Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Zbog neažurnosti suda i dugih perioda neaktivnosti, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. G . iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. G . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 19081/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. B. G . iz P . je 14. februara 2011. godine izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 19081/2010.

Podnosilac ustavne žalbe istakao je da je predlog za izvršenje podneo još 2005. godine a da je rešenje o izvršenju doneto tek 2009. godine; da je od podnošenja predloga za izvršenje do izvršenja proteklo više od osam godina, te da je jedina krivica zbog ovako dugog trajanja izvršnog postupka na izvršnom sudiji koji je neažurno i neefikasno postupao u predmetnom izvršenju.

Podnosilac ustavne žalbe traži da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava učinjenu u predmetnom izvršnom postupku, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 19081/2010, te je iz spisa predmeta i odgovora na ustavnu žalbu vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu Su. 43-497/13 od 24. marta 2014. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

B. G ., ovde podnosilac ustavne žalbe, zaključio je u svojstvu tužioca sa tužen om Z.S. 17. februara 2005. godine sudsko poravnanje pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P. 9806/03, kojim se tužena obavezala da tužiocu isplati iznos od 3.300 evra u 11 je dnakih mesečnih rata od po 300 evra u periodu od 1. jula 2005. godine do 1. maja 2006. godine.

Kako tužena nije izvršavala obaveze iz sudskog poravnanja, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, dana 28. oktobra 2005. godine podneo je predlog za izvršenje za deo duga dospeo do tog momenta, odnosno za iznos od 1.200 evra. Četvrti opštinski sud u Beogradu je na osnovu tog predloga za izvršenje doneo rešenje o izvršenju I. 1266/05 od 28. oktobra 2005. godine .

Izvršni poverilac je dana 12. januara 2006. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo „dopunu predloga za izvršenje I. 1266/05“, u kojoj je obavestio sud da rešenje o izvršenju I. 1266/05 od 28. oktobra 2005. godine nije sprovedeno, a kako je u međuvremenu za naplatu dospeo i deo duga za period novembar i decembar 2005. godine i januar 2006. godine, odnosno iznos od 900 evra, on je predložio da se donese rešenje o izvršenju i za ovaj deo duga. Navedeni podnesak poverioca zaveden je kao poseban izvršni predmet I. 502/06. Četvrti opštinski sud u Beogradu je po ovom predlogu za izvršenje postupio tek 6. januara 2009. godine, kada je doneo rešenje o izvršenju I. 502/06.

Izvršni poverilac je 22. septembra 2006. godine podneo predlog za izvršenje za ostatak duga, odnosno iznos od 2.100 evra, te je Četvrti opštinski sud istog dana doneo rešenje o izvršenju I. 7831/06.

Svim rešenjima o izvršenju određeno je izvršenje popisom i prodajom pokretnih stvari dužnika.

Sudski izvršitelj je dana 30. januara 2009. godine izašao na lice mesta i konstatovao da na adresi izvršnog dužnika nema pokretnih stvari koje mogu biti predmet izvršenja.

Dopisom od 18. februara 2009. godine izvršni poverilac izneo je predlog da se sva tri izvršna postupka spoje , s obzirom na to da se radi o istim strankama u postupku, te da su sva tri rešenja o izvršenju doneta na osnovu iste izvršne isprave, kao i da se promeni sredstvo izvršenja: umesto popisa i prodaje pokretnih stvari, predložio je da se izvršenje sprovede plenidbom 2/3 porodične penzije koju prima izvršni dužnik.

Posle formiranja nove mreže sudova, svi izvršni postupci su se vodili pod jedinstvenim brojem I. 19081/10 pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je zaključkom I. 19081/10 od 22. decembra 2011. godine dozvolio promenu sredstava izvršenja, tako što je umesto popisa i prodaje pokretnih stvari izvršnog dužnika odre dio izvršenje plenidbom 2/3 penzije izvršnog dužnika koju ostvaruje kod Republičkog fonda PIO – Filijala u Beogradu. Navedeni zaključak dostavljen je Republičkom fondu PIO 10. januara 2012. godine. Republički fond PIO – Filijala Beograd je postupa jući po navedenom zaključku u potpunosti sproveo izvršenje u periodu od 10. februara 2012. godine do 10. avgusta 2012. godine, te su glavni dug i troškovi izvršnog postupka u cel ini naplaćeni. Imajući navedeno u vidu, Prvi osn ovni sud je 12. marta 2013. godine doneo zaključak o zaključenju izvršnog postupka I. 19081/10.

Spisi predmeta su arhivirani dana 14. oktobra 2013. godine.

4. Za rešavanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 5. st. 1, 2. i 3. Zakona o izvršnom postupku („S lužbeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenj a sud dužan da postupa hitno, da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri d ana od dana podnošenja predloga, te da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana.

Odredbom člana 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) propis ano je da je postupak izvršenja hitan. Isto načelo hitnosti bilo je propisano i odredbom člana 5. prethodno važećeg Zakona o izvršnom postu pku.

Odredbom člana 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od pet radnih dana od dana podnošenja predloga i da odluku dostavi strankama u roku od pet radnih dana od dana donošenja (stav 1.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od pet radnih dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije propisano (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je izvršni postupak pokrenut od strane izvršnog poverioca podnošenjem preloga za izvršenje 28. oktobra 2005. godine, a da je izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, svoje potraživanje namirio 10. avgusta 2012. godine.

Kao prvo, kada je reč o dužini trajanja predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao nepunih osam godina. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da je u ovom izvršnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Iako je razumna dužina trajanja izvršnog postupka relativna kategorija, izvršni postupak je po svojoj prirodi hitan, što je i zakonodavac stipulisao odredbama čl. 6. i 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, odnosno odredbama člana 5. Zakona o izvršnom postupku. Takođe, s obzirom na to da u izvršnom postupku važi načelo oficijelnosti, dužina trajanja izvršnog postupka u suštini prevashodno zavisi od postupanja suda koji vodi postupak. Imajući navedeno u vidu, trajanje izvršnog postupka od skoro sedam godina ne može biti ničim opravdano. Ovo posebno ako se ima u vidu da postoje periodi potpune neaktivnosti suda u trajanju i od po nekoliko godina, te da je od podnošenja predloga za izvršenje do donošenja rešenja o izvršenju I. 502/06 proteklo nešto više od tri godine.

Kao drugo, Ustavni sud ističe i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju ovog postupka, već da je u više navrata urgirao da se postupak ubrza, te da je imao legitiman interes da se njegovo nesporno novčano potraživanje što pre prinudno ostvari.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku podnosiocu ustavne žalbe B. G . u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 19081/2010, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje te štete u konkretnom slučaju, naročito polazeći od značaja za podnosioca zahteva o kome je sud trebalo da odluči, kao i činjenice da je on svoje potraživanje u celosti naplatio. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.