Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog trajanja radnog spora od 17 godina, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete, dok deo žalbe protiv sudskih presuda odbacuje kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. L. iz Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 356/05 (inicijalno predmet P. 1783/95) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. L. iz Topole, preko punomoćnika B. Ž, advokata iz Lazarevca, podneo je , 31. avgusta 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 356/05 (inicijalno predmet P. 1783/95), kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 675/11 od 11. oktobra 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 266/12 od 10. maja 2012. godine, zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao više od 16 godina, što je dovoljno da se zaključi da je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. U odnosu na osporene akte, podnosilac je naveo da sudovi nisu uzeli u obzir da mu tuženi nije omogućio da iznese svoju odbranu pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, te da ga nije obavestio da se protiv njega vodi postupak zbog izostanka sa posla, a koji može da dovede do prestanka radnog odnosa. Takođe, podnosilac je naveo da je neprihvatljiv zaključak parničnog suda da je on imao svest i da je objektivno ispoljio volju da neopravdano izostane sa posla, jer tada on ne bi tražio saglasnost od svog neposrednog rukovodioca, te da je parnični sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio njegov tužbeni zahtev. Iz navedenog Ustavni sud je zaključio da podnosilac, zapravo, ističe povredu prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 356/05, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 23. maja 1995. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv svog bivšeg poslodavca, preduzeća „L.“ iz Beograda, kao tuženog, kojom je tražio da sud poništi kao nezakonite akte tuženog na osnovu kojih mu je prestao radni odnos zaključno sa 30. novembrom, kao i da obaveže tuženog da ga vrati na radno mesto koje je obavljao pre prestanka radnog odnosa, te da mu naknadi štetu na ime izgubljenog ličnog dohotka. Uz tužbu su dostavljeni sporni akti. Spornim rešenjem direktora tuženog utvrđeno je da je radniku B. L. prestao radni odnos u navedenom preduzeću zaključno sa 30. novembrom 1994. godine, a na osnovu odredbe člana 87. stav 2. tačka 7) Zakona o radnim odnosima, zbog neopravdanog izostanka sa rada u trajanju od pet radnih dana, dok je spornom odlukom nadležnog drugostepenog organa preduzeća, donetoj nakon rasprave na kojoj je saslušan radnik B. L, odbijen kao neosnovan njegov prigovor izjavljen protiv prvostepenog rešenja.

Povodom ove tužbe formiran je predmet P1.1783/95.

Delimičnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1783/95 od 13. septembra 1996. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na sporne odluke tuženog i vraćanja na rad. Ova presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 51/97 od 5. februara 1997. godine, a spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Treći opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 135/97 od 28. oktobra 1998. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1288/99 od 15. marta 2000. godine, donetim u postupku po žalbi, ukinuta je označena prvostepena presuda, a spisi predmeta su vraćeni istom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku Treći opštinski sud u Beogradu je, delimičnom presudom P1. 216/00 od 3. novembra 2000. godine, koja je parničnim strankama dostavljena 11. odnosno 20. decembra 2002. godine, usvojio tužbeni zahtev u odnosu na traženi poništaj spornih akata i na vraćanje na rad. Ova prvostepena presuda ukinuta je u postupku po žalbi koju je izjavio tuženi, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 404/03 od 28. marta 2003. godine, te su spisi predmeta vraćeni istom sudu na ponovno suđenje.

Treći opštinski sud u Beogradu je u trećem po redu ponovnom postupku doneo presudu P1. 356/05 od 3. oktobra 2007. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. U ovoj fazi postupka u periodu od 17. septembra 2003. do 11. marta 2005. godine nije zakazano nijedno ročište, bez navođenja razloga za to. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3672/10 od 15. septembra 2010. godine, u postupku po žalbi tuženog izjavljenoj 30. januara 2008. godine, ukinuta je označena prvostepena presuda, a spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Smatrajući da nije nadležan da postupa, s obzirom na to da je prvostepena presuda u ovom predmetu već bila ranije ukinuta prema pravilima Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu se sa zahtevom da reši sukob nadležnosti, dopisom od 13. januara 2011. godine, obratio Vrhovnom kasacionom sudu, koji je, rešenjem od 2. februara 2011. godine, odredio da je Apelacioni sud u Beogradu nadležan da postupa u ovom predmetu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 675/11 od 11. oktobara 2011. godine, donetoj nakon održane rasprave pred tim sudom, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je poništeno rešenje tuženog u delu u kome je utvrđeno da je radni odnos tužiocu prestao sa 30. novembrom 1994. godine, te je utvrđeno da mu je radni odnos prestao sa 7. decembrom 1994. godine, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Iz obrazloženja označene drugostepene presude proizlazi da je u toku postupka utvrđeno da, prema odredbama člana 27. Pravilnika o radnim odnosima tuženog iz februara 1990. godine, zaposleni imao pravo da mu se, u određenim slučajevima, odobri neplaćeno odsustvo u trajanju do tri meseca u toku jedne kalendarske godine, s tim da je odluku o odobrenju tog odsustva donosio direktor osnovne organizacije, na zahtev radnika, kao i da se bez pisane odluke nadležnog organa, kako je to bilo predviđeno odredbom člana 37. istog akta, nije moglo opravdati izostajanje sa posla s pozivom na korišćenje neplaćenog odsustva. Takođe je utvrđeno da se tužilac usmeno obratio svom neposrednom rukovodiocu za saglasnost za korišćenje neplaćenog odsustva, koji je dao usmenu saglasnost i obavestio tužioca da treba da se obrati pisanim zahtevom nadležnom organu radi donošenja neophodne odluke, ali da tužilac to nije učinio, već da od 30. novembra 1994. godine nije dolazio na posao, a svoj izostanak nije opravdao na drugi način.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je ocenio da je postupanje tužioca bilo protivno propisima tuženog, pri čemu je tužilac imao svest o tome, budući da je postupak bio propisan opštim aktom tuženog, a o tome ga je, kako je i sam tuženi izjavio, obavestio i njegov neposredni rukovodilac. Stoga je Apelacioni sud u Beogradu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, osim u delu u kom je traženo da se utvrdi da su nezakonite odluke tuženog da je radni odnos tužiocu prestao sa 30. novembrom 1994. godine, u kom delu je drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je radni odnos tužiocu prestao 7. decembra 1994. godine, uz obrazloženje da usled neopravdanog izostanka sa rada od pet radnih dana, radni odnos prestaje istekom petog dana, a ne prvog dana neopravdanog nedolaska na posao.

Protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 675/11 od 11. oktobra 2011. godine tužilac je izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud odbio kao neosnovanu, osporenom presudom Rev2. 266/12 od 10. maja 2012. godine, uz ocenu da u toku postupka nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, kako ona na koju sud pazi po službenoj dužnosti, tako ni ona na koju revident ukazuje, te da je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo, odredbu člana 87. stav 2. tačka 7) Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine, kada je preinačio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da je na osnovu utvrđenih činjenica da je neposredni rukovodilac tužioca dao usmenu saglasnost tužiocu da koristi neplaćeno odsustvo u toku decembra, nakon čega ga je uputio da napiše pisani zahtev i da ga dostavi nadležnom organu radi ostvarivanja svog prava, te da tužilac to nije učinio, usled čega nije ni doneta odluka kojom bi mu bilo dozvoljeno neplaćeno odsustvo, drugostepeni sud izveo pravilan zaključak da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa u smislu odredbe člana 87. stav 2. tačka 7) Zakona o radnim odnosima. U obrazloženju ove presude je navedeno i da su, prema oceni revizijskog suda, neosnovani navodi revidenta da je drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev tužioca jer je utvrdio drugi datum prestanka radnog odnosa, a ovo stoga što akti tuženog nisu u tom delu bili u skladu sa materijalnim pravom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (člana 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96 i 39/96 ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao; bilo je propisano: da radniku prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti, između ostalog, ako je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno (član 87. stav 2. tačka 7)); da se a kt o prestanku radnog odnosa i otkaz ugovora o radu dostavlja radniku u pismenom obliku i sadrži naročito: osnov prestanka radnog odnosa, obrazloženje i pouku o pravnom leku i pravima radnika za vreme privremene nezaposlenosti (član 90.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 23. maja 1995. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 10. maja 2012. godine, trajao 17 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je u konkretnom slučaju bio hitne prirode, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni sud čak četiri puta odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, s obzirom na to da su njegove odluke isto toliko puta bile ukinute u postupku po žalbi. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i presudu u predmetu Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine) . Isti stav izrazio je i Ustavni sud (videti Odluku u predmetu Už-854/2008 od 28. maja 2010. godine. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud svoju treću po redu presudu, donetu 3. novembra 2000. godine, dostavio parničnim strankama tek nakon dve godine, odnosno 11. decembra 2002. godine, te da u periodu od godinu i po dana (od 17. septembra 2003. do 11. marta 2005. godine) nije zakazao nijedno ročište, a da za to nije postojao opravdan razlog. Takođe, pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da je, usled sukoba nadležnosti, o žalbi izjavljenoj protiv četvrte po redu prvostepene presude konačno odlučeno nakon tri godine i osam meseci od izjavljivanja žalbe.

Ustavni sud je ocenio i da je zahtev koji je podnosilac postavio kao tužilac u predmetnom parničnom postupku bio za njega od velikog značaja, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja tog postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, izuzetno neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 10 9/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine) , tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom, zapravo, osporava pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S tim u vezi Ustavni sud konstatuje da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, ili diskriminatorno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporen e presud e donete proizvoljnom primenom zakona. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da su drugostepeni i revizijski sud dali jasno i logično obrazloženje, koje Ustavni sud ne smatra arbitr ernim, kada su odbili tužbeni zahtev podnosioca. Ovo stoga jer je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnosilac izostao sa rada duže od pet radnih dana, a da za to nije imao odobrenje dato u odgovarajućem postupku, propisanom opštim aktom njegovog tadašnjeg poslodavca, za koje je znao da ga treba da pribavi, a svoj izostanak nije opravdao ni na drugi način.

U odnosu na navod ustavne žalbe kojim se ističe da podnosilac nije bio upoznat sa tokom postupka koji se vodio protiv njega zbog izostanka, te da nije imao prilike da se izjasni o razlozima za izostajanje sa posla, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 87. stav 2. tačka 7) merodavnog Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine bilo propisano da u slučaju kao što je konkretan, radniku prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje nastupanjem uslova (neopravdanim izostankom), te da je u postupku po prigovoru koji je izjavio protiv prvostepenog rešenja bio saslušan. Takođe, u odnosu na navode podnosioca kojima ukazuje da je pogrešno parnični sud zaključio da je on objektivno izrazio volju da neopravdano izostane sa posla, usled čega mu je prestao radni odnos, Ustavni sud još jednom konstatuje da je parnični sud u toku postupka utvrdio da je podnosilac znao za proceduru dobijanja odobrenja za korišćenje neplaćenog odsustva jer je ona bila propisana opštim aktom poslodavca, kao i jer ga je na nju upozorio njegov neposredni rukovodilac, ali da on nije postupio u skladu sa tom procedurom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je iznete navode ocenio kao ustavnopravno neprihvatljive.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već da podnosilac, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo , tr aži da postupa kao instancioni parnični sud, te da preispita i oceni zakonitost osporen ih presuda.

Kako je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporen im presud ama povređeno pravo na pravično suđenje, te kako istaknutu povredu prava na imovinu zasniva na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju označene presude, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti