Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom predmetu
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao deset godina i devet meseci. Uprkos složenosti predmeta, utvrđeno je da je postupak bio neefikasan, te je dosuđena naknada štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. K . iz Č . kod Bačke Palanke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 2018. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba B. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 205/14 (ranije pred Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 322/05, zatim pred Višim sud u Novom Sadu u predmetu K. 41/10, a kasnije pred istim sudom u predmetu 162/13 ) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. B. K . iz Č . kod Bačke Palanke podnela je Ustavnom sudu, 27. januara 2016. godine, preko punomoćnika N. B, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčen ih članom 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Novom Sadu K. 205/14 (ranije pred Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 322/05, zatim pred Višim sud u Novom Sadu u predmetu K. 41/10, a kasnije pred istim sudom u predmetu 162/13 ).
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporeni krivični postupak trajao 11 godina, te da je neopravdano dugo trajanje krivičnog postupka posledica neefikasnog postupanja sudova i tužilaštava.
Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava, a tražila je i naknadu nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrdđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta K. 205/14 Višeg suda u Novom Sadu, između ostalog, utvrdio sledeće:
Okružni sud u Novom Sadu je 23. marta 2005. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 460/04 protiv M. J, J . B, M . S, B . S, J . R . i B . K, ovde podnositeljke ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da su okrivljeni M . J, J . B, M . S . i B . S . izvršili krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 4. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) (u daljem tekstu KZRS) i krivično delo zloupotrebe službenog ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 1) KZRS, a okrivljene B . K . (ovde podnositeljka ustavne žalbe) i J. R . krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 2. u vezi st. 4. i 1. KZRS.
U toku istrage ispitani su okrivljeni, saslušano je više svedoka, obavljeno je jedno veštačenje, te je odlučeno o žalbama troje okrivljenih na rešenje o sprovođenju istrage tako što su žalbe odbijene kao neosnovane.
Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je 7. juna 2005. godine podnelo optužnicu Kt. 820/04 protiv više okrivljenih, između ostalih i protiv podnositeljke ustavne žalbe. Okrivljenima M. J, J . B, M . S . i B . S . stavljeno je na teret krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 4. i 1. KZRS i krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 1 ) KZRS, a podnositeljki ustavne žalbe i okrivljenoj J . R . stavljeno je na teret krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 2. u vezi st. 4. i 1. KZRS.
Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Kv. 540/05 od 30. juna 2005. godine odbijen je kao neosnovan prigovor okrivljene B. K . (ovde podnositeljke ustavne žalbe) i okrivljene J. R . izjavljen protiv optužnice Kt. 820/04 od 7. juna 2005. godine.
Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Kv. 905/05 od 4. novembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan prigovor okrivljenih M. J, B . S . i J . B . izjavljen protiv napred navedene optužnice, a rešenjem istog suda Kv. 991/05 od 25. novembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan i prigovor M . S.
Krivični postupak se vodio protiv okrivljenih u predmetu K. 322/05 Okružnog suda u Novom Sadu.
Do donošenja akta Okružnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 820/04 od 1. februara 2007. godine, održana su tri ročišta za glavni pretres, dok dva ročišta nisu održana. Takođe, obavljena su tri dopunska ekonomska veštačenja. Napred navednim aktom Okružnog javnog tužilaštva u Novom Sadu izmenjen je dispozitiv optužnice.
Do kraja 2007. godine, održana su četiri ročišta, dok dva nisu održana, a Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je svojim aktom izmenilo dispozitiv optužnice.
Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je aktom Kt. 820/04 od 25. maja 2009. godine izmenilo dispozitiv optužnice. Do tog trenutka, održana su tri ročišta, dok dva nisu održana, a takođe su obavljena i dva veštačenja.
Do kraja 2009. godine, nije održano nijedno od tri zakazana ročišta, pribavljen je dopunski nalaz i mišljenje veštaka, a Okružni sud u Novom Sadu je naredbom K. 322/05 od 23. novembra 2009. godine odredio finansijsko – knjigovodstveno super veštačenje.
Krivični postupak se, nakon reforme, nastavio u predmetu Višeg suda u Novom Sadu K. 41/10. Ročište za glavni pretres zakazano za 9. novembar 2010. godine nije održano.
Do donošenja presude Višeg suda u Novom Sadu K. 41/10 od 15. decembra 2011. godine, održano je pet ročišta za glavni pretres, a nadležno Tužilaštvo je izmenilo dispozitiv optužnice. Navedenom presudom, između ostalih, podnositeljka ustavne žalbe je oglašena krivom za krivično delo zloupotrebe službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 55. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i posledično joj je izrečena kazna zatvora u trajanju od šest meseci.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 1112/12 od 19. marta 2013. godine uvažene su žalbe Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu i branilaca okrivljenih, te je ukinuta presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 41/10 od 15. decembra 2011. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Krivični postupak je nastavljen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 162/13.
Više javno tužilaštvo je aktom Kt. 820/04 od 17. juna 2013. godine izmenilo dispozitiv optužnice.
Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1228/13 od 17. jula 2013. godine, Viši sud se oglasio stvarno nenadležnim, a spisi predmeta su ustupljeni Osnovnom sudu u Novom Sadu.
Aktom Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 6299/13 od 12. novembra 2013. godine izmenjena je optužnica Kt. 820/04 od 7. juna 2005. godine, kako u pogledu činjeničnog opisa, tako i u pogledu pravne kvalifikacije dela koje se okrivljenima stavlja na teret.
Spisi predmeta su 17. januara 2014. godine dostavljeni Osnovnom sudu u Bačkoj Palanci, nakon izmena Zakona o uređenju sudova.
Rešenjem Osnovnog suda u Bačkoj Palanci Kv. 4/14 od 17. januara 2014. godine Osnovni sud u Bačkoj Palanci se oglasio stvarno nenadležnim za vođenje krivičnog postupka protiv više okrivljenih, kao i protiv podnositeljke ustavne žalbe.
Spisi predmeta su 4. juna 2014. godine dostavljeni Višem sudu u Novom Sadu kao nadležnom sudu.
Krivični postupak se nastavio u predmetu K. 205/14 Višeg suda u Novom Sadu.
Tokom 2015. godine, održana su četiri ročišta, dok 10. juna 2015. godine nije održano ročište ja glavni pretres, a određeno je i dopunsko ekonomsko - finansijsko veštačenje. Predsednik Višeg suda u Novom Sadu je naredbom Su. I-1-7/15 od 18. marta 2015. godine naložio postupajućem sudiji preduzimanje dodatnih mera i hitno prekoredno postupanje u krivičnom postupku koji se vodi u predmetu Viši sud u Novom Sadu K. 205/14, a kao bi se krivični postupak okončao do 1. oktobra 2015. godine.
Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu K. 205/14 od 23. decembra 2015. godine, na osnovu člana 352. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13 ), obustavljen je krivični postupak koji se vodio protiv podnositeljke ustavne žalbe.
4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 23. marta 2005. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 23. decembra 2015. godine, kada je doneto rešenje Višeg suda u Novom Sadu K. 205/14, a kojim je krivični postupak pravnosnažno obustavljen. Dakle, krivični postupak je trajao deset godina i devet meseci.
Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka deset godina i devet meseci ne može se opravdati bilo kojim o d prethodno navedenih činilaca. Prvo, Ustavni sud ističe da je prvostepenom sudu trebalo gotovo šest godina i devet meseci da donese prvostepenu presudu K. 41/10 , a koja je ukinuta od strane Apelacionog suda u Novom Sadu. Drugo, od 30 ročišta za glavni pretres nije održano 11, pri čemu je Ustavni sud imao u vidu i dinamiku zakazivanja ročišta. Treće, glavni pretres je više puta počeo iznova, a postupajuće Tužilaštvo je šest puta u toku postupka menjalo optužnicu.
Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka – optužnica je obuhvatala veći broj okrivljenih lica i radnje izvršenja krivičnog dela, izvedeno je više veštačenja i više dopunskih veštačenja, saslušan je veliki broj svedoka i izvršen je uvid u obimnu dokumentaciju, ali nalazi da je to, u konkretnom slučaju, bilo od značaja samo za utvrđenje visine naknade nematerijalne štete.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.
Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke (videti Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).
6. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).
7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.