Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Ocenjeno je da su nadležni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge koji opravdavaju dalje trajanje pritvora zbog opasnosti od bekstva i opasnosti od ponavljanja krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. P . izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 327/13 od 13. avgusta 2013. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. P . iz Beograda je, 2. septembra 2013. godine, preko punomoćnika B . S. D, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 327/13 od 13. avgusta 2013. godine, zbog povrede načela iz čl. 20. i 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na postupanje sa licem lišenim slobode, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 28, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da mu je osporenim rešenjem pravnosnažno produžen pritvor, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 12. aprila 2012. godine kada je lišen slobode. Podnosilac potom iznosi sadržinu osporenog rešenja i analizira razloge zbog kojih mu je pritvor produžen, te posebno ističe: da je nadležni sud „u celosti ignorisao odlučne činjenice na strani optuženog koje su isticane kako usmeno u istražnom postupku i u postupku glavnog pretresa, tako i u izjavljenim žalbama na rešenja o produženju pritvora“; da „pritvor traje već više od 17 meseci“; da „sudovi paušalno, kroz fraze, čisto pro forme, vrše produženje pritvora, a da pri tom nije iznet niti jedan argument za dalje lišenje slobode“; da „zakonski razlozi zbog kojih je optuženi I. P . i dalje u pritvoru apsolutno ne stoje“; da „za uporno produžavanje pritvora sudovi tokom postupka nisu izneli niti jedan valjani argument“; da „i pored činjenice da postupak traje više od 17 meseci i da se u ovom trenutku nalazi u završnoj fazi dokaznog postupka u fazi glavnog pretresa, označeni sudovi nisu uočili nesporne činjenice, predočene činjenice, dokaze izvedene u dosadašnjoj fazi postupka, a koji kako pojedinačno tako i u međusobnoj vezi razloge za pritvor iz tačaka 1) i 3) člana 211. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku čine potpuno pravno neodrživim“; da je „potpuno nesporno da je prebivalište optuženog I . P . na adresi V . 8, stan 16. u Beogradu“, a da „sudovi kao razlog za dalje produžavanje pritvora i dalje ističu nedoumicu oko mesta življenja optuženog“; da „za vremenski period od 17 meseci koliko traje ovaj postupak, osim konstrukcije u optužnom aktu tužilaštva, niti jednom činjenicom, niti jednim izvedenim dokazom nije sudu predočeno ni na bazi indicije postojanje bilo kakve kriminalne grupe, a kamoli involviranost optuženog“; da se podnosilac „ne može dovesti u bilo kakvu vezu sa razbojništvom izvršenim u Cirihu, niti u vezu sa prodajom umetničkih dela“; da „na strani optuženog ne postoji bilo kakva opasnost od bekstva“; da se razlog njegove ranije osuđivanosti koristi „na jedan poptuno neprihvatljiv način“; da je „trajanjem pritvora prema optuženom i načinom na koji postupajuće veće svojom dinamikom rukovodi postupkom povređeno pravo optuženog na pravično suđenje, odnosno pravo na suđenje u razumnom roku, a sve u okolnostima kada je reč o predmetu koji je pritvorski (tri optužena od ukupno četiri se nalaze u pritvora sa trajanjem dužim od 17 meseci); da razlozi za pritvor „nisu ni jasni, ni dovoljni, niti sadrže elementarnu ozbiljnost kao razlog za nečije lišenje slobode“, odnosno da su „paušalni i stereotipni“; da „u odnosu na druge predmete pred istim sudom i trajanje pritvora drugih optuženika predstavlja izraz diskriminacije optuženog I . P .“. Podnosilac posebno ističe da je prema njemu prilikom lišenja slobode „primenjeno nasilje na način što je brutalno pretučen, odnosno isti je u trajanju od 20 minuta bio izložen torturi“, a što je „suprotno odredbama člana 28. Ustava“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeno rešenje.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje se protiv podnosioca i drugih lica u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio krivični postupak u predmetu K.Po1. 66/12.

Krivični postupak je pokrenut u aprilu 2012. godine donošenjem naredbe Tužilaštva za organizovani kriminal da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) sprovede istraga.

Nakon sprovedene istrage, Tužilaštvo za organizovani kriminal je protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) podiglo optužnicu. Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnog del a udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, krivično g del a razbojništvo u podstrekavanju iz člana 206. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika i krivično g del a nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika.

U vreme podnošenja ustavne žalbe krivični postupak je bio u fazi glavnog pretresa.

Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 17. januara 2014. godine doneo presudu K.Po1. 66/12 (koja je postala pravnosnažna 6. februara 2015. godine) kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo prikrivanje iz člana 221. stav 4. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i za krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od šest godina.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe (2. septembar 2013. godine) nalazio u pritvoru jednu godinu i nepunih pet meseci, računajući od 12. aprila 2012. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po1. 11/12 od 12. aprila 2012. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2), 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.

Poslednji put pre podnošenja ustavne žalbe, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 577/13 od 26. jula 2013. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, za još najduže 60 dana.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 327/13 od 13. avgusta 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i njegovog branioca izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 577/13 od 26. jula 2013. godine. Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je našao da je „prvostepeni sud doneo zakonito i pravilno rešenje“ i da je „analizirao sve činjenice bitne za odlučivanje o toj meri, a za svoju odluku je dao odgovarajuće i u dovoljnoj meri obrazložene razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud, s obzirom da je u konkretnom slučaju primenu mere pritvora neophodno produžiti radi obezbeđenja prisustva okrivljenih i daljeg nesmetanog vođenja krivičnog postupka“.

U odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, u obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da postoji opravdana sumnja da su „okrivljeni I. P . i B.N, zajedno sa ostalim okrivljenima, u okviru organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama, učestvovali u preduzimanju protivpravnih radnji iz kojih je proistekla nezakonita imovinska dobit od oko 1.800.000,00 dinara koja nije oduzeta, pa je prvostepeni sud pravilno našao da bi taj novac mogli da iskoriste za organizovanje i finansiranje bekstva i skrivanja“; da „prema stanju u spisu, okrivljeni I . P . nije živeo na adresi na kojoj ima prijavljeno prebivalište - Beograd, naselje K, ulica S . 45, već je neprijavljeno boravio na drugoj adresi - Beograd, ulica V . 8“; da „kada se pored tih činjenica i okolnost i uzmu u obzir i druge okolnosti konkretnog slučaja, relevantne za odluku o pritvoru po navedenom osnovu, prvostepeni sud je pravilno našao da iste, u međusobnoj povezanosti, predstavljaju okolnosti koje ukazuju da u slučaju puštanja okrivljenih na slobodu, postoji opasnost od bekstva svakog od njih ponaosob“.

U odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, u obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da postoji opravdana sumnja da su okrivljeni I. P . i B.N. protivpravne radnje koje im se stavljaju na teret, preduzeli u okviru organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama; da „postoji opravdana sumnja da su u dužem vremenskom periodu (od početka 2008. godine do 11. aprila 2012. godine), preduzeli veći broj protivpravnih radnji“; da je „okrivljeni I . P . osuđivan, pored ostalog i zbog istovrsnog krivičnog dela iz člana 348. Krivičnog zakonika, što upućuje na zaključak da je i u ranijim životnim fazama ispoljavao sklonost ka asocijalnom ponašanju“; da „kada se ove činjenice sagledaju u međusobnoj povezanosti, iste, i po nalaženju ovoga suda, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni I . P . i B.N, svaki ponaosob, ako budu pušteni na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je posebno istaknuto da svoju odluku da prema I. P . produži pritvor „prvostepeni sud nije isključivo zasnovao na činjenici da isti ima prijavljeno prebivalište na jednoj, a živi neprijavljeno na drugoj adresi, niti je odluku da mu produži pritvor i zbog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom psotupku doneo prevashodno zbog njegove ranije osuđivanosti, kako se to neosnovano implicira u izjavljenoj žalbi, pošto su te činjenice analizirane i cenjene u kontekstu ostalih činjenica i okolnosti, relevantnih za odluku o predmetnoj procesnoj meri“.

Prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor je ukinut 5. septembra 2013. godine i zamenjen je merom zabrane napuštanja stana.

Mera zabrane napuštanja stana je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuta 1 7. januara 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava , da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati i da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode i da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, zatim da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, te da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, pored ostalog, ako: se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, a o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede zajemčenog prava iz člana 31. Ustava, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od rečenog, a imajući u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporeno rešenje, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela, krivično delo razbojništvo u podstrekavanju i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem pravnosnažno produžen na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnost od bekstva i zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 327/13 od 13. avgusta 2013. godine je, u odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pored ostalog, navedeno da podnosilac ustavne žalbe nije živeo na adresi na kojoj ima prijavljeno prebivalište, već neprijavljeno na drugoj adresi, da mu se stavlja na teret da je „zajedno sa ostalim okrivljenima, u okviru organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama“ učestvovao u preduzimanju protivpravnih radnji iz kojih je proistekla nezakonita imovinska dobit od oko 1.800.000,00 dinara koja nije oduzeta i da bi ovaj novac mogao da iskoristi za organizovanje i finansiranje bekstva i skrivanja“, te da navedene okolnosti „u međusobnoj povezanosti, predstavljaju okolnosti“ koje ukazuju na opasnost od bekstva.

U odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP je navedeno da postoji opravdana sumnja da su podnosilac ustavne žalbe i okrivljeni B.N. u dužem vremenskom periodu, od početka 2008. do 11. aprila 2012. godine, u okviru organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama, preduzimali veći broj protivpravnih radnji, te imajuću u vidu da je podnosilac ustavne žalbe ranije osuđivan za krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, dakle za istovrsno krivično delo, sve te okolnosti „predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni I. P . i B.N, svaki ponaosob, ako budu pušteni na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, te da je nadležni sud postupao u skladu sa ZKP kada je utvrdio da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenim zakonskim osnovima. Naime, postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva podnosioca ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, jasno i dovoljno obrazloženo. Činjenica da podnosilac ustavne žalbe ima prijavljeno prebivalište na jednoj, a neprijavljeno boravi na drugoj adresi, a da postoji opravdana sumnja da je sa ostalim okrivljenima učestvovao u preduzimanju protivpravnih radnji iz kojih je proistekla nezakonita imovinska dobit od oko 1.800.000,00 dinara koja nije oduzeta i koja je mogla biti korišćena za organizovanje i finansiranje bekstva i skrivanja, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju relevantne i razumljive razloge za produženje pritvora po navedenom zakonskom osnovu, u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Istovremeno, Ustavni sud je ocenio i da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj i nearbitr ernoj primeni krivičnog procesnog prava u odnosu na pritvorski razlog predviđen tačkom 3) člana 211. stav 1. ZKP. Nadležni sud je u osporenoj odluci argumentovano obrazložio konkretne osobite okolnosti (da su podnosilac ustavne žalbe i saokrivljeni opravdano sumnjivi da su u dužem vremenskom periodu, od početka 2008. do 11. aprila 2012. godine, u okviru organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama, preduzimali veći broj protivpravnih radnji, a da je podnosilac ranije osuđivan za istovrsno krivično delo - nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, koje dovoljno specifično ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo , ocenjujući da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu. Stoga je Ustavni sud navode podnosioca i u ovom delu ocenio neosnovanim. Ovo posebno kada se ima u vidu da je nadležni sud izričito naglasio da okolnost neprijavljivanja prebivališta i ranija osuđivanost nisu posmatrane izolovano, već su sagledavane u kontekstu svih drugih okolnosti koje su u konkretnom slučaju od značaja za ocenu da li ima mesta produženju mere pritvora.

Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neutemeljene navode podnosioca da razlozi za produženje pritvora „nisu ni jasni, ni dovoljni“, odnosno da su „paušalni i stereotipni“.

U pogledu navoda ustavne žalbe da pritvor traje 17 meseci, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti. Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodio protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje složen, kako zbog brojnosti krivičnih dela za koja je postojala opravdana sumnja da su ih optuženi izvršili (krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela, krivično delo razbojništvo u podstrekavanju i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija), tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja je nadležni sud trebalo da raspravi i oceni i na osnovu kojih je potom doneo odluku. Kako je do trenutka podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak trajao jednu godinu i nepunih pet meseci, za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica i zakazivan glavni pretres, Ustavni sud smatra da je predmetni krivični postupak vođen sa primerenom hitnošću. Ustavni sud pritom posebno ističe da je krivični postupak pravnosnažno okončan za dve godine i deset meseci, kao i to da je prema podnosiocu svega tri dana nakon podnošenja ustavne žalbe pritvor zamenjen merom zabrane napuštanja stana (5. septembra 2013. godine), koja mera je ukinuta nakon donošenja prvostepene presude 17. januara 2014. godine.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da je sud u osporenom rešenju naveo relevantne i dovoljne razloge zbog kojih je smatrao da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je vođen sa potrebnom ažurnošću.

Stoga je Ustavni sud našao da osporenim rešenjem nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na ograničeno trajanja pritvora, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. U odnosu na navode ustavne žalbe da je prema podnosiocu prilikom lišenja slobode „primenjeno nasilje na način što je brutalno pretučen, odnosno isti je u trajanju od 20 minuta bio izložen torturi“, a što je „suprotno odredbama člana 28. Ustava“, Ustavni sud konstatuje da se ovaj navod može odnositi samo na eventualne radnje koje su prema podnosiocu ustavne žalbe bile preduzete 12. aprila 2012. godine, jer je to dan kada je lišen slobode. Iz navedenog sledi da je od tog dana počeo da teče i Zakonom propisan rok za izjavljivanje ustavne žalbe kojom se osporavaju radnje preduzete prilikom lišenja slobode, jer se one ne mogu dovesti ni u kakvu pravnu i logičku vezu sa osporenim rešenjem o produženju pritvora koje je doneto 2013. godine. Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 2. septembra 2013. godine, to je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti