Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je radni spor trajao preko osam godina. Podnosiocima se dodeljuje naknada nematerijalne štete. U preostalom delu žalba se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. T. i M. T, obojice iz Savinog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. T. i M. T. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1201/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Vrbasu P1. 89/06) povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba P. T. i M. T. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 116/13 od 26. juna 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1274/13 od 19. marta 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. T. i M. T, obojica iz Savinog Sela, su 8. septembra 2014. godine, preko punomoćnika Z. V, advokata iz Zmajeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1274/13 od 19. marta 2014. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 116/13 od 26. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1201/11.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je radni spor koji su vodili protiv svog poslodavca, „K.“ DOO iz Vrbasa okončan posle osam godina, iako se ovaj postupak, shodno važećim propisima, smatra hitnim, te im je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenim presudama pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer podnosioci nisu obavljali poslove na radnim mestima koja su ukinuta, a zbog čega im je prestao radni odnos „kao tehnološkom višku“ i njihova rešenja o otkazu su nezakonita jer su svi akti - Program tehnološkog viška, Sistematizacija radnih mesta i pojedinačna rešenja o otkazu doneta istog dana 16. januara 2006. godine, te akti poslodavca na osnovu kojih im je dat otkaz nisu bili stupili na snagu u trenutku donošenja rešenja; da je u osporenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu drugačije odlučeno nego u presudi istog suda Gž. 3220/07 od 4. decembra 2008. godine iako se radi o identičnoj pravnoj stvari, čime im je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene odluke i naknadi podnosiocima nematerijalnu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1201/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 10. aprila 2006. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Vrbasu protiv tuženog AD „K.“ iz Vrbasa, svog poslodavca, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanja na rad, isplate naknade za neiskorišćeni godišnji odmor iz 2006. godine, i isplate regresa za 2006. godinu, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe. Predmet je dobio broj P1. 90/06.

Rešenjem Opštinskog suda u Vrbasu P1. 89/06 od 13. aprila 2006. godine parnici P1. 89/06 spojene su još dve parnice, među kojima je i predmetna parnica P1. 90/06 podnosilaca ustavne žalbe, radi jednovremenog odlučivanja i odlučeno je da se postupak dalje vodi pod brojem P1. 89/06. U ovom sporu je na tužilačkoj strani bilo ukupno 15 tužilaca, među kojima su i podnosioci.

Nakon devet održanih ročišta za glavnu raspravu i tri odložena, Opštinski sud u Vrbasu je presudom P1. 89/06 od 27. septembra 2007. godine delimično usvojio tužbene zahteve podnosilaca ustavne žalbe, dok je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 114/10 od 1. oktobra 2010. godine ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Spisi predmeta su vraćeni 25. oktobra 2010. godine nadležnom prvostepenom sudu - Osnovnom sudu u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu i predmet je u ponovnom prvostepenom postupku dobio broj P1. 7949/10.

***

Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P1. 7949/10 od 5. jula 2011. godine razdvojen je postupak po tužbama pet tužilaca, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe i odlučeno je da se dalje predmet vodi pod brojem P1. 1201/11.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano četiri ročišta, a jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima saslušani su svi tužioci, među kojima i podnosioci ustavne žalbe i pročitani su brojni pismeni dokazi. Tužioci su precizirali svoje tužbene zahteve, ostajući samo kod zahteva koji se odnose na poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad, dok su u preostalom delu povukli tužbene zahteve.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P1. 1201/11 od 1. oktobra 2012. godine su u celosti usvojeni tužbeni zahtevi svih tužilaca, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 116/13 od 26. juna 2013. godine delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve četiri tužioca, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe, a potvrdio prvostepenu presudu za jednog od tužilaca.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1274/13 od 19. marta 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca, među kojima su i podnosioci i potvrđena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 116/13 od 26. juna 2013. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog, je navedeno: da je tuženi 16. januara 2006. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih u kome su sadržani kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, primenom člana 155. stav 1. tačka 4) Zakona o radu i da su radna mesta na kojima su tužioci raspoređeni ukinuta; da su tužioci Programom obuhvaćeni kao radnici kojima po navedenom osnovu prestaje radni odnos, jer tuženi nema slobodnih radnih mesta na koja bi se oni mogli rasporediti, prekvalifikovati ili dokvalifikovati; da činjenica da su rešenja za tužioce doneta dan pre stupanja na snagu akata o izmeni i dopuni sistematizacije radnih mesta kod tuženog ne čini rešenja o otkazu ugovora o radu nezakonitim, imajući u vidu da je Program rešavanja viška zaposlenih donet na zakonom propisan način; da je u Programu jasno naznačeno da će se za ona radna mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca primenjivati kriterijum kvaliteta i uspešnosti u izvršavanju poslova i zadataka radnih mesta i da će tuženi od neposrednih rukovodilaca i šefova organizacionih jedinica tražiti da sačine izveštaj o kvalitetu rada zaposlenih na tim radnim mestima, te u slučaju tužilaca ta potreba nije postojala, jer su njihova radna mesta ukinuta.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnosioci ustavne žalbe pozvali, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 22. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Odredbom člana 60. stav 1. Ustava jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je parnica, čije trajanje osporavaju podnosioci, kao tužioci u ovom postupku, trajala, u tri sudske instance, osam godina i nepuna tri meseca, računajući od 10. aprila 2006. godine, kao dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Vrbasu do 1. jula 2014. godine, kao dana kada je punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, uručena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1274/13 od 19. marta 2014. godine.

Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanju na rad i naknadi za neiskorišćeni godišnji odmor i regres u godini prestanka radnog odnosa (iako je zahtev povodom novčanih potraživanja povučen pre donošenja druge po redu prvostepene presude), ne može se okarakterisati kao posebno složen, s obzirom na pravna i činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti. Predmet je u procesnom smislu bio u izvesnoj meri složen, s obzirom na veći broj tužilaca, spajanje i razdvajanje parnica u toku trajanja ovog spora, ali se ipak time ne može opravdati trajanje postupka van granica razumnog roka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci imali poseban značaj u egzistencijalnom smislu, da sud o njihovim zahtevima odluči u razumnom roku, s obzirom na vrstu spora koji je vođen po njihovoj tužbi.

Prema nalaženju Ustavnog suda, na stani podnosilaca ustavne žalbe nema doprinosa dužem trajanju postupka.

Ustavni sud je zaključio da je postupanje nadležnih prvostepenih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da u tri sudske instance bude okončan nakon nepunih osam godina a što ne odgovara obavezi suda da hitno postupa u ovoj vrsti sporova. Ustavni sud konstatuje da je prva prvostepena presuda, iako doneta za nešto više od tri godine, bila ukinuta, te da je druga prvostepena presuda doneta nakon dve godine od ukidanja prethodne i preinačena je od strane drugostepenog suda u odnosu na podnosioce ustavne žalbe i još dva tužioca. Postupak je okončan u tri sudske instance, tako što je drugostepena presuda potvrđena, a revizijski postupak je trajao pet meseci. Dužem trajanju postupka, u izvesnoj meri, doprineo je i Okružni sud u Novom Sadu, nadležan za rešavanje o žalbi protiv prve prvostepene presude, jer je o žalbama odlučio tek Apelacioni sud u Novom Sadu, i to nakon više od dve godine od izjavljivanja žalbi. To što je u 2010. godini došlo do uspostavljanja nove mreže sudova i promene nadležnosti sudova ipak ne može opravdati navedeno trajanje žalbenog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, u kome se odlučuje o radnopravnom statusu podnosilaca, a u odsustvu njihovog doprinosa, u tri sudske instance, traje više od osam godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i vrstu spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 116/13 od 26. juna 2013. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1274/13 od 19. marta 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zatraže da nakon revizijskog suda, još jednom oceni zakonitost osporenih presuda, u kom pravcu je njihov zahtev prema Ustavnom sudu postavljen.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi iz izjavljene revizije protiv drugostepene presude o kojima se revizijski sud detaljno izjasnio, u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni utemeljeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud nalazi da su Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud detaljno i na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili razloge za otkaz ugovora o radu podnosiocima ustavne žalbe. Takođe, po stanovištu Ustavnog suda, bez uticaja na drugačiju odluku su i navodi podnosilaca da 16. januara 2006. godine, u trenutku donošenja rešenja o otkazu, akti poslodavca na osnovu kojih im je dat otkaz nisu bili na snazi, s obzirom na to da je podnosiocima radni odnos prestao 18. januara 2006. godine, nakon stupanja na snagu akata poslodavca, pre svega izmene akta o sistematizaciji radnih mesta i zadataka donetoj shodno usvojenom Programu rešavanja viška zaposlenih. Ustavni sud konstatuje da je u osporenim presudama na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložen stav drugostepenog i revizijskog suda da rešenja o otkazu ugovora radu doneta pre stupanja na snagu akta o izmeni i dopuni sistematizacije radnih mesta kod tuženog ne čini ta rešenja nezakonitim, imajući u vidu da je Program rešavanja viška zaposlenih donet na zakonom propisan način.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje.

U vezi sa navodima podnosilaca da im je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 116/13 od 26. juna 2013. godine povređeno pravo na pravnu sigurnost na elemenat prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava jer je tom presudom u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučeno drugačije nego presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3320/07 od 4. decembra 2008. godine, Ustavni sud je uvidom u dostavljenu presudu Okružnog suda u Novom Sadu utvrdio da ona nije postala pravnosnažna imajući u vidu da je tom presudom delimično usvojena žalba drugih tužilaca u radnom sporu koji je vođen protiv istog tuženog u delu prvostepene presude kojom je odbijen njihov tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i za naknadu štete i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije pred sudovima poslednje instance u postupku, što u konkretnoj stvari nije slučaj.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, zasnivaju zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi načela sudske zaštite ljudskih prava iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnih načela uvek akcesorne prirode, te mora biti vezana za učinjenu povredu konkretnog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva i tvrdnja podnosilaca da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije pred sudovima poslednje instance, a iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njihovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, i revizija, kao vanredno pravno sredstvo, koje su podnosioci ustavne žalbe i iskoristili.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 116/13 od 26. juna 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1274/13 od 19. marta 2014. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.