Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na imovinu i poništio presudu Vrhovnog suda Srbije. Redovni sudovi su pogrešno primenili rok zastarelosti za naknadu štete na zahtev za naknadu za zakonito oduzetu robu tokom ratnog stanja, umesto opšteg roka zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-708/2008
01.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi “PANTINA KOMERC“ iz Vučitrna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba “PANTINA KOMERC“ iz Vučitrna i utvrđuje da je presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9245/06 od 11. oktobra 2007. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 498/07 od 12. februara 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po reviziji tužioca “PANTINA KOMERC“ iz Vučitrna izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9245/06 od 11. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće “PANTINA KOMERC“ iz Vučitrna je 24. juna 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Stojadina Mitića iz Niša, podnelo Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9245/06 od 11. oktobra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 498/07 od 12. februara 2008. godine.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije i načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini utvrđeno članom 76. Ustava. Naveo je da je obavljao trgovinsku delatnost do 24. marta 1999. godine, kada je ceo prostor Sportsko poslovnog centra „Boro i Ramiz“ u Prištini, gde se nalazio i njegov magacin sa raznom prehrambenom robom, zaposela Vojska Jugoslavije i bez ikakvog pravnog osnova obila magacin i uzela prehrambenu i drugu robu velike vrednosti. Ističući da oduzimanje robe nije učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, već da se radilo o „ratnom plenu“ i povredi imovinskih prava samo u odnosu na pripadnike albanske nacionalne manjine, predložio je „da Ustavni sud postupi po Ustavu i zakonu i na taj način zaštiti ustavna i zakonska prava podnosioca ove žalbe kao pripadnika albanske nacionalne manjine“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Preduzeće “PANTINA KOMERC“ iz Vučitrna, čiji je vlasnik, direktor i zakonski zastupnik Enver Tahiri iz Vučitrna, podnelo je 6. februara 2006. godine godine tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Ministarstvo odbrane, Vojska SCG, VP 1097 Niš, radi isplate - naknade vrednosti za oduzetu robu, po osnovu sticanja bez osnova.

Trgovinski sud u Nišu je 21. septembra 2006. godine doneo presudu P. 191/06, kojom je: u stavu I izreke obavezao tuženu (sada Republiku Srbiju, Ministarstvo odbrane – Vojska Srbije – VP 1097 Niš) da na ime glavnog duga isplati tužiocu iznos od 6.144.105,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. januara 2006. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 382.182,00 dinara; u stavu II izreke odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, za period od 11. juna 1999. do 16. januara 2006. godine; u stavu III izreke odbio kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti. U obrazloženju prvostepene presude je istaknuto: da je u sprovedenom dokaznom postupku prvostepeni sud utvrdio da je, prema zapisniku o primopredaji magacina u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini od 11. juna 1999. godine, finansijska policija izvršila izdavanje zaplenjene robe za potrebe Vojske Jugoslavije i da je navedenim zapisnikom konstatovano da je 26. aprila 1999. godine finansijska policija zaplenila prehrambene artikle i drugu robu iz magacina tužioca – objekat br. 7; da je predmetna roba oduzeta po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, donete na osnovu čl. 30. i 39. tada važećeg Zakona o odbrani; da je članom 39. Zakona o odbrani određeno da se odredbe čl. 24, 26, 27, 29. i 30. ovog zakona (koje se odnose na prava i dužnosti građana u odbrani zemlje) o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica; da je odredbom člana 27. ovog Zakona propisano da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju napred navedena neophodna materijalna sredstva, a što znači da je takva mogućnost obavezivanja na predaju istih predviđena i za preduzeća i druga pravna lica; da je Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze bliže uređeno organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica, odnosno vlasnika stvari, i to tako što je odredbom člana 4. tačka 12. Uredbe predviđena obaveza vlasnika stvari da za potrebe odbrane zemlje predaju druge potrebne stvari, a što, imajući u vidu navedene odredbe Zakona o odbrani, znači i obavezu predaje prehrambenih proizvoda za potrebe Vojske; da se u tom smislu, po stanovištu prvostepenog suda, na predmetni odnos strana u sporu ne može se primeniti institut sticanja bez osnova; da na osnovu navedenog, te činjenice da je predmetna roba tužioca oduzeta i predata Vojsci Jugoslavije za potrebe iste u uslovima ratnog stanja, tužiocu pripada naknada vrednosti nestalih rekviriranih stari, saglasno odredbama člana 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a u vezi sa članom 29. Zakona o odbrani; da je prvostepeni sud ocenio da je istaknuti prigovor tužene o zastarelosti potraživanja neosnovan, s obzirom na to da Uredbom nije uređeno pitanje dospelosti obaveze tužene na plaćanje ove naknade, te se na potraživanje tužioca primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina, saglasno odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 6. februara 2006. godine, dakle pre isteka roka zastarelosti od 10 godina.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Viši trgovinski sud u Beogradu je 11. oktobra 2007. godine doneo osporenu presudu Pž. 9245/06, kojom je u stavu I izreke delimično odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu III izreke, u stavu II izreke delimično usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu u stavu I izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime glavnog duga isplati iznos od 6.144.105,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. januara 2006. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 382.182,00 dinara, dok je u stavu III izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu II izreke. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je Viši trgovinski sud našao da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete i da drugostepeni sud ne prihvata stanovište prvostepenog suda u pogledu trajanja roka zastarelosti; da je odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da je 11. juna 1999. godine za tužioca nastala šteta i da je navedenog datuma on saznao i za visinu štete i za lice koje mu je štetu pričinilo; da se 16. januara 2006. godine tužilac obratio tuženom za naknadu štete a da je tužba podneta sudu 6. februara 2006. godine; da iz toga proizlazi da je potraživanje tužioca zastarelo, u smislu odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 12. februara 2008. godine doneo osporenu presudu Prev. 498/07, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je radnjom tužene, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana šteta članom 155. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je pravni osnov tužbenog zahteva tužioca naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome tuženi odgovara za štetu bez obzira na krivicu; da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene u prvostepenom postupku, “zbog čega je drugostepeni sud pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) je bilo propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Odredbama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice i da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. st. 1. i st. 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu .

U konkretnom slučaju, Viši trgovinski sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije su zaključili da je radnjom Vojske Jugoslavije, čiji su pravni sledbenici imali svojstvo tuženih u predmetnom sporu, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina podnosioca ustavne žalbe za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana obična šteta (damnum emergens) u članu 155. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je šteta za podnosioca ustavne žalbe nastala najkasnije prestankom bombardovanja naše zemlje 11. juna 1999. godine, a da je tužba u predmetnoj parnici „za naknadu štete“ podneta Trgovinskom sudu u Nišu 6. februara 2006. godine, drugostepeni i revizijski sud su našli da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene u prvostepenom postupku.

Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini podnosioca ustavne žalbe, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je podnosiocu ustavne žalbe roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, Ustavni sud smatra da pitanje naknade podnosiocu ustavne žalbe za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se po mišljenju Ustavnog suda, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Viši Trgovinski sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije u osporenim presudama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosioca ustavne žalbe u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9245/06 od 11. oktobra 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Prev. 498/07 od 12. februara 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Ustavni sud je navedeni pravni stav zauzeo i u Odluci Už- 608/08. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), te je odlučeno kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog suda Srbije, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud, kao sada nadležan sud za odlučivanje po vanrednim pravnim lekovima, doneo novu odluku o reviziji tužioca - podnosioca ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se navodi da je osporenim presudama povređeno načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da se navedeno načelo isključivo odnosi na fizička lica koja su pripadnici nacionalne manjine. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe pravno lice, Ustavni sud smatra da podnosilac nema aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe u delu kojim se osporava povreda načela iz člana 76. stav 2. Ustava u predmetnom parničnom postupku, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti