Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Jelene Perković i drugih zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud je utvrdio da su podnosioci žalbe svojim ponašanjem, prvenstveno izbegavanjem prijema sudskih pismena, odlučujuće doprineli dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Perković iz Petrovaradina, Marije Perković iz Sremskih Karlovaca, Ljubice Vukićević iz Vrbasa, Vukote Perkovića iz Veternika i Milice Perković Birovljev iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelene Perković, Marije Perković, Ljubice Vukićević, Vukote Perkovića i Milice Perković Birovljev izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetu P. 438/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu u predmetu P. 8664/10.

2. Odbacuje se ustavna žalba Jelene Perković, Marije Perković, Ljubice Vukićević, Vukote Perkovića i Milice Perković Birovljev izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2361/13 od 3. jula 2013. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudske jedinice u Vrbasu P. 8664/10 od 14. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Perković iz Petrovaradina, Marija Perković iz Sremskih Karlovaca, Ljubica Vukićević iz Vrbasa, Vukota Perković iz Veternika i Milica Perković Birovljev iz Novog Sada su, 30. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Dragana Markovića, advokata iz Vrbasa, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2361/13 od 3. jula 2013. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudske jedinice u Vrbasu P. 8664/10 od 14. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok odlučivanja u osporenom parničnom postupku, u kome je prva prvostepena presuda po žalbi tuženih – ovde podnosilaca ustavne žalbe bila ukinuta, a zatim je osporenim presudama pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca; ističe se da u donošenju osporenih presuda nije postupljeno u skladu sa stavovima iznetim u rešenju Okružnog suda u Novom Sadu o ukidanju prve prvostepene presude; da su u ponovnom postupku sudovi ponovo povredili odredbe Zakona o parničnom postupku i odredbe Zakona o nasleđivanju; da je Niko Perković odbio da stupi u parnicu i sud je morao da postupi u skladu sa članom 211. važećeg Zakona o parničnom postupku i da donese presudu kojom se odbija tužbeni zahtev kao neosnovan, jer sud mora da pazi na nužno suparničarstvo i to po službenoj dužnosti; da su sudovi u donošenju osporenih presuda povredili odredbe materijalnog prava i da sud nije primenio odredbe procesnog prava na način da utvrdi stvarno činjenično stanje i da presudu donese u skladu sa utvrđenim činjenicama; da je ovakvim postupanjem podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, kao i pravo na jednaku zaštitu prava; da je tužba podneta još 2006. godine i da je ovakvim postupanjem sudova povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava podnosilaca i poništi osporene presude kako bi se stvorili uslovi za ponovno suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P. 8664/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Darko Slijepčević iz Novog Sada je 13. oktobra 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Vrbasu tužbu protiv petoro tuženih – ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi isplate duga. Tuženima je 24. oktobra 2006. godine dostavljena tužba na odgovor, odgovor na tužbu je primljen u prvostepenom sudu 22. novembra 2006. godine, a pripremno ročište je održano 28. decembra 2006. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 20. marta 2008. godine, tj. u periodu od narednih petnaest meseci, Opštinski sud u Vrbasu je zakazao još šest ročišta (14. februara, 28. marta, 14. maja, 14. juna i 19. septembra 2007. i 20. marta 2008. godine), od kojih su održana dva (14. februara 2007. godine i 20. marta 2008. godine). Na ročištu 14. februara 2007. godine je naloženo tužiocu da dostavi tačne adrese tuženih, a tužilac je podneskom od 2. marta 2007. godine dostavio prijavljene adrese tuženih prema evidenciji Ministarstva unutrašnjih poslova. Četiri ročišta (28. marta, 14. maja , 14. juna i 11. septembra 2007. godine) nisu održana zbog toga što sud nije mogao da izvrši dostavljanje tuženima na adrese prijavljenih boravišta.

Podneskom od 20. februara 2007. godine tužilac je proširio tužbu i na tuženog šestog reda – Nika Perkovića iz Novog Sada, 2. avgusta 2007. godine je dostavio primerak tužbe za tuženog šestog reda, a sud je 23. avgusta 2007. godine tuženom šestog reda Niku Perkoviću dostavio tužbu na odgovor.

Na ročištu održanom 20. marta 2008. godine izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušanjem svedoka Lj. S. i upoznavanjem sa pismenim dokazima, te je zaključena glavna rasprava.

Opštinski sud u Vrbasu je, presudom P. 438/06 od 20. marta 2008. godine, obavezao tužene Jelenu Perković, Mariju Perković, Ljubicu Vukićević, Vukotu Perkovića, Milicu Perković i Nika Perkovića da tužiocu Darku Slijepčeviću iz Novog Sada solidarno isplate iznos od 4.200 evra, i to sa domicilnom kamatom na iznos od 8.000 DEM počev o 1. avgusta 1997. do 1. januara 2002. godine, a sa kamatom u visini eskontne stope koju propisuje centralna evropska banka na iznos od 4.200 evra od 1. januara 2002. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 88.471,20 dinara.

Tuženi su protiv navedene prvostepene presude izjavili žalbu 30. aprila 2008. godine, a Opštinski sud u Vrbasu je žalbu sa spisima predmeta dostavio drugostepenom sudu 2. jula 2008. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je, presudom Gž. 4186/2008 od 15. aprila 2009. godine, usvojio žalbu tuženih od prvog do šestog reda, ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Vrbasu P. 438/06 od 20. marta 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka i pogrešnom primenom materijalnog prava. U obrazloženju sudske odluke se, pored ostalog, navodi: da prema stanju u spisima, tužbom od 3. oktobra 2006. godine tužilac nije obuhvatio i tuženog šestog reda Nika Perkovića, na šta žalba osnovano ukazuje; da je prvostepeni sud prihvatio navode iz podneska tužioca od 20. februara 2007. godine (u presudi pogrešno navedeno od 19. marta 2007. godine) da je zbog očigledne omaške propustio da označi i tuženog šestog reda, te je podneskom to učinio, nakon čega je prvostepeni sud vodio postupak i pobijanom presudom odlučio i u odnosu na ovog tuženog, propuštajući da posebnim rešenjem prvo odluči o stupanju u parnicu tuženog šestog reda Nika Pekovića, čime je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredba člana 361. stav 1. u vezi sa članom 199. Zakona o parničnom postupku. U obrazloženju presude se, takođe, navodi: da je za pravilnu primenu materijalnog prava iz odredaba čl. 222 do 224. Zakona o nasleđivanju, kojima je regulisana odgovornost naslednika za dugove ostaviočeve, potrebno prethodno razjasniti kolika je vrednost zaostavštine i da li nasleđeni suvlasnički delovi tuženih po vrednosti pokrivaju dug ostavioca, te će o tome prvostepeni sud voditi računa prilikom ponovnog odlučivanja o tužbenom zahtevu; da je takođe pogrešno prvostepeni sud primenio pravilo o teretu dokazivanja; da je u konkretnom slučaju tužilac taj koji tvrdi da ima pravo po osnovu pozajmice koju je učinio pravnom prethodniku tuženih, te on snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje tog prava, tj. da li nasleđeni suvlasnički delovi tuženih po vrednosti pokrivaju dug ostavioca; da je nadalje prvostepeni sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje jer nisu utvrđene sve relevantne činjenice o isplatama po 400 DEM mesečno koje je od Božidara Perkovića primao tužilac, na šta su tuženi ukazali u odgovoru na tužbu, smatrajući da je dug izmiren pre utuženja, a zatim su to i u žalbi naveli, a ove činjenice su od uticaja za donošenje pravilne i zakonite odluke; da, međutim, žalbeni navod da tuženi nisu saslušani tokom postupka nije osnovan, jer su tuženi bili uredno pozvani radi saslušanja, ali se tom pozivu nisu odazvali, niti su izostanak opravdali, zbog čega je sud mimoišao njihovo saslušanje, te su na taj način tuženi sami odgovorni što su propustili da iskoriste svoje pravo da se neposredno izjasne o svim bitnim činjenicama za presuđenje.

Ponovni prvostepeni postupak je trajao tri godine i nepunih deset meseci i u tom periodu prvostepeni sud je zakazao devetnaest ročište (27. maja, 14. septembra, 13. oktobra i 27. novembra 2009. godine, 6. jula, 13. oktobra i 14. decembra 2010. godine, 4. aprila, 23. maja i 11. jula 2011. godine, 6. marta, 24. aprila, 7. juna, 6. septembra, 4. oktobra i 26. novembra 2012. godine, te 29. januara, 27. februara i 14. marta 2013. godine), od kojih je održano pet (14. septembra i 13. oktobra 2009. godine, 29. januara, 27. februara i 14. marta 2013. godine). Od četrnaest neodržanih ročišta, devet ročišta nije održano zbog problema u dostavljanju podnesaka tuženima ili na molbu punomoćnika tuženih (27. maja 2009. godine, 6. jula i 14. decembra 2010. godine, 4. aprila i 11. jula 2011. godine, 6. marta, 24. aprila, 7. juna i 6. septembra 2012. godine), a jedno ročište je odloženo na saglasan predlog punomoćnika stranaka (23. maja 2011. godine). Preostala četiri ročišta su odložena zbog popisa spisa i predstojeće reforme (27. novembra 2009. godine), zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu (13. oktobra 2010. godine), zbog bolesti postupajućeg sudije (4. oktobra 2012. godine), odnosno na predlog punomoćnika tužioca (26. novembra 2012. godine).

Na ročištu održanom 14. septembra 2009. godine, na predlog tužioca, punomoćnik tuženih se saglasio da dostavi dokaz o prodaji i proceni predmetne nekretnine, što do zaključenja glavne rasprave nije učinio, a sud je odlučio da rešenjem zatraži od Nika Perkovića da se izjasni da li želi da stupi u parnicu.

S obzirom na to da se tuženima nije moglo izvršiti dostavljanje na poznate adrese, prvostepeni sud je 6. jula 2010. godine rešio da u pozivu za ročište punomoćniku tuženih naloži da dostavi adrese za sve tužene, što ovaj nije učinio, zatim je 17. februara 2011. godine od Policijske stanice u Vrbasu ponovo zatražio obaveštenje o adresama ovih lica, a 4. aprila 2011. godine zaključio da naloži punomoćniku tuženih da na sledećem ročištu obezbedi prisustvo tuženih radi njihovog saslušanja pod pretnjom mimoilaženja izvođenja ovog dokaza u slučaju neodazivanja pozivu na ročište, da bi 6. marta 2012. godine rešio da se dostavljanje podnesaka tuženima izvrši preko sudskog dostavljača i policijskih uprava sa istom pretnjom mimoilaženja izvođenja dokaza saslušanjem stranaka.

Na ročištu održanom 29. januara 2013. godine Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu je odlučio da ponovo rešenjem zatraži od Nika Perkovića da se izjasni o stupanju u parnicu. Na ročištu održanom 27. februara 2013. godine prvostepeni sud je, zbog neuspešnog dostavljanja, rešio da ostavi dodatni rok za izjašnjenje Nika Perkovića, kao i da naknadno odluči o predlogu tužioca za određivanje građevinskog veštačenja na okolnost utvrđivanja visine vrednosti nekretnine koju su nasledili tuženi. Na ročištu održanom 14. marta 2013. godine punomoćnik tuženih je izjavio da ostaje kod svih dosadašnjih navoda i predlaže da se glavna rasprava zaključi, a prvostepeni sud je odbio dokazne predloge tužioca za saslušanje stranaka, saslušanje svedoka B. T. i finansijsko veštačenje, te je nakon čitanja celokupnog spisa predmeta mimoišao izvođenje drugih dokaza i zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu je, osporenom presudom P. 8664/10 od 14. marta 2013. godine, stavom prvim izreke, obavezala tužene prvog do petog reda da tužiocu solidarno isplate iznos od 4102,56 evra, sa domicilnom kamatom na iznos od 8.000 DEM od 1. avgusta 1997. do 31. decembra 2001. godine i kamatu u visini eskontne stope koju propisuje centralna Evropska banka na iznos od 4.102,56 evra počev od 1. januara 2002. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu koji bude važio na dan isplate kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 200.173 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate; stavom drugim izreke odbio deo tužbenog zahteva tužioca da mu tuženi solidarno isplate iznos od preko dosuđenih 4102,56 evra do traženih 4.200 evra, odnosno za iznos od 97,44 evra i zahtev radi isplate kamate u visini eskontne stope koju propisuje centralna Evropska banka na iznos od 97,44 evra počev od 1. januara 2002. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu koji bude važio na dan isplate; stavom trećim izreke presude tužbu tužioca u odnosu na Nika Perkovića odbacio.

U obrazloženju osporene prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine (član 222. Zakona o nasleđivanju), a sanaslednici solidarno odgovaraju za ostaviočeve dugove, svaki do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva (član 224. stav 1. istog zakona); da su u konkretnom slučaju tuženi nasledili pokojnog Božidara Perković a u ostavinskom postupku sprovedenom pred Opštinskim sudom u Vrbasu, u čemu se i ogleda njihova pasivna legitimacija, kojom prilikom je utvrđeno da zaostavštinu pokojnog čini nepokretnost upisana u ZKUL br. 3291, KO Vrbas-grad, parc ela br. 10021 - njiva u ulici Dositejeva br. 28 u površini od 06 ari 25 kvm, na kojoj je pokojni imao pravo korišćenja u 1/2 dela, a tokom postupka je kao nesporno utvrđeno da je u pitanju kuća u ulici Dositejeva br. 28 na kojoj je pokojni imao pravo susvojine u 1/2 dela, a koju su tuženi nasledili svako u po 1/6 dela navedene zaostavštine, odnosno zbirno 5/6 dela zaostavštine pokojnog, da stoga isti odgovaraju i za dug ostavioca u iznosu od 4102,56 evra, a koji je iznos svakako manji u odnosu na vrednost zaostavštine; da su tuženi nasleđem stekli suvlasničke udele od po 1/12 dela, odnosno ukupno 5/12 dela kuće u Vrbasu, te imajući u vidu kretanje i stanje prometa i cena nepokretnosti na teritoriji naseljenog mesta Vrbas, navedeni udeli nasleđene zaostavštine , zbirno, svakako iznose više u odnosu na dug ostavioca prema tužiocu; da je sud, s toga, u smislu člana 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju, obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate navedeni iznos , u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, a primenom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima doneo odluku o kamati ; da u konkretnom slučaju nije od značaja što i Niko Perković, jedan od naslednika sada pokojnog Božidara Perković a, nije u ovoj parnici učestvovao u sporu u svojstvu tuženog, s obzirom na to da u konkretnom slučaju tuženi nemaju status jedinstvenih suparničara u smislu člana 204. Zakona o parničnom postupku; da je Niku Perkoviću sud uputio rešenje od 29. januara 2013. godine, na osnovu kojeg mu je ostavio rok od 15 dana od dana prijema da se izjasni da li želi da stupi u parnicu kao tuženi, a uz to rešenje dostavljena mu je i tužba od 13. oktobra 2006 godine, sa prilozima; da je pomenuto rešenje i tužbu Niko Perković primio 19. februara 2013. godine, ali se u ostavljenom roku od 15 dana, nije izjasnio da želi da stupi u parnicu na strani tuženih, te je sud, u skladu sa rešenjem od 29. januara 2013. godine, smatrao da isti ne želi da stupi u parnicu; da je sud, s obzirom na to da u konkretnom slučaju isti nije stranka u postupku, tužbu tužioca u odnosu na Nika Perkovića odbacio ; da se ovakvom odlukom ne dira u pravo tuženih u odnosu na sanaslednika Nika Perkovića; da navodi tuženih da je tužilac od sada pokojnog Božidara Perkovića naplatio potraživanje koje se odnosilo na zajedničke poslove, nisu ničim dokazani, s obzirom na to da se tuženi, iako pozivani na ročišta radi saslušanja, na uredne pozive nisu odazvali, pa je sud mimoišao izvođenje istih dokaza; da je sud takođe odbio dokazn e predlo ge tužioca radi saslušanja svedoka B. T. i radi određivanja veštačenja, smatrajući da isti dokazi ne bi uticali na ovakvu odluku, a sve u smislu poštovanja načela ekonomičnosti i efikasnosti sudskog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude podnosioci ustavne žalbe su izjavili presudu 18. aprila 2013. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 2361/13 od 3. jula 2013. godine odbio žalbu tuženih i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P. 8664/10 od 14. marta 2013. godine, jer je ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) u vezi člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br oj 72/11), ustanovio da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja na koje je materijalno pravo pravilno primenjeno.

U obrazloženju osporene drugostepene presude Apelacioni sud u Novom Sadu, pored ostalog, navodi: da ceneći utvrđene činjenice nalazi da je pravilna i zakonita odluka prvostepenog suda kada, pozivom na odredbe člana 557. i člana 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa odredbama člana 222. i člana 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju, delimično usvaja zahtev tužioca i obavezuje tužene da mu solidarno isplate iznos od 4.102,56 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti, po kursu na dan isplate, sve kao u izreci prvostepene presude; da suprotno neosnovanim žalbenim navodima tuženi nisu nužni, već jedinstveni, suparničari; da se nužno suparničarstvo naslednika ne zahteva zato što, prema članu 222. Zakona o nasleđivanju, svaki naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine imovine koju je nasledio, zbog čega tužbom ne moraju biti obuhvaćeni svi naslednici; da sa druge strane, naslednici jesu jedinstveni suparničari (član 204. ZPP), jer se spor može rešiti samo na jednak način prema svim onim koji su obuhvaćeni tužbom, to jest, u konkretnom slučaju, tako da su svi u obavezi i splatiti tužiocu dugovani iznos; da je, nadalje, odlučujući o obliku odgovornosti tuženih pravilno prvostepeni sud primenio odredbu člana 222. u vezi sa odredbom člana 224. Zakona o nasleđivanju, te obavezao tužene kao sanaslednike pok. Božidara Perkovića da tužiocu s olidarno isplate dugovani iznos, da je, takođe, pravilno prvostepeni sud, nasuprot neosnovanim žalbenim navodima, smatrao da je iznos duga od 4.102,56 evra manji od vrednosti 5/12 novosagrađene porodične kuće u Vrbasu, ulica Dositejeva broj 28 (koju cu nasledili tuženi), imajući u vidu tržišne cene nepokretn osti na teritoriji grada Vrbasa; da je prihvatajući navedeno kao opštepoznatu činjenicu u lokalnim okvirima, na tuženima bio teret dokazivanja suprotnog, zbog čega je pravilno postupanje prvostepenog suda kada, u nedostatku dokaznih predloga na navedenu okolnost, izvodi zaključak da je vrednost nasleđene imovine veća od potraživanja tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak za podnosioce ustavne žalbe počeo da teče dostavljanjem tužbe 24. oktobra 2006. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 3. jula 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao šest godina i nešto preko šest meseci, što može ukazivati na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji mogu uticati na trajanje postupka i koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju nije radilo o činjenično i pravno posebno složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da odluči i sprovedeni dokazni postupak, u kome su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca, jednog svedoka i upoznavanjem sa pismenim dokazima, ne mogu opravdati ovakvo trajanje postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je prvostepeni sud u toku celog postupka uglavnom zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, da ni okolnost što je u toku postupka sprovedena reforma sudstva nije značajnije uticala na trajanje postupka, te da je nadležni drugostepeni sud o žalbi protiv prvostepene presude oba puta ažurno odlučio.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju osporenog postupka dali su tuženi – ovde podnosioci ustavne žalbe. Naime, najveći deo i prvog i drugog prvostepenog postupka (pre svega, od marta 2007. do marta 2008. godine i od jula 2010. do septembra 2012. godine) je prošao u nastojanju suda da obezbedi dostavljanje sudskih podnesaka tuženima koji su, kako proizlazi iz spisa predmeta i napred iznetog, izbegavali njihov prijem, kao što se u oba prvostepena postupka, kada su konačno uredno pozvani, nisu pojavili pred sudom radi saslušanja u svojstvu parničnih stranaka. Prisustvo tuženih prvostepeni sud nije mogao da obezbedi iako su oni imali zajedničkog punomoćnika – advokata, a na predlog njihovog punomoćnika u periodu od maja 2011. do juna 2012. godine nije održano čak pet uzastopnih ročišta. Navedeno, po oceni Suda, ukazuje na neodgovoran odnos podnosilaca ustavne žalbe prema njihovim pravima i dužnostima kao stranaka u postupku i odlučujući dorinos trajanju osporenog postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetu P. 438/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu u predmetu P. 8664/10, podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje učinjenu osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2361/13 od 3. jula 2013. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P. 8664/10 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe na kojima se zasniva tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava predstavljaju, u osnovni, ponavljanje navoda iznetih u žalbi protiv prvostepene presude, a o čemu se Apelacioni sud u Novom Sadu izjasnio, dajući dovoljne i jasne razloge za donetu odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Naime, pravni stav Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je na odlučivanje o žalbi podnosilaca, saglasno članu 506. važećeg Zakona o parničnom postupku, primenio odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, da u konkretnom slučaju odgovornosti za dug ostavioca po osnovu ugovora o zajmu, tuženi ne predstavljaju nužne, već samo jedinstvene suparničare u smislu člana 204. Zakona o parničnom postupku, po oceni Ustavnog suda, predstavlja ustavnopravno prihvatiljivo tumačenje merodavnog prava, kao i stav drugostepenog suda da je teret dokazivanja okolnosti da visina duga prelazi vrednost nasleđene imovine bio na strani podnosilaca ustavne žalbe, koji, pak, u toku sprovedenog postupka nisu predložili nikakve dokaze za svoje navode kojima su u odgovoru na tužbu osporavali tužbeni zahtev, niti za utvrđivanje navedene okolnosti. Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da se ustavnom žalbom, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao parnični revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da su sudovi poslednje instance u bitno istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugačije pravnosnažne odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presud e odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti