Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Glavni razlog je neaktivnost prvostepenog suda u periodu dužem od 11 godina, što predstavlja očiglednu povredu prava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Užicu u predmetu K. 18/96 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. M . iz B . je 30. januara 2012. godine, preko punomoćnika M. M. B , advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vo đen pred Višim sudom u Užicu u predmetu K. 5/10 (ranije pred Okružnim sudom u Užicu u predmetu K. 18/96).
Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je protiv njega vođen krivični postupak pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Užicu koji je pravnosnažno okončan; da je zahtev za sprovođenje istrage nadležno tužilaštvo protiv njega i drugih lica podnelo 26. febrara 1996. godine, a optužnicu podiglo 23. aprila 1996. godine; da je presudom Okružnog suda u Užicu K. 18/96 od 2. jula 1996. godine oglašen krivim za više krivičnih dela i osuđen na jedinstvenu zatvorsku kaznu u tajanju od sedam godina, dok je za tri krivična dela oslobođen od optužbe; da je Vrhovni sud Srbije 5. novembra 1998. godine doneo presudu Kž. I 1777/96 kojom je, pored ostalog, u oslobađajućem delu ukinuo prvostepenu presudu Okružnog suda u Užicu i predmet vratio na ponovno suđenje; da su spisi predmeta nakon odluke Vrhovnog suda Srbije primljeni u Okružnom sud u u Užicu 2. februara 1999. godine, a da je posle 11 godina dobio poziv za glavni pretres za 16. mart 2010. godine; da je Viši sud u Užicu 25. juna 2010. godine doneo presudu K. 5/10, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 4942/10 čime je krivični postupak pravnosnažno okončan.
U ustavnoj žalbi se posebno naglašava da je Vrhovni sud Srbije spise predmeta nakon rešavanja po žalbi izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Užicu K. 18/96 od 2. jula 1996. godine vratio Okružnom sudu u Užicu 2. februara 1999. godine i da je „od tada punih 11 godina predmet negde stajao i da se po njemu nije postupalo“.
Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenog prava. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i uvida u spise predmeta ovog suda Už-4003/2010, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) je vođen krivični postupak pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Užicu, koji je pravnosnažno okončan.
Postupak je pokrenut 1. marta 1996. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Užicu Ki. 8/96 da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i još 12 lica) sprovede istraga zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo težak slučaj razbojništva iz člana 169. stav 1. u vezi člana 168. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Jugoslavije.
Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Užicu je 23. aprila 1996. godine protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) podiglo optužnicu Kt. 17/96.
Okružni sud u Užicu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 28. juna 1996. godine doneo i 2. jula 1996. godine javno objavio presudu K. 18/96, kojom su, u stavu prvom izreke , optuženi oglašeni krivim za krivična dela koja su im optužnicom stavljena na teret i osuđeni na zatvorske kazne. U stavu drugom izreke optuženi M . M, M.K, D.K, Lj.K. i M.F su oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo teški slučajevi razbojništva u pokušaju iz člana 169. stav 1. u vezi sa članom 168. stav 1. KZ RS, dok su optuženi M . M, M.K. i S.B. oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo teška krađa u pokušaju iz člana 166. stav 1. tačka 1. KZ RS u vezi sa čl. 19. i 22.KZ SRJ, a optuženi Lj.K. oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo teški slučajevi razbojništva u pomaganju iz člana 169. stav 1. u vezi sa članom 168. stav 1. KZ RS, u vezi sa članom 24. KZ SRJ. U stavu trećem izreke ove presude prema optuženom R.F. odbijena je optužba da je izvršio krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 2. u vezi sa stavom 1. tačka 1) KZ RS.
Protiv navedene presude Okružnog suda u Užicu žalbe su izjavili Okružno javno tužilaštvo u Užicu, optuženi i njihovi branioci.
Vrhovni sud Srbije je 5. novembra 1998. godine doneo presudu Kž. I 1777/96 kojom je presuda Okružnog suda u Užicu K. 18/96 od 2. jula 1996. godine potvrđena u stavu prvom izreke, preinačena u stavu drugom izreke u pogledu odluke o kazni, a u stavu trećem (oslobađajućem delu) je ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Spisi predmeta su, nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije, vraćeni Okružnom sudu u Užicu 2. februara 1999. godine.
Iz službenih beleški predsednika Okružnog suda u Užicu Su. 1/06-7 od 16. oktobra 2006. godine i Su. 11/07 od 5. marta 2007. godine utvrđeno je da predmet, nakon vraćanja iz Vrhovnog suda Srbije, nije ponovo zaveden saglasno članu 244. Sudskog poslovnika, niti je u predmetu dalje postupano u smislu primedbi datih u ukidajućem delu presude Vrhovnog suda Srbije. S tim u vezi naloženo je da se predmet ponovo zavede u upisnik „K" Okružnog suda u Užicu u skladu sa Sudskim poslovnikom i predmet iznese u rad postupajućem sudiji kojem je naloženo hitno postupanje u predmetu, imajući u vidu težinu i vreme izvršenja krivičnog dela.
Navedeni predmet zaveden je u „K" upisnik 6. oktobra 2006. godine, kada je dobio novu oznaku K.123/06 i iznet je u rad postupajućem sudiji. U predmetu nije zakazivan glavni pretres.
Nakon 1. januara 2010. godine, kada je uspostavljena nova mreža sudova, nadležnost Okružnog suda u Užicu preuzeo je Viši sud u Užicu i predmet je pred tim sudom zaveden pod brojem K. 5/10 i glavni pretres je zakazan za 16. mart 2010. godine.
Viši sud u Užicu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 25. juna 2010. godine doneo presudu K. 5/10 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za po jedno krivično delo razbojništvo u pokušaju i krivično delo teške krađe u pokušaju i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca.
Apelacioni sud u Kragujevcu je 24. maja 2011. godine doneo presudu Kž1. 4942/10 kojom je preinačena presuda Višeg suda u Užicu K. 5/10 od 25. juna 2010. godine u odnosu na optuženog D.K. u pogledu odluke o kazni, dok je u preostalom delu potvrđena.
4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 1. marta 1996. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 24. maja 2011. godine, kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Kž1. 4942/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.
U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao 15 godina i skoro tri meseca, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu činjenicu da su spisi predmeta vraćeni Okružnom sudu u Užicu 2. februara 1999. godine, da se u predmetu nije postupalo sve do oktobra 2006. godine, kada je predmet samo dobio novu upisničku oznaku, ali da se opet u predmetu nije postupalo sve do 22. juna 2010. godine, kada je održan glavni pretres pred Višim sudom u Užicu. Po oceni Ustavnog suda, isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snosi prvostepeni sud koji je vodio osporeni krivični postupak, u kome nije preduzeta niti jedna radnja više od 11 godina.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).
Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.
5. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.