocu povređena označena ustavna prava, poništi osporenu presudu, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i pravo na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe u opredeljenim novčanim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 1097 Niš UP-1 broj 19-2/04 i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. juna 2004. godine VP 2739-2 Užice podneo zahtev za regulisanje prava na isplatu dnevnica za pasivno dežurstvo, na osnovu odredbe člana 16. stav 2. Pravilnika, u periodu od 1. marta 2001. godine do dana podnošenja zahteva, odnosno za 119 nedelja dežurstva.

Rešenjem VP 2739-2 Užice UP-1 broj 19-2 od 5. jula 2004. godine odbijen je navedeni zahtev podnosioca.

Rešenjem VP 2739 Užice UP-2 broj 44-2 od 26. jula 2004. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac je 20. avgusta 2004. godine Vrhovnom vojnom sudu podneo tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja. Dana 1. januara 2005. godine nerešene predmete u upravnim sporovima pokrenutim pred Vrhovnim vojnim sudom preuzeo je Sud Srbije i Crne Gore, na osnovu člana 2. Zakona o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva ("Službeni glasnik RS", broj 147/04) i člana 37 . st av 1 . tač ka 1 ) Zakona o sudu Srbije i Crne Gore ( "Službeni list Srbije i Crne Gore", br oj 26/03), da bi 21. decembra 2006. godine Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete Suda Srbije i Crne Gore u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata, u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06).

Vrhovni sud Srbije je presudom U-V. 1481/06 od 21. februara 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da se iz prvostepenog rešenja ne može zaključiti o kakvom zahtevu je uopšte odlučivano - da li je u pitanju zahtev za priznavanje prava na isplatu dnevnica za pasivno dežurstvo, kako je podnosilac naveo u zahtevu, ili zahtev za isplatu naknade za obavljanje neophodnog i hitnog posla u mestu službovanja, u skladu sa članom 16. stav 2. Pravilnika, kako je to navedeno u obrazloženju drugostepenog rešenja.

VP 1122 Beograd je rešenjem Up-2 broj 142-2/2008 od 7. avgusta 2008. godine usvojila žalbu podnosioca, poništila prvostepeno rešenje od 5. jula 2004. godine i vratila predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

VP 1097 Niš je rešenjem Up-1 broj 19/04 od 22. septembra 2008. godine odbila kao neosnovan zahtev podnosioca za priznavanje prava na isplatu naknade troškova za trupno putovanje za ukupno 119 nedelja.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 142-5/2008 od 17. novembra 2008. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 6401/10 (2008) od 29. aprila 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje iz razloga što se u spisima predmeta ne nalazi "prvostepeno rešenje od 22. avgusta 2008. godine", kojim je odbijen zahtev podnosioca za priznavanje prava na naknadu za obavljanje neophodnog i hitnog posla, već prvostepeno rešenje od 22. septembra 2008. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca za priznavanje prava na naknadu troškova za trupno putovanje, te se ne može oceniti zakonitost drugostepenog rešenja.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje Up-2 broj 142-12/2008 od 24. maja 2010. godine kojim je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 22. septembra 2008. godine. U tom rešenju je navedeno da je prilikom izrade rešenja od 17. novembra 2008. godine napravljena greška tako što je kao datum donošenja prvostepenog rešenja stavljen 22. avgust, umesto 22. septembar 2008. godine.

Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu je presudom U. 23986/10 od 1. novembra 2012. godine uvažio tužbu podnosioca, poništio navedeno drugostepeno rešenje i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Taj sud je našao da iz prvostepenog rešenja od 22. septembra 2008. godine nije jasno o kom zahtevu je odlučeno, s obzirom na to da je u dispozitivu navedeno da se odbija zahtev za priznavanje prava na isplatu naknade troškova za trupno putovanje, a u obrazloženju se govori o naknadi dnevnica za obavljanje neophodnog i hitnog posla u mestu službovanja. Takođe je ocenio da je zahtev podnosioca nerazumljiv i nepotpun, zbog čega je prvostepeni organ bio dužan da, u skladu sa odredbom člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, naloži podnosiocu da zahtev uredi tako što će se precizno izjasniti u kom periodu i koje hitne poslove je obavljao, kao i u kom periodu je imao pasivno dežurstvo.

Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 142-16/2008 od 11. januara 2013. godine usvojio žalbu podnosioca, poništio prvostepeno rešenje od 22. septembra 2008. godine i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Prvostepenim rešenjem Up-1 broj 19-2/04 od 15. marta 2013. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca za priznavanje prava na naknadu za obavljanje neophodnog i hitnog posla u mestu službovanja. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je podnosilac uz podnesak od 13. februara 2013. godine dostavio pregled dana provedenih na pasivnom dežurstvu, svoju pisanu izjavu i izjave dva lica, koja su se potpisala kao stranke u postupku; da je podnosilac u svojoj izjavi naveo da je na službi u Vojsci u svojstvu civilnog lica bio u periodu od 5. decembra 1995. godine do 31. maja 2007. godine; da je postavljen na radno mesto instalater vodovoda i kanalizacije; da je pasivno dežurstvo počelo 1. marta 2001. godine i da je trajalo neprekidno sedam dana u nedelji; da za to nije primio nikakvu naknadu, niti je ostvario pravo na preraspodelu radnog vremena; da je odredbom člana 135. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo propisano da vojni dodatak pripada civilnom licu u Vojsci zbog posebnih uslova pod kojima vrši službu u Vojsci, a naročito zbog vršenja službe dežurstva i drugih oblika unutrašnje službe; da je iz rešenja VP 2739 Užice int. broj 144-148/3 od 6. decembra 1995. godine utvrđeno da je podnosilac, saglasno odredbi člana 24. stav 1. tačka 1) Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica, ostvarivao pravo na vojni dodatak u maksimalnom iznosu (20% od plate), i to upravo zbog specifičnosti službe, što podrazumeva i vršenje dežurstva tj. unutrašnje službe, odnosno poslova po osnovu kojih potražuje predmetno pravo; da je iz obaveštenja organa nadležnog za čuvanje arhive int. broj 67-127 od 31. oktobra 2008. godine utvrđeno da nije postojala odluka nadležnog starešine (komandanta VP 2739 Užice tj. komandanta Užičkog korpusa) o neophodnosti i hitnosti posla za podnosioca ustavne žalbe; da ne postoje dokazi da je podnosilac svaki konkretan posao obavljao u mestu službovanja neprekidno preko deset do 24 časa.

Drugostepenim rešenjem Up-2 broj 142-20/2008 od 17. maja 2013. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 9320/13 od 8. maja 2014. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Prema oceni tog suda, pravilan je zaključak upravnih organa da odluka nadležnog starešine, u smislu odredbe člana 16. stav 2. Pravilnika, predstavlja uslov za ostvarivanje traženog prava, te da ista u konkretnom slučaju ne postoji, što ni podnosilac nije osporio. Takođe je prihvaćena ocena upravnih organa da je podnosilac, u skladu sa odredbom člana 24. stav 1. tačka 1) Uredbe, ostvario pravo na vojni dodatak zbog specifičnosti službe, pa i zbog vršenja poslova za koje potražuje predmetnu naknadu.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Odredbama člana 135. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da vojni dodatak pripada civilnom licu u Vojsci zbog posebnih uslova pod kojima vrši službu u Vojsci, a naročito zbog učešća na vojnim vežbama, logorovanjima, manevrima i uzbunama, rada dužeg od punog radnog vremena (član 96.), vršenja službe dežurstva i drugih oblika unutrašnje službe, vršenja službe u svim uslovima, kao i zbog drugih vanrednih situacija prouzrokovanih potrebama borbene gotovosti (stav 1.) i da v ojni dodatak ne može biti veći od 20% od osnovne plate (stav 2.) .

Odredbom člana 24. stav 1. tačka 1) Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 35/94, 42/94, 9/96, 1/00, 2/00 i 54/02 , "Službeni list SCG", br. 35/04 i 42/05 ) (u daljem tekstu: Uredba) bilo je propisano da civilnom licu u Vojsci, osim licu primljenom na određeno vreme radi obavljanja poslova u inostranstvu, vojni dodatak pripada zbog posebnih uslova pod kojima vrši službu u Vojsci, a naročito zbog: učešća na vojnim vežbama, logorovanjima, manevrima i uzbunama, rada dužeg od punog radnog vremena (član 96. Zakona), vršenja službe u svim uslovima, kao i zbog drugih vanrednih situacija prouzrokovanih potrebama borbene gotovosti, i to 20% od osnovne plate - ako je postavljeno ili raspoređeno na radno mesto na kome se obavljaju naučnoistraživački poslovi, poslovi lečenja ljudi, kriptografski poslovi, obaveštajno-bezbednosni poslovi, poslovi održavanja specijalnih objekata komandovanja i sistema veza i poslovi neposrednog održavanja naoružanja i borbene tehnike.

Odredbom člana 16. stav 2. Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list" br. 16/97 - prečišćen tekst, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/2000, 5/00, 6/00, 11/00, 22/00, 25/00, 31/00 i 07/04) (u daljem tekstu: Pravilnik) bilo je propisano da profesionalnom vojniku, odnosno civilnom licu u Vojsci koje u mestu službovanja obavlja neophodan hitan posao koji se posebno ne plaća i koji traje neprekidno preko 10 do 24 časa, pripada dnevna naknada u iznos od 30% dnevnice, da o neophodnosti i hitnosti obavljanja posla odlučuje starešina ranga komandanta samostalnog korpusa, njemu ravan ili viši starešina, izuzev za istražne organa, za koje odluku donosi predsednik vojnog suda, a za pripadnike vojne policije - starešina jedinice odnosno ustanove Vojske u čijem se sastavu nalazi jedinica vojne policije, kao i načelnik organa bezbednosti koji rukovodi jedinicom vojne policije.

Odredbom člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini, da se to može saopštiti podnosiocu telefonom ili usmeno ako se podnosilac zatekne kod organa koji saopštava da podnesak sadrži nedostatke , kao i da će o učinjenom saopštenju organ staviti zabelešku na spisu.

5. Ocenjujući osnovanost navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu VP 1097 Niš UP-1 broj 19-2/04 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku trajao od 10. juna 2004. godine, kada je podnosilac podneo zahtev nadležnom organu, do 8. maja 2014. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda. Dakle, devet godina i 11 meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu ili obavezi podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su upravni organi bili dužni da tačno utvrde koju vrstu novčane naknade je podnosilac tražio, a potom da ispitaju da li su ispunjeni uslovi za ostvarivanje konkretnog prava. U pogledu značaja predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao materijalni interes da mu se prizna tražena naknada, kao i legitiman interes da se o osnovanosti njegovog zahteva odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je značajan deo osporenog postupka obeležilo rešavanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe, a da prethodno nije bilo potpuno razjašnjeno koja vrsta novčanog primanja je njime tražena. Naime, Vrhovni sud Srbije je presudom od 21. februara 2008. godine ukazao na to da je u ponovnom postupku potrebno precizno utvrditi da li je podnosilac tražio isplatu dnevnica za pasivno dežurstvo ili dnevne naknade za obavljanje neophodnog i hitnog posla u mestu službovanja. Međutim, upravni organi u nastavku postupka nisu odmah pozvali podnosioca da uredi zahtev, već je prvostepeni organ o njemu odlučio kao o zahtevu za isplatu naknade troškova za trupno putovanje, dok ga je drugostepeni organ kvalifikovao kao zahtev za isplatu naknade za obavljanje neophodnog i hitnog posla. Tek nakon što je predmet po treći put vraćen na ponovni postupak presudom Upravnog suda od 1. novembra 2012. godine, prvostepeni organ je zatražio od podnosioca da jasno opredeli zahtev, te je iz podneska od 13. februara 2013. godine utvrdio da podnosilac traži isplatu "dnevne naknade za obavljanje neophodnog i hitnog posla za vreme pasivnog dežurstva" u periodu od 1. marta 2001. godine do početka maja 2006. godine.

Kada je u pitanju postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je imao u vidu da je promena propisa o nadležnosti sudova za odlučivanje o tužbi podnosioca ustavne žalbe objektivno uticala na trajanje prvog po redu upravnog spora. Objektivni razlozi za nepostupanje sudova u tom upravnom sporu postojali su u periodu od 8. juna do 21. decembra 2006. godine. Ustavni sud je našao da je Upravni sud doprineo dužem trajanju postupka jer je u presudi od 29. aprila 2010. godine propustio da dodatno ukaže drugostepenom organu na neophodnost da se od podnosioca traži da uredi zahtev kako bi se po njemu moglo postupati, što je učinio tek u pomenutoj presudi od 1. novembra 2012. godine.

Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji smatra da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, 6. septembar 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, 10. jun 2008. godine).

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je u sprovedenom postupku utvrđeno da njegov zahtev od 10. juna 2004. godine nije bio dovoljno razumljiv iz navedenih razloga. Iako se podnosiocu mora staviti na teret da je podnošenjem takvog zahteva doprineo dužem trajanju osporenog postupka, Ustavni sud smatra da pretežnu odgovornost za odugovlačenje postupka, ipak, snose upravni organi jer su o takvom zahtevu meritorno rešavali, a da prethodno nisu preduzeli mere propisane odredbom člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku radi otklanjanja nedostataka, već je to učininjeno skoro devet godina od podnošenja zahteva.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da je dugom trajanju osporenog postupka prevashodno doprinelo pogrešno postupanje upravnih orana, kao i nedelotvorno postupanje nadležnog suda u drugom po redu upravnom sporu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u upravnom postupku koji je vođen pred VP 1097 Niš u predmetu UP-1 broj 19-2/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, objektivne okolnosti koje su uticale na duže trajanje prvog po redu upravnog spora, kao i utvrđeni doprinos podnosioca u vidu podnošenja nedovoljno jasnog zahteva. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što Upravni sud u osporenoj presudi nije ocenio sve navode tužbe, što je, po njegovom mišljenju, dovelo do proizvoljnog stava o zakonitosti konačnog rešenja sa stanovišta primene materijalnog prava.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke. Međutim, ova obaveza ne znači da je sud u upravnom sporu dužan da detaljno oceni svaki navod istaknut u tužbi. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu podnosioca ustavne žalbe, dajući za svoju odluku razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. Naime, Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, te da u upravnom postupku nisu povređena pravila postupka. Polazeći od toga da su prvostepeni i drugostepeni organ naveli detaljne razloge zbog čega podnosilac nije ispunio uslove propisane odredbom člana 16. stav 2. Uredbe za priznavanje traženog prava na novčanu naknadu, Ustavni sud je našao da nije postojala obaveza Upravnog suda da ponovo obrazlaže iste navode, koji su ponovljeni u tužbi u upravnom sporu, već je bilo dovoljno da u obrazloženju osporene presude izloži odlučne činjenice utvrđene u sprovedenom upravnom postupku, a na kojima je zasnovao svoju ocenu o pravilnoj primeni materijalnog i procesnog prava od strane nadležnih organa.

Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac povredu prava na pravično suđenje vidi i u tome što je Upravni sud osporenu presudu doneo bez održavanja usmene javne rasprave. Ustavni sud je konstatovao da ostvarivanje prava na javnu raspravu, pre svega, zavisi od prirode i delokruga pitanja o kojima se u jednoj fazi postupka raspravlja. Kako je u upravnom postupku odlučna činjenica da je podnosilac u spornom periodu ostvario pravo na vojni dodatak, koji obuhvata vršenje poslova za koje je potraživao predmetnu naknadu, utvrđena na osnovu rešenja koje sam podnosilac dostavio, Ustavni sud je ocenio da su sa stanovišta garancija prava na pravično suđenje prihvatljivi razlozi zbog kojih je Upravni sud našao da nije bilo potrebno održavanje rasprave.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su nadležni sudovi u upravnom sporu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti intertnet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od navedenog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti