Odluka o povredi prava na pravično suđenje u sporu vojnih penzionera

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava drugostepenu presudu. Parnični sud je proizvoljno primenio pravila o zastarelosti potraživanja naknade štete, računajući rok od prve, a ne od svake pojedinačne neisplaćene razlike u penziji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. R . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2019 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. R . i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Kragujevcu P. 74/14 od 3. septembra 2014. godine i Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1921/14 od 15. decembra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1921/14 od 15. decembra 2015. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 74/14 od 3. septembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. R . iz Kragujevca podneo je Ustavnom sudu, 27. januara 2015. godine, preko punomoćnika N. P , advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 74/14 od 3. septembra 2014. godine i Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1921/14 od 15. decembra 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i član a 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi navedeno je da je parnični sud zloupotrebio odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima i svojim mišljenjem se svrstao na stranu tuženog, kao i da je potpuno nesporna činjenica da vojnim penzionerima nije izvršeno vanredno usklađivanje penzija počev od 1. januara 2008. godine, a sudovi su u pogledu njihovog prava čak ignorisali i odluke Ustavnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 74/14 od 3. septembra 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje da mu, na ime razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa penzije za period od januara 2008. godine, pa do decembra 2013. godine, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilac korisnik vojne penzije od 2007. godine, kao i da mu nije izvršeno usklađivanje penzije u skladu sa odlukom nadležnog organa iz januara 2008. godine, čime mu je pričinjena materijalna šteta u visini razlike između iznosa isplaćenih penzija i iznosa penzija koju bi tužilac primio da je ovo usklađivanje izvršeno i vojnim osiguranicima. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 16. januara 2014. godine. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni parnični sud je ocenio da je potraživanje tužioca zastarelo, saglasno odredbi člana 376. Zakona o obigacionim odnosima, protekom objektivnog roka od pet godina, kao i člana 373. navedenog zakona, uz obrazloženje da je šteta koju je tužilac pretrpeo nastala 20. februara 2008. godine, kada je on i saznao da mu je isplaćen manji iznos penzije od propisane, te da je do podnošenja tužbe 16. januara 2014. godine protekao zakonski rok od pet godina, pa je nastupila zastarelost, pri čemu u tom periodu nije došlo do prekida zastarevanja.

Viši sud u Kragujevcu je, osporenom presudom Gž. 1921/14 od 15. decembra 2014. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 74/14 od 3. septembra 2014. godine, ponavljajući razloge koje je za svoju odluku dao i prvostepeni sud. Prema oceni drugostepenog suda datoj u osporenoj presudi, nisu osnovani navodi žalbe tužioca, budući da, prema odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ono zastareva za pet godina od kada je šteta nastala, pa je, u konkretnom slučaju, ona nastupila pre podnošenja tužbe , budući da je šteta nastala 20. februara 2008. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, kao i da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, i da ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi (član 361.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 363.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala, i da potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (član 376.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada su ti zaključci očigledno proizvoljni, odnosno arbitrerni, tako da za posledicu imaju povredu Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Ustavni sud ukazuje na to da je i Evropski sud za ljudska prava u predmetu Sisojeva i drugi protiv Letonije izrazio stanovište da je jedina okolnost u kojoj Sud može, kao izuzetak od pravila, da ispita zaključke i nalaze o kojima je reč ona kada su ti zaključci i nalazi flagrantno i očigledno proizvoljni, na način koji je u direktnoj suprotnosti sa pravdom i zdravim razumom i koji, sami po sebi, predstavljaju povredu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (presuda od 15. januara 2007. godine, predstavka broj 60654/00, stav 89 .).

Razmatrajući da li je, u konkretnom slučaju, postupanje i odlučivanje parničnog suda bilo proizvoljno ili arbitrerno, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je tražio isplatu razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa penzije za period od januara 2008. do decembra 2013. godine, odbijen njegov tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da mu je potraživanje zastarelo . Prema stanovištu parničnih sudova iznetom u osporenim presudama, u konkretnom slučaju, osnov potraživanja je naknada štete (nastale neisplaćivanjem pripadajućih iznosa penzija) pričinjene podnosiocu, pa budući da je šteta nastala 20. februara 2008. godine, kada je podnosilac primio manji iznos penzije od pripadajućeg, to je do podnošenja tužbe 2014. godine, shodno odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, nastupila zastarelost njegovog potraživanja.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na to da su penzije povremena potraživanja, kao i da njihova neisplata u pripadajućim iznosima predstavlja nezakonit rad tuženog (kao što je to i utvrdio parnični sud) kojim je, u konkretnom slučaju, podnosiocu pričinjena šteta. Nadalje, Ustavni sud ukazuje na to da, shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, odgovorno lice (bez obzira na to da li je ono i pričinilo štetu ili nije) ima zakonsku obavezu da nastalu štetu naknadi, a ukoliko on to ne učini, oštećeni ima pravo da naknadu potraži sudskim putem, u subjektivnom roku od tri godine, odnosno u objektivnom roku od pet godina od dospelosti obaveze. Objektivni rok zastarelosti počinje da teče nastankom štete, a početak toka subjektivnog roka vezuje se za momenat saznanja oštećenog za štetu (a time i njenu visinu) i za lice koje je štetu učinilo. Momenat dospelosti obaveze odgovornog lica je i momenat od koda oštećeni stiče pravo na naknadu štete. Kod sukcesivnog nastajanja štete, kao što je na primer kod povremenih potraživanja, rok zastarelosti potraživanja njene naknade počinje da teče nastankom svakog pojedinog iznosa štete posebno, s obzirom na to da eventualna greška kod svakog od tih isplata predstavlja novu štetu za onog čije je potraživanje.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični sud početak zastarelosti potraživanja po osnovu naknade pričinjene štete koja se u periodu od šest godina sukcesivno javljala za oštećenog, računao od momenta kada se prvi put javila šteta za njega, odnosno od 20. februara 2008. godine i na temelju takvog stanovišta cenio osnovanost prigovora zastarelosti . Međutim, kako u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zastarelost počinje da teče od dana dospelosti svakog od potraživanih razlika između isplaćenih i pripadajućih mesečnih iznosa, Ustavni sud je ocenio da nije pravno utemeljeno, a time ni ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda o nastupanju zastarelosti celokupnog potraživanja podnosioca izraženo u osporenoj presudi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim presudama Osnovnog suda u Kragujevcu i Višeg suda u Kragujevcu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede ustavnog prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Kragujevcu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 74/14 od 3. septembra 2014. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o izjavljenoj žalbi podnosioca, to nije posebno cenio njegove navode o povredi načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje u sporu vojnih penzionera

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti