Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Sud je konstatovao značajne periode neaktivnosti sudova, što je dovelo do neopravdanog odugovlačenja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. T . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6783/2015, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. N. T . iz Beograda izjavila je Ustavnom sudu, 19. januara 2018. godine, preko punomoćnika V. H . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6783/ 2015 od 20. decembra 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3714/17 od 2. novembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6783/2015.

Podnositeljka ustavne žalbe osporava presude u delu u kome je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi njeno pravo svojine na predmetnom stanu i predaja istog u državinu . Takođe ukazuje i da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao više od osam godina. Zahtev za naknadu štete nije istaknut u ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6783/2015 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 12. juna 2009. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tri tužena - prvotuženog Preduzeća „D .“ d.o.o. iz K, drugotužene U . s . z . „B . 19“ iz Beograda i trećetuženog N. Z. iz Beograda , radi utvrđenja da je ona vlasnik dvosobnog stana i predaje u posed istog (primarni zahtev), odnosno da se obavežu tuženi, da joj solidarno na ime neosnovanog obogaćenja isplate iznos od 55.000 evra, sa pripadajućom kamatom (eventualni zahtev) . Takođe je predložila da sud odredi privremenu meru , kojom bi se zabranilo drugotuženo j da otuđi i optereti sporni stan.

Prvo ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 1. septembar 2009. godine, nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, ali su na tom ročištu tužilji dostavljeni odgovori tuženih na tužbu.

Do kraja 2009. godine održana su još dva ročišta , od kojih je jedno održano radi određivanja privremene mere. Rešenjem Opštinskog suda P. 7954/09 od 6. oktobra 2009. godine određena je privremena mera i drugotuženo j je zabranjeno otuđenje i opterećenje predmetnog stana.

Postupajući po žalbi drugotužene o d 30. decembr a 2009. godine , Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž.14654/10 od 25. maja 2011. godine, žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje o određivanju privremene mere.

Prvo ročište pred Osnovnim sudom bilo je zakazano za 28. oktobar 2011. godine, ali nije održano. Tužilja je zatim 21. novembara 2011. godine povukla tužbu u odnosu na prvotuženog, navodeći da je nad njim otvoren i zaključen postupak stečaja.

Osnovni sud je rešenjem P. 50554/2010 od 26. januara 2012. godine prekinuo postupak u toj pravnoj stvari, jer je utvrdio da je rešenjem Privrednog suda u Požarevcu St. 99/2010 od 18. juna 2010. godine otvoren i zaključen stečajni postupak nad prvotuženim.

Postupajući po žalbi tužilje, Viši sud u Pirotu ( koji je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 15. avgusta 2013. godine određen za postupanje u postupku po žalbi „zbog opterećenja Višeg suda u Beogradu“) je rešenjem od 20. septembra 2013. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda P. 50554/2010 od 26. januara 2012. godine i predmet mu vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud je rešenjem od 10. februara 2014. godine prekinuo postupak u odnosu na prvotuženog, a do kraja 2014. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu, dok preostala dva zakazana ročišta nisu održana, jedno zbog toga što je „postupajući sudija izabran za sudiju Apelacionog suda u Beogradu“, a drugo zbog štrajka advokata.

Osnovni sud se rešenjem P. 50554/2010 od 20. februara 2015. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u toj pravnoj stvari, uz konstataciju da će se spisi predmeta po pravnosnažnosti dostaviti Višem sudu u Beogradu , kao stvarno i mesno nadležnom. Viši sud u Beogradu je izazvao sukob nadležnosti, pa je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem od 25. marta 2015. godine odredio da je za suđenje u toj parni ci stvarno nadležan Osnovni sud. Nakon toga je 28. septembra 2015. godine pred Osnovnim sudom održano ročište za glavnu raspravu.

Tokom 2016. godine održano je pet ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 19. septembar nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Osnovni sud je na ročištu održanom 20. decembra 2016. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo osporenu presudu P. 6783/2015, kojom je odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev, dok je eventualni tužbeni zahtev delimično usvojio i obavezao sada drugotuženog N. Z. iz Beograda (ranije trećetuženog) da tužilji isplati određeni novčani iznos, sa pripadajućom kamatom.

Postupajući po žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 3714/17 od 2. novembra 2017. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u pobijanom delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čij u se povred u ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 12. juna 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 2. novembra 2017. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina i četiri meseca , što može ukaz ivati da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen, da bi mogao opravdati osmogodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ona ima la legitiman pravni interes da se o njenim tužbenim zahtevima, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe i njen punomoćnik svojim ponašanjem nisu značajnije doprineli odugovlačenju postupka .

Dakle, osnovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na to da sudovi, u periodu od 26. januara 2012. godine, kada je prekinut postupak, pa do 13. juna 2014. godine, kada je održano naredno ročište za glavnu r aspravu – skoro dve i po godine nisu preduzima li konkretne procesne radnje usmerene ka nastavljanju parničnog postupku. Odgovornost za navedeni period prvenstveno snosi Osnovni sud koji je prekinuo parnični postupak, iako za to u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni procesni uslovi, ali postoji odgovornost i Viš eg suda u Beogradu , koji godinu i po dana nije mogao da odluči o žalbi tužilje, već je Vrhovni kasacioni sud delegirao nadležnost Višem sudu u Pirotu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujuć kao u prvom delu izreke.

7. Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6783/15 od 20. decembra 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3714/17 od 2. novembra 2017. godine, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i osporenih presuda, Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost osporenih akata.

Kako podnositeljka povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u suštini, izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud našao da nije povređeno osporenim aktima, to nije moglo doći ni do povrede označenog prava. Pored toga, činjenica da se osporava akt kojim je meritorno odlučeno o izjavljenom redovnom pravnom sredstvu u postupku u kome nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, u konkretnom slučaju isključuje mogućnost da je došlo do povred e prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Što se tiče navodne povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6783/2015 od 20. decembra 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3714/17 od 2. novembra 2017. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti