Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe u sporu protiv Agencije za privatizaciju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti. Žalba protiv nižestepenih presuda je odbačena jer su donete pre stupanja na snagu važećeg Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Jocića iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nenada Jocića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 5/08 od 29. januara 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Nenada Jocića izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2232/04 od 20. februara 2006. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3155/06 od 19. septembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Jocić iz Požarevca je 18. juna 2008. godine, preko punomoćnika Branka Vojvodića, advokata iz Požarevca, izjavio ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu iz čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su Viši trgovinski sud i Trgovinski sud u Beogradu u osporenim presudama povredili Zakon o privatizaciji i Uredbu o prodaji kapitala, jer su bili dužni da usvoje njegov tužbeni zahtev i obavežu tuženu Agenciju za privatizaciju da sa njim zaključi ugovor o prodaji nepokretnosti, za koju je on na aukcijskoj prodaji proglašen za kupca. Na osnovu navedenog, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, nižestepeni sudovi su bili dužni da mu primenom člana 3. Zakona o parničnom postupku pruže sudsku zaštitu i "sankcionišu nezakonito postupanje Agencije za privatizaciju". Takođe, podnosilac ustavne žalbe smatra da, kako je u konkretnom slučaju povređen član 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije je trebalo da usvoji njegov zahtev za zaštitu zakonitosti. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 5/08 od 29. januara 2008. godine, presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 2232/04 od 20. februara 2006. godine i presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 3155/06 od 19. septembra 2006. godine

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbom člana 113. stav 2. Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba Ustavnom sudu može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 5/08 od 29. januara 2008. godine odbačeni su kao nedozvoljeni zahtevi za zaštitu zakonitosti ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljeni protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2232/04 od 20. februara 2006. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3155/06 od 19. septembra 2006. godine, kao i protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 2232/04 od 4. aprila 2007. godine i rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 4913/07 od 12. jula 2007. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da je presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 2232/04 od 20. februara 2006. godine - stavom prvim izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca Nenada Jocića za utvrđenje prema tuženoj Agenciji za privatizaciju, da je tužilac kao učesnik – pobednik na aukciji otkupio 69,965℅ društvenog kapitala a.d. za ugostiteljstvo „Dunav“ iz Kovina, stavom drugim izreke odbačena je tužba u delu tužbenog zahteva za obavezivanje tužene da sa tužiocem zaključi ugovor o kupoprodaji u skladu sa uslovima javne aukcije održane dana 15. februara 2003. godine i potpisanim nacrtom ugovora, stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka; da je presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 3155/06 od 19. septembra 2006. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 2232/04; da se u izjavljenim zahtevima za zaštitu zakonitosti tužilac formalno poziva na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, koje ne obrazlaže razlozima koji se mogu podvesti pod tu bitnu povredu; da se odlučivanje u nižestepenim presudama kojima je odbijen tužbeni zahtev i odbačena tužba ne može podvesti pod nedozvoljeno raspolaganje iz člana 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, jer se procesna norma iz stava 3. mora posmatrati samo u pogledu procesnih situacija propisanih u stavu 2. ovog člana, što podrazumeva da se pogrešna primena materijalnog prava ne može otklanjati kroz ovaj vanredni pravni lek, koji je zakonodavac sasvim restriktivno propisao.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) propisano je: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji uvek ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 361. stav 2. tačka 5)); da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca, a da zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tim pravnim lekovima (član 413. st. 1. i 4.); da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (nedozvoljeno raspolaganje stranaka) (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, to može učiniti stranka koja je podnela predlog u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti (član 418.); da kada odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, kao i da će se u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. Zakona o parničnom postupku (član 421.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 5/08 od 29. januara 2008. godine sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud u obrazloženju osporenog rešenja dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku. Oni su zasnovani na oceni da je podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo formalno izjavljen zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, dok se suštinski u zahtevu za zaštitu zakonitosti ne obrazlažu razlozi koji se mogu podvesti pod navedenu bitnu povredu postupka. Ustavni sud nalazi da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. To pravo, pre svega, podrazumeva mogućnost preispitivanja svake odluke državnog organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, a kojom je odlučivano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu nekog lica, od strane višeg organa. Ova garancija podrazumeva da pravni lek bude delotvoran i dostupan, kao i da omogući uklanjanje posledica koje su povredom prava nastale. Kako je u postupku koji je prethodio rešenju Vrhovnog suda Srbije Spzz. 5/08 podnosilac ustavne žalbe protiv prvostepene presude izjavio žalbu, koja je odbijena presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 3155/06, pa je protiv navedenih presuda izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti na način koji nije u skladu sa imperativnom normom parničnog procesnog zakona, podnosiocu ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, nije uskraćeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud smatra da osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, budući da podnosilac ustavne žalbe nije izneo ustavnopravno prihvatljive razloge za povredu prava na jednaku pravnu zaštitu u postupku pred sudom, niti je dostavio dokaze o drugačijem postupanju suda u istoj pravnoj situaciji.

Takođe, imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi zbog kojih podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim procesnim rešenjem povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, nisu postojale pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o zahtevu da se utvrdi povreda navedenog prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U odnosu na osporene presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2232/04 od 20. februara 2006. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 3155/06 od 19. septembra 2006. godine, Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da je stav Suda da u parničnom postupku, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda o odbacivanju revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti, kao i odluka koje su prethodile izjavljivanju ovih vanrednih pravnih sredstava, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo po osporenoj odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti koji je izjavio podnosilac ustavne žalbe odbačen, jer nije podnet iz razloga propisanih Zakonom o parničnom postupku, to Ustavni sud nalazi da se dopuštenost podnete ustavne žalbe u ovom slučaju ima samostalno ceniti u odnosu na osporenu prvostepenu i drugostepenu presudu. Imajući u vidu da je osporena prvostepena presuda doneta 20. februara 2006. godine, a osporena drugostepena presuda 19. septembra 2006. godine, dakle pre stupanja na snagu Ustava od 8. novembra 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe u sporu protiv Agencije za privatizaciju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti