Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na odluku o troškovima postupka je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. G. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. G. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 13717/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. G. iz Beograda podnela je, 31. avgusta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5255/12 od 11. jula 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Suština podnositeljkinih navoda o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu svodi se na njenu tvrdnju o pogrešnom tumačenju odredaba Zakona o parničnom postupku kojima je uređeno odlučivanje suda o troškovima postupka. U tom smislu podnositeljka osporava stanovište drugostepenog suda da je neopredeljen troškovnik u kome nije naveden broj parničnih radnji za koje se traži naknada. Povredu prava na suđenje u razumnom roku vidi u tome što je predmetni postupak trajao devet godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu u delu odluke o troškovima postupka i utvrdi joj pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 13717/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. G, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 30 . septembra 2004. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene PU "B. B.", radi poništaja odluke o dodeli stana. Tužbeni zahtev se zasnivao na činjeničnim navodima o nezakonito sprovedenom postupku dodele stana zbog neobjavljivanja konkursa na oglasnoj tabli.

Nakon šest održanih ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužilje i sedam svedoka, Prvi opštinski sud u Beogradu je 6. septembra 2005. godine doneo rešenje o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene.

Navedeno rešenje ukinuto je rešenjem drugostepenog suda Gž1. 86/06 od 26. aprila 2007. godine.

U ponovnom postupku, od ukupno četiri zakazana ročišta, dva nisu održana zbog nedolaska tužilje koja je trebala da ponovo bude saslušana.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 667/07 8. septembra 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilji ne bi mogao biti dodeljen sporni stan čak i da je izvršeno pravilno bodovanje, te da zbog toga okolnost da li je oglas o konkursu istaknut na oglasnoj tabli nije od značaja.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3723/10 od 15. septembra 2010. godine ukinuta je navedena presuda.

U drugom ponovnom postupku, od ukupno devet zakazanih ročišta, tri nisu održana - jedno na predlog tužiljinog punomoćnika, a dva na predlog tuženog i umešača na strani tuženog (koji je u međuvremenu stupio u parnicu) zbog neblagovremenog uručenja tužiljinog podneska odnosno, predaje podneska sudu dva dana pre zakazanog ročišta. U ovom delu postupka, na predlog tužilje, rešenjem od 20. jula 2011. godine određeno je izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem na okolnost zdravstvenog stanja majke umešača, radi ocene pravilnosti izvršenog bodovanja prilikom sastavljanja rang liste. Tužilji je dopisom od 30. avgusta naloženo da položi predujam za veštačenje po predračunu od 17. avgusta, a tužilja je podneskom od 17. oktobra tražila da se zbog visoko odmerenih troškova veštačenja, veštačenje poveri drugom veštaku. Zbog predaje pomenutog podneska sudu 17. oktobra, ročište koje je održano 20. oktobra je odloženo. U februaru 2012. godine izmenjeno je rešenje o veštačenju u pogledu ličnosti veštaka, a nalaz je dostavljen sudu sledećeg meseca. Osim izvođenja dokaza veštačenjem, saslušana su dva svedoka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13717/10 odbijen je tužbeni zahtev iz istih razloga koji su dati i u prethodnoj prvostepenoj odluci.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5255/12 od 11. jula 2013. godine preinačena je nižestepena odluka, tako što je usvojen tužbeni zahtev, a tužilji su dosuđeni troškovi postupka na ime sastava tužbe i izvođenja dokaza veštačenjem. Odluku o troškovima postupka drugostepeni sud je doneo s pozivom na odredbe čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, ocenivši da se ne može smatrati da je u preostalom delu zahtev za naknadu troškova na ime preduzetih parničnih radnji opredeljen u skladu sa članom 159. stav 2. pomenutog zakona, navođenjem reči "za svaki po".

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja i da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu (član 159. st. 1. i 2.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao nepunih devet godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sud ova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o zakonitosti osporenog akta tužene i u kom se kao sporno postavilo pitanje povrede pravila postupka prilkom donošenja predmetnog akta, ne može se okarakterisati kao složen s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na njenoj strani postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka u određenoj meri doprin ela dužini postupka. Naime, dva ročišta nisu održana zbog njenog nedolaska, a jedno na molbu njenog punomoćnika. Osim toga, jedno ročište nije održano na molbu suprotne strane radi izjašnjenja na podnesak koji je tužilja predala sudu dva dana pre datuma održavanja ročišta. Takođe, a iz istog razloga je i jedno ročište odloženo, iako je tužilja saznanje o visini troškova veštačenja, povodom čega se i obratila sudu, imala mesec i po dana ranije.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta u kratkim rokovima, te da je najveći broj svedoka na okolnost objavljivanja oglasa o dodeli stana saslušan u prvoj godini suđenja. Međutim, prvostepeni sud je, i pored činjeničnih navoda tužbe na kojima je podnositeljka zasnivala tužbeni zahtev, zbog čega je izveden pomenuti dokaz, prvu meritornu odluku doneo sa obrazloženjem da podnositeljki, prema bodovima koje bi dobila da je bodovanje pravilno izvršeno, ne bi mogao da bude dodeljen predmetni stan, te da stoga na zakonitost odluke o dodeli stana nije od uticaja okolnost da li oglas o konkursu objavljen ili ne. Štaviše, sud je, u drugom ponovnom postupku, na podnositeljkin predlog sproveo medicinsko veštačenje na okolnost zdravstvenog stanja majke umešača kako bi utvrdio da li je ta okolnost pravilno bodovana prilikom sastavljanja rang liste, a zatim ponovo doneo presudu sa istim obrazloženjem. Ovakvo postupanje suda za posledicu je imao da prva meritorna odluka bude ukinuta, a druga preinačena, što je u konačnom dovelo do toga da postupak ukupno traje devet godina.

Imajući u vidu citiranu odredbu Zakona o parničnom postupku koj om je propisano da sud odlučuje koje će dokaze izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave, do njenog okončanja, stavljaju dokazne predloge radi utvrđivanja spornih činjenica i preduzimaju druge radnje u postupku, ne oslobađa sud od obaveze da ispuni zahtev delotvornog postupanja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (videti presudu Uljar i ostali protiv Hrvatske, od 8. marta 2007. godine, stav 37.). Stoga, po oceni Ustavnog suda, i pored činjenice da je podnositeljka nakon prve meritorne odluke predložila sprovođenje veštačenja na pomenutu okolnost, te da je dva puta dostavila podnesak uoči održavanja ročišta, do neopravdane dužine trajanja postupka došlo je prevashodno zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda jer je sud taj na čijoj je strani obaveza da odluči kako će i u kom pravcu voditi postupak i koje će dokaze izvoditi radi utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i doprinos na strani podnosi teljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Razmatrajući navode podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije pružila argumentovane ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o troškovima postupka, proizvoljno ili arbitrerno tumačio merodavne odredbe procesnog zakona na njenu štetu. Naprotiv, prema oceni Ustavnog suda, osporena odluka o troškovima postupka i stav drugostepenog suda da opredeljen troškovnik podrazumeva da zahtev mora da sadrži pojedinačno nabrojane sve preduzete parnične radnje koje su stranci prouzrokovale troškove za koje traži naknadu i njihovu visinu zasnovan je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredbe člana 159. Zakona o parničnom postupku.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i s tim u vezi posledičnoj povredi prava na imovinu ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan činjenično utemeljen navod o tome da je podnositeljka pretrpela bilo kakvu materijalnu štetu, niti da su za to pruženi dokazi. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti