Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku iz radnog spora koji je trajao preko 12 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić , Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Z . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Z . i utvrđuje da je u parničnom post upku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 635/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 153/05, zatim P1. 92/07-05) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Z . iz Beograda je, 4. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Dž . D , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 92/07-05 , kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5549/12 od 12. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela : da je postupak koji za predmet ima radni spor pravnosnažno okončan posle osam godi na, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5549/12 od 12. marta 2013. godine, da je protiv navedene drugostepene presude podnositeljka izjavila reviziju , o kojoj do podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno; da joj je zbog dužine trajanja parničnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da joj je osporenom presudom otkazan ugovor o radu bez ikakvog pravnog osnova. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800.000,00 dinara i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Po navedenoj ustavnoj žalbi bio je formiran predmet Už-6381/2013.

U skladu sa odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-6381/2013 , u delu u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji nije okončan.

Rešenjem Ustavnog suda Už-6381/2013 od 11. februara 2015. godine odbačena je ustavna žalba S. Z . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5549/12 od 12. marta 2013. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Ustavni sud iz navoda ustavne žalbe utvrdio da je protiv osporene presude podnositeljka izjavila reviziju Vrhovnom kasacionom sudu , pa kako se pod iscrpljenošću pravnih sredstava ne podrazumeva samo njihovo izjavljivanje, već i donošenje odluke nadležnog organa (suda) o izjavljenom pravnom sredstvu, to je Ustavni sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15- dr.zakon i 103/15), jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4r 300/14 od 6. aprila 2015, godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i predmet je dostavio Vrhovnom kasacionom sudu kao stvarno nadležnom sudu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4r 137/15 od 9. septembra 2015. godine predmet Už-6381/13 vraćen je Ustavnom sudu sa obrazloženjem da je predmetni postupak pravnosnažno okončan.

Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod novim brojem Už-7057/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojim se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 635/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je , 21. februara 2005. godine, podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog poslodavca K. „P .“ AD iz Beograda, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanja na rad i naknade zarade, drugih primanja i ostale štete nastale nezakoni tim postupanjem tuženog. Predmet je dobio broj P1. 153/05.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano jedno ročište na kome su saslušane parnične stranke , i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 153/05 od 15. jula 2005. godine poništeno je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj 338 od 8. februara 2005. godine i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad a odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji naknadi sve dospele zarade, druga primanja i ostalu štetu nastalu nezakon itim postupanjem tuženog.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3828/05 od 5. aprila 2006. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 153/05 od 15. jula 2005. godine i predmet vratio nižestepenom sudu.

Na ročište zakazano za 3. jul 2006. godine stranke nisu pristupile prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pa je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 434/06 od 3. jula 2006. godine utvrđeno je da se smatra da je tužba povučena. U obrazloženju rešenja je navedeno da na ročištu zakazanom za 3. jul 2006. godine nisu prisustvovale parnične stranke, a uredno su pozvane i svoj izostanak nisu opravdale.

Podnositeljka je 14. avgusta 2006. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje , pa je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 434/06 od 5. februara 2007. godine dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i stavljeno je van snage rešenje P1. 434/06 od 3. jula 2006. godine kojim je utvrđeno da je tužba povučena.

Zatim je predmet dobio broj P1. 92/07-05 i održana su dva ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i izvršen je uvid u normativna akta tuženog, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Podnositeljka je na ročištu od 11. maja 2007. godine navela da povlači deo tužbenog zahteva za vraćanje na rad s obzirom na to da se zaposlila kod drugog poslodavca.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 92/07-05 od 25. juna 2007. godine, u stavu prvom izreke , utvrđeno je da je povučen deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi; u stavu drugom izreke poništeno je rešenje tužen og o otkazu ugovora o radu broj 338 od 8. februara 2005. godine kao nezakonito; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime neisplaćene zarade za period od 14. februara 2005. do 6. avgusta 2005. godine isplati određene novčane iznose bliže određene u izreci; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu novčanih iznosa na ime neisplaćenih zarada preko dosuđenih a do traženih iznosa; u stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužilji uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 14. februara 2005. do 6. avgusta 2005. godine nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje; u stavu šestom izreke određeno je da je tužilja oslobođena troškova sudskih taksi.

Navedena presuda je ispravljena rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 92/07-05 od 8. decembra 2008. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Tuženi je 13. septembra 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Povodom odlučivanja o žalbi tuženog, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5549/12 od 22. februara 2013. godine zakazana je rasprava pred Apelacionim sudom u Beogradu kao drugostepenim sudom za 12. mart 2013. godine.

Pred drugostepenim sudom je održano jedno ročište, na kome je izvrš en uvid normativne akte tuženog i osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5549/12 od 12. marta 2013. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 92/07-05 od 25. juna 2007. godine, ispravljena rešenjem istoga suda P1. 92/07 -05 od 8. decembra 2008. godine u stav ovima drugom, trećem i pet om njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog broj 338 od 8. februara 2005. godine, da se obaveže tuženi da tužilji na ime neisplaćene zarade za period od 14. februara 2005. do 6. avgusta 2005. godine isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da se obaveže tuženi da tužilji uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za isti period nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Podnositeljka je 7. avgusta 2013. godine izjavila reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5549/12 od 12. marta 2013. godine. Tuženi je 11. avgusta 2014. godine dao odgovor na izjavljenu reviziju u kojoj je istakao prigovor neblagovremenosti revizije , dok je podnositeljka 16. septembra 2014. godine dala izjašnjenje na odgovor tuženog na reviziju.

Zatim su pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 653/10 sprovedene izviđajne radnje radi utvrđivanja verodostojnosti potpisa tužilje na povratnici povodom prijema drugostepene presude , a time i blagovremenosti izjavljene revizije, i pred tim sudom su održana tri ročišta, dok tri ročišta nisu bila održana i to: dva zbog štrajka advokata, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska veštaka. Na održanim ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka grafologa i saslušan je veštak. Kako je sudski veštak utvrdio da je nesporan potpis podnositeljke na povratnici povodom predmeta drugostepene presude , što znači da je revizija blagovremena, spisi predmeta su 9. marta 2016. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu za Vrhovni kasacioni sud radi odlučivanja o reviziji .

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 529/16 od 7. juna 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5549/12 od 12. marta 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka pozvala u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 21. februara 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 7. juna 2017. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sproved u bez odugovlačenja, da prvovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud ukazuje da je procesni zakon koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku propisivao da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju.

Dakle, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužilju kao bivšu zaposlenu ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem roku.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak koji za predmet ima radni spor okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom ukupno trajao 12 godina i četiri meseca, što predstavlja prekomerno trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, pretežan doprinos prekomernom trajanj u postupka dao je drugostepeni sud pred kojim je drugi po redu žalbeni postupak, kojim je pravnosnažno okončana parnica, trajao pet i po godina. Međutim, Ustavni sud nalazi da su ostali postupajući sudovi postupali efikasno i odlučivali su u kratkim rokovima. Tako je prvi po redu prvostepeni postupak trajao pet meseci, prvi žalbeni postupak trajao je osam meseci, ponovni prvostepeni postupak trajao je oko godinu dana , postupak pred revizijskim sudom je takođe trajao oko godinu dana, dok je postupak pred prvostepenim sudom radi sprovođenja izviđajnih radnji za utvrđivanje blagovremenosti izjavljene revizije trajao oko godinu dana.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnositeljku bio od egzistencijalnog i materijalnog značaja i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku . Ispitujući njeno ponašanje, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka , imajući u vidu da nije prisustvovala jednom ročištu i to je imalo za posledicu donošenj e rešenja da se smatra da je tužba povučena, a što je dovelo do produženja parnice za sedam meseci.

Ustavni sud nalazi da predmet spora nije bio posebno činjenično ni pravno složen iako se radilo o odlučivanju o više tužbenih zahteva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 635/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 153/05, a zatim P1. 92/07-05) , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti, obračunate po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnositeljke trajanju postupka, kao i životni standard u držav i, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova.

Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti