Usvojena ustavna žalba zbog proizvoljne primene prava u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je Apelacioni sud proizvoljno primenio pravo kada je odbio zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. R. iz Velike Moštanice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. R. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4192/11 od 20. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4192/11 od 20. aprila 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11539/10 od 27. juna 2011. godine

3. Odbacuje se ustavne žalba Radislava Radivojevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajamčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11539/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. R. iz Velike Moštanice je, 3. septembra 2012. godine, preko punomoćnika G. Š, advokata iz Velike Moštanice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4192/11 od 20. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku i na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je osporio drugostepenu presudu kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neisplaćene mesečne zarade, regresa i toplog obroka za određene vremenske periode, navodeći da mu je tom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na rad jer je drugostepeni sud u osporenoj presudi pogrešno primenio materijalno pravo, a bio je dužan da primeni odredbe člana 191. st. 2. i 3. Zakona o radu. Takođe je naveo da je predmetni parnični postupak trajao četiri godine, te mu je zbog nerazumno dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 5. februara 2008. godine podneo tužbu protiv tuženog S. p. „L.“ a.d. B, radi naknade štete, navodeći: da je pravnosnažnom i izvršnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 2/03 od 6. decembra 2006. godine poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca od 26. decembra 2002. godine i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnosti; da je tužilac 5. februara 2008. godine vraćen na rad, ali mu tuženi u periodu od decembra 2002. do februara 2008. godine nije isplatio neisplaćene zarade.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11539/10 od 27. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da tužiocu za 2003, 2004, 2005, 2006, 2007. godinu i za januar i četiri dana meseca februara 2008. godine, na ime naknade štete zbog neisplaćene mesečne zarade, regresa i toplog obroka, isplati iznos od 984.727,21 dinara, u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da za tužioca uplati doprinose za invalidsko i penzijsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u Beogradu za period od 27. decembra 2002. do 5. februara 2008. godine; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4192/11 od 20. aprila 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11539/10 od 27. juna 2011. godine i odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu po osnovu naknade štete zbog neisplaćene mesečne zarade, regresa i toplog obroka uplati iznos od 948.727,21 dinara za određene vremenske periode, kao i da se obaveže tuženi da mu plati troškove postupka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da u prvostepenoj presudi nije pravilno primenjena odredba člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan je i naknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice; da tužilac, zbog male zarade, kako je tvrdio, nije prihvatio ponudu zaposlenja od strane Nacionalne službe za zapošljavanje, te je time doprineo nastanku sopstvene štete jer da je prihvatio ponuđeno zaposlenje, ne bi došlo do umanjenja njegove imovine; da je na tužiocu bio teret dokazivanja da bi postojalo umanjenje njegove imovine zbog manje zarade koju bi ostvario i da je prihvatio zaposlenje, odnosno da ga nije odbio; da je tužilac kao nezaposleni u utuženom periodu bio dužan da traži zaposlenje, te da smanji štetu koju trpi zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, što nije učinio, a mogao je, imajući u vidu da je prema pribavljenom izveštaju Nacionalne službe za zapošljavanje u spornom periodu bilo prijavljivanja potraživanja za poslovima koji odgovaraju tužiočevoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, te je on mogao ostvariti zaposlenje u spornom periodu, te ovi propusti nezaposlenog–tužioca da ostvari prihod u utuženom periodu, a koji se mogao ostvariti, isključuje njegovo pravo na traženu naknadu štete.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima pod jednakim uslovima dostupna radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava na može odreći (član 60. st. 1, 2, 3. i 4.).

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenih ustavnih prava zasniva na tvrdnji da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž1. 4192/11 od 20. aprila 2012. godine pogrešno primenio zakon na koji se poziva i da je bio dužan da primeni odredbe člana 191. st. 2. i 3. Zakona o radu.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Po shvatanju Ustavnog suda, namera zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza (član 191. Zakona o radu) bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Ustavni sud konstatuje da, prema shvatanju Apelacionog suda u Beogradu u osporenoj presudi, prilikom ocene da li tužilac ima pravo na naknadu štete i u kojoj visini, treba utvrditi da li je ponašanje koje je tužiocu stavljeno na teret predstavljalo povredu radne obaveze za koju bi on bio odgovaran, jer pravo na naknadu štete ne daje svaka nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa, već samo onda kada je zaposleni štetu pretrpeo ne svojom krivicom, već krivicom poslodavca. Polazeći od ovakvog stava, Apelacioni sud u Beogradu se u osporenoj odluci nije pozvao na odredbe člana 191. Zakona o radu, već je osporenu odluku utemeljio isključivo na opštim pravilima o deliktnoj odgovornosti (član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Ustavni sud konstatuje da se time isključuje primena specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza, koje su sadržane u odredbama Zakona o radu, zbog čega tumačenje drugostepenog suda smatra ustavnopravno neprihvatljivim i nalazi da je u konkretnom slučaju materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavi sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne primene prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11539/10 od 27. juna 2011. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je Sud utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, navodi ustavne žalbe o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava nisu ni razmatrani.

Isti stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine.

6. U odnosu na isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11539/10, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom okončan za četiri godine.

Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom, prema standardima ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, pa se zbog toga navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava. Pri tome, podnosilac se na povredu ovog prava poziva samo usputno, u jednoj rečenici, ne iznoseći bilo kakve relevantne činjenice koje bi ukazivale na eventualne propuste i procesnu neefikasnost u radu parničnih sudova.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog proizvoljne primene prava u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti