Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u ostavinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Sud nalazi da postupak nije bio nerazumno dug s obzirom na doprinos podnosioca odugovlačenju, a da su osporene sudske odluke ustavnopravno prihvatljive.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Pantelije Arsenijevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Pantelije Arsenijevića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Ljigu P. 312/00 od 16. januara 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 81/07 od 25. januara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1092/07 od 20. novembra 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Pantelije Arsenijevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ljigu u predmetu P. 312/00.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pantelija Arsenijević iz Beograda je 11. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Milana Veseličića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Ljigu P. 312/00 od 16. januara 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 81/07 od 25. januara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1092/07 od 20. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ljigu u predmetu P-312/00.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je suđenje bilo nepravično i pristrasno i da se neopravdano odugovlačilo sa donošenjem presude, „što sve proizlazi iz uticaja i lobiranja faktora izvan sudova“; da su „stalno opstruisani“ predlozi tužioca, a posebno u vezi sa izvođenjem „odgovarajućeg veštačenja“ zdravstvenog stanja ostavioca. U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da sudsko zaveštanje nije sastavljeno u skladu sa zakonom, jer je zaveštalac bio skoro potpuno slep, a nije mogao napamet da saopšti sudu sve brojeve katastarskih parcela sa podacima o površini; da iz toga proizlazi da je „voljom zaveštaoca upravljalo lice kome je bilo u interesu sastavljanje sudskog zaveštanja pripremljenog i oblikovanog van suda“; da je zapisnik o overi sudskog zaveštanja sastavljen „naknadno u samom sudu“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte, a „u međuvremenu da se zabrani ili odloži izvršenje radi naplate parničnih troškova dosuđenih tuženoj strani“.

U dopuni ustavne žalbe, koja je dostavljena Ustavnom sudu 8. septembra 2009. godine, podnosilac je naveo da je primalac izdržavanja bio „fizički i psihički zdrava osoba“, uprkos tome što je imao 93 godine, a da davalac izdržavanja „nije ništa učinio da primalac izdržavanja prebrodi krizu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, kao i fotokopiju spisa Opštinskog suda u Ljigu P. 312/00, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pantelija Arsenijević iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 18. decembra 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Ljigu protiv tuženih Zdravka Arsenijevića, Selimira Arsenijevića, Miloša Arsenijevića, Slađane Arsenijević i Vladimira Arsenijevića. Tužba je podneta radi poništaja sudskog zaveštanja, poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđenja da određena imovina pokojnog Borisava Arsenijevića ne ulazi u njegovu zaostavštinu. Istovremeno sa tužbom podnet je predlog Vrhovnom sudu Srbije za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, umesto mesno nadležnog Opštinskog suda u Ljigu, „koji je postupao pristrasno i neobjektivno“ u predmetima u kojima je tužilac ranije bio parnična stranka.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem P. 445/00 od 28. decembra 2000. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca da se za postupanje u predmetu Opštinskog suda u Ljigu P. 312/00 odredi drugi stvarno nadležan sud, našavši da za to nema zakonskih razloga. Do donošenja prve prvostepene presude u ovom postupku sud je održao 20 ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka. U ovom delu postupka tužilac je dva puta preinačio tužbu - najpre, isticanjem novog tužbenog zahteva za utvrđenje da tuženi Zdravko Arsenijević nije dostojan da nasledi ostavioca. Potom je alternativno postavljen tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, a istaknut je i zahtev da se obavežu tuženi Zdravko Arsenijević i Miloš Arsenijević da tužiocu predaju u državinu nepokretnosti navedene u podnesku kojim je preinačena tužba.

Nalazeći da u predmetnoj parnici nije načinjen nikakav pomak jer se podnesci parničnih stranaka uručuju protivnoj strani na ročištu, tužilac je podneo predsedniku prvostepenog suda zahtev za izuzeće postupajućeg sudije. Međutim, iako je zahtev tužioca usvojen i određen drugi sudija za postupanje u ovom predmetu, tužilac je neposredno posle toga podneo predlog Vrhovnom sudu Srbije za određivanje drugog stvarno i mesno nadležnog suda za postupanje u predmetu Opštinskog suda u Ljigu P. 312/00. Po drugi put u ovom postupku Vrhovni sud Srbije je odbio kao neosnovan navedeni predlog tužioca.

Zbog toga što je tužilac propustio ročište na koje je bio uredno pozvan, sud je doneo rešenje da postupak u toj pravnoj stvari miruje. Po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje sud je zakazao ročište, usvojio predlog i ukinuo rešenje o mirovanju postupka.

S obzirom na to da je tužilac prvi podnesak kojim je preinačio tužbu naslovio kao „tužba – uređenje“, isti je zaveden kao poseban predmet, pa je sud doneo rešenje da se združe spisi tog predmeta radi jedinstvenog vođenja postupka.

Budući da je u dokaznom postupku već saslušao brojne svedoke, predložene od strane tužioca i tuženih, sud je odbio predlog tužioca da se saslušaju novi svedoci „radi utvrđivanja motiva koji su opredelili ostavioca da drukčije rasporedi svoju imovinu“. Tužilac je predložio da se izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka gerijatra, odnosno gerijatrijske ustanove, radi utvrđivanja sposobnosti primaoca izdržavanja za rasuđivanje prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, dok je punomoćnik tuženih predložio da veštačenje obavi neuropsihijatar. Stoga je sud odlučio da poveri veštačenje timu medicinskih stručnjaka i naložio tužiocu da uplati predujam troškova veštačenja. Tužilac je odbio da to učini, smatrajući da bez iskaza svedoka čije saslušanje je sud odbio „gerijatrijsko veštačenje ne bi imalo sve neophodne pretpostavke ... za davanje mišljenja o stanju mentalnog zdravlja ostavioca“. Sud je upozorio tužioca da će odluka o tužbenom zahtevu biti doneta prema stanju u spisima – ako ne uplati predujam za veštačenje. Pre donošenja presude, sud je ponovo otvorio glavnu raspravu i izveo dokaz saslušanjem tužioca i tuženog Miloša Arsenijevića, te odustao od izvođenja dokaza veštačenjem, budući da je tužilac ponovo odbio da uplati predujam za veštačenje.

Postupajući sud je 24. novembra 2004. godine doneo delimičnu presudu P. 312/00, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, za poništaj zaveštanja i za utvrđenje da tuženi Zdravko Arsenijević nije dostojan da nasledi ostavioca Borisava Arsenijevića. Protiv navedene prvostepene presude tužilac je 4. aprila 2005. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Valjevu, koji je rešenjem Gž. 1087/05 od 30. avgusta 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno: da u prvostepenom postupku nije pouzdano utvrđeno da li je prilikom sastavljanja zaveštanja utvrđen identitet zaveštaoca, jer nedostaje konstatacija o tome; da prvostepeni sud nije dao razloge za ocenu da ugovor o doživotnom izdržavanju nije rušljiv; da je ocena dostojnosti tuženog Zdravka Arsenijevića za nasleđivanje data na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je izveo dokaz saslušanjem tuženog Zdravka Arsenijevića, predloženih svedoka, kao i sudije tog suda koja je postupala u predmetu u kome je sastavljeno zaveštanje čiji je poništaj tražen u predmetnom parničnom postupku.

Drugom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Ljigu P. 312/00 od 16. januara 2006. godine, koja je osporena ustavnom žalbom, odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje nedostojnosti tuženog Zdravka Arsenijevića za nasleđivanje, za poništaj sudskog zaveštanja, kao i za poništaj i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Osporenom presudom usvojen je tužbeni zahtev za utvrđenje da određeni delovi katastarskih parcela označenih u presudi ne ulaze u zaostavštinu pok. Borisava Arsenijevića, jer su predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je čitanjem spisa O. 116/00 i R3. 26/99 utvrđeno da je zaveštalac Borisav Arsenijević potpisao molbu da mu se pred sudom sačini zaveštanje; da je sudija konstatovao sposobnost zaveštaoca da rasuđuje i da izrazi svoju volju; da je saslušanjem sudije pred kojom je sastavljeno zaveštanje utvrđeno da je ona poznavala zaveštaoca i da je istog dana postupala u postupku overe ugovora o doživotnom izdržavanju kojim je zaveštalac raspolagao delom svoje imovine; da navedeni ugovor sadrži konstataciju o utvrđenom identitetu uvidom u ličnu kartu broj 17174 SUP Ljig, na ime Borisava Arsenijevića. Prvostepeni sud je u obrazloženju osporene presude izneo i razloge za ocenu da je neosnovan zahtev za poništaj predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Protiv osporene presude Opštinskog suda u Ljigu P. 312/00 od 16. januara 2006. godine tužilac je 3. aprila 2006. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Valjevu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu Gž. 81/07 od 25. januara 2007. godine. U obrazloženju navedene osporene presude je navedeno da je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđena sposobnost za rasuđivanje pok. Borisava Arsenijevića u trenutku sastavljanja sudskog zaveštanja i ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i da se u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju nije moglo znati koliko će još živeti primalac izdržavanja. Drugostepeni sud je, takođe, ocenio da nije potkrepljena dokazima tvrdnja tužioca da davalac izdržavanja nije izvršavao svoje obaveze iz ugovora.

Protiv osporene drugostepene presude Okružnog suda u Valjevu tužilac je 1. marta 2007. godine izjavio reviziju Vrhovnom sudu Srbije. Revizija tužioca odbijena je kao neosnovana osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije suda Rev. 1092/07 od 20. novembra 2008. godine, koja je dostavljena punomoćniku tužioca 17. aprila 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da nije bilo mana zaveštaočeve volje, kao i da pobijano zaveštanje ispunjava sve uslove predviđene za sastavljanje sudskog zaveštanja. Takođe, pravilno je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, jer je davalac izdržavanja izvršavao svoje obaveze predviđene ugovorom, a primalac izdržavanja u trenutku zaključenja ugovora nije bolovao od neizlečive bolesti.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta ovog Ustavom zajemčenog prava, od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, a kojima je bilo propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice i da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1. do 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisuje da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.). Odredbama istog Zakona je predviđeno: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.), da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (stav 2.), da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno (stav 3.), da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne, osim kada zakonom nije drugačije propisano (stav 4.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbom člana 88. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95 i 101/03) predviđeno je da kad zaveštalac nije u stanju da pročita zaveštanje koje mu je sačinio sudija, ovaj ga zaveštaocu čita u prisustvu dva svedoka, pa onda zaveštalac u prisustvu istih svedoka izjavljuje da je to njegovo zaveštanje i potom zaveštanje potpisuje ili stavlja na njega svoj rukoznak.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 18. decembra 2000. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Ljigu, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1092/07 od 20. novembra 2008. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 17. aprila 2009. godine.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe i ponašanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak bio vrlo složen u pogledu pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje je trebalo utvrditi. Naime, rušljivost sudskog zaveštanja isticana je kako sa aspekta mana zaveštaočeve volje, tako i sa aspekta povrede oblika sudskog zaveštanja, a prvobitni tužbeni zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju dopunjen je eventualno postavljenim tužbenim zahtevom za raskid tog ugovora. Ocenjivanje ispunjenosti uslova za poništaj odnosno raskid navedenih akata raspolaganja imovinom, bilo je otežano činjenicom da je predmetni postupak pokrenut posle smrti primaoca izdržavanja, zbog čega su u najvećoj meri korišćeni svedoci kao dokazno sredstvo. Kad je reč o značaju raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je odluka suda o poništaju sudskog zaveštanja i ugovora o doživotnom izdržavanju nesumnjivo bila od velike važnosti za podnosioca, s obzirom na činjenicu da je podnosilac zakonski naslednik lica čije su zaveštanje i ugovor o doživotnom izdržavanju osporavani u predmetnom postupku.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je prva prvostepena presuda u ovom parničnom postupku doneta posle četiri godine od podnošenja tužbe, a da je presuda kojom je okončan postupak doneta osam godina nakon podnošenja tužbe. Pored toga, utvrđeno je da je prvostepeni sud najpre zaključio, a posle pet meseci ponovo otvorio glavnu raspravu. Takođe, na strani prvostepenog suda je i odgovornost za procesne nedostatke prilikom dostavljanja spisa predmeta višem sudu radi odlučivanja o izjavljenom pravnom sredstvu, što je usporilo odlučivanje za nekoliko meseci. Međutim, iako navedene činjenice ukazuju na isuviše dugo trajanje predmetnog postupka, Ustavni sud je ocenio da one nisu dovoljne da bi se utvrdila povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u ovom postupku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao tužioca u osporenom postupku, Ustavni sud nalazi da je on umnogome doprineo produženju postupka pred prvostepenim sudom. Naime, do odlaganja početka raspravljanja u ovoj parnici došlo je zbog toga što je podnosilac ustavne žalbe istovremeno sa tužbom podneo i predlog Vrhovnom sudu Srbije za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovom predmetu. Zbog odlučivanja o navedenom predlogu, koji je odbijen kao neosnovan, predmetni postupak je produžen za šest meseci. Pored toga, podnosilac je, kao tužilac, dva puta preinačio tužbu isticanjem novih tužbenih zahteva – prvi put posle osam meseci, a drugi put posle dve godine i tri meseca. Takođe, podnosilac je za manje od šest meseci dostavio sudu četiri podneska, zbog čega je sud morao da odlaže ročišta za glavnu raspravu radi izjašnjenja protivne strane. Nakon toga, podnosilac je tražio izuzeće postupajućeg sudije iz razloga što u predmetnoj parnici „nije načinjen nikakav pomak“. Međutim, iako je njegov zahtev za izuzeće usvojen, podnosilac nije bio zadovoljan odlukom o dodeli predmeta drugom sudiji, pa je još jednom u ovom postupku podneo predlog Vrhovnom sudu Srbije da se odredi drugi stvarno nadležan sud za postupanje u ovom predmetu. Odlučivanje o navedenom predlogu, koji je odbijen kao neosnovan, produžilo je postupak za još četiri meseca. Ustavni sud je takođe imao u vidu: da je podnosilac ustavne žalbe u martu 2003. godine predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka gerijatra, odnosno gerijatrijske ustanove; da je sud obavestio podnosioca o odluci da veštačenje poveri timu medicinskih stručnjaka i naložio mu da uplati predujam troškova za veštačenje; da se podnosilac posle 16 meseci izjasnio o tome da nije spreman da uplati predujam troškova veštačenja dok se ne saslušaju svedoci koje je predložio; da je posle ponovnog otvaranja glavne rasprave podnosilac povukao predlog za izvođenje dokaza veštačenjem.

Uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je na stanovištu da odlučivanje o izuzeću spada u redovni zadatak suda, te da sud mora biti osposobljen da o tome blagovremeno odluči. Međutim, kada stranka nekoliko puta u toku postupka zahteva izuzeće, to može da se tumači kao opstrukcija suđenja. Takav stav izrazio je Evropski sud za ljudska prava u predmetu Ekl protiv Nemačke, a prihvatio ga je i Ustavni sud prilikom ocene ponašanja podnosioca ustavne žalbe u predmetnom postupku, imajući u vidu da je podnosilac dva puta predložio određivanje drugog stvarno nadležnog suda, pri čemu je drugi predlog podneo neposredno posle usvajanja njegovog zahteva za izuzeće postupajućeg sudije.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ljigu u predmetu P. 312/00 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe u pogledu povrede prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je u sprovedenom postupku podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno, na isti način kao i protivnoj strani, da aktivno učestvuje u postupku, predlaže dokaze, učestvuje u ispitivanju svedoka, da je bilo obezbeđeno javno raspravljanje u postupku, kao i da je sud usvojio predloge podnosioca za izvođenje dokaza. U vezi sa tim Ustavni sud konstatuje da postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Budući da nadležni sud postupa saglasno načelu slobodne ocene dokaza, on će odbiti dokazivanje činjenice o čijoj je istinitosti već stekao uverenje ili koja nije od značaja za donošenje odluke o predmetu spora. Polazeći od toga da je Opštinski sud u Ljigu dao ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje predloga podnosioca ustavne žalbe za izvođenje dokaza saslušanjem novih svedoka, Ustavni sud nalazi da u predmetnom postupku nije narušena procesna jednakost parničnih stranaka.

Po oceni Ustavnog suda, sudovi su svoje odluke donosili nakon postupka sprovedenog u skladu sa važećim procesnim zakonom, a sve odluke su donete primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložene na ustavnopravno prihvatljiv način, te se ne može smatrati da su proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućih sudova. Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi oblika osporenog sudskog zaveštanja izvodi iz uverenja da zaveštalac nije mogao da zapamti brojeve katastarskih parcela i njihovih površina koje su navedene u zaveštanju, niti da ih pročita, jer je bio skoro potpuno slep. Međutim, za ocenu pravne valjanosti sudskog zaveštanja u konkretnom slučaju od značaja je odredba člana 88. stav 1. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano postupanje suda u slučaju da zaveštalac nije u stanju da pročita zaveštanje koje mu je sastavio sudija. Prema toj odredbi, sudija je dužan da zaveštaocu pročita zaveštanje u prisustvu dva svedoka, posle čega zaveštalac izjavljuje da je to njegovo zaveštanje, a nakon toga u prisustvu dva svedoka zaveštalac potpisuje zaveštanje ili stavlja na njega svoj rukoznak. Svedoci se potpisuju na samom zaveštanju, na kome sudija potvrđuje da su ove radnje izvršene. Kako je utvrđeno da sudsko zaveštanje koje je osporeno u predmetnom parničnom postupku sadrži potvrdu sudije o tome da su sprovedene sve Zakonom predviđene radnje, neosnovana je tvrdnja podnosioca koja se odnosi na povredu oblika predmetnog zaveštanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u ostavinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti